Bliski Zapad (Priče iz Bihaća, u ljeto 2018.)

Havla

Kosu mi je spalio, tako to znam:
za centimetar me promašio geler.
Moju lobanju, moj mozak, mene.
Zato sam prešla tri hiljade kilometara,
od Alepa dovde.
I još ću hiljadu i po, akobogda,
odavde do Lunda.

A i Faris je otišao prije toga,
u Švedsku.

Užasno je bilo. I još je.
Hiljade nas, Sirijaca,
Palestinaca, Iračana,
Afganistanaca, Indijaca,
Iranaca,
Marokanaca, Alžiraca,
Afrikanaca, i drugih.
I hiljade njih, policajaca,
humanitaraca,
Turaka, Grka, Albanaca, Crnogoraca, Bosanaca,
Hrvata, i drugih.

A sama sam, sestro, ovdje
i bez njega. Moram dalje.

Probala sam već:
petnaest kilometara do Evrope,
ali me vratilo, dvaput.
Biće bolje: sabur, naučila sam.
Osim toga: šta je petnaest spram hiljada,
i šta su hiljade spram jednog? 

 

Ali

Azra je jedini čovjek kojeg sam upoznao u ovom gradu.
Mislim na Bosance.
Sigurno ni nema mnogo ljudi koji bi se htjeli upoznati sa mnom.
Bosanci prolaze pored nas muhadžira i ne gledaju nas.
Ako me neko pogleda, ja klimnem glavom,
a nekad i kažem: Helou. Sad znam i: Dobar dan.
Ali lakše je: Helou.
Kaže Azra da je bolje da ne govorim ljudima: Es selamu alejkum,
jer bi me neki mogli krivo shvatiti.
– Nije ti ovo Afganistan.

Azra se smijala kad sam govorio: Bi-hak i Za-greb.
Kao, nikad prije nije pomislila na to da je u Bihaću ‘hak’, istina,
i da je u Zagrebu ‘greb’, grob.
– A ‘Minhen’ i ‘Hamburg’ možeš reći bez greške.

 

Abdulah

Pa šta ako imam iPod?
Svi imaju iPod, ili nešto slično,
i u Maroku i u Bosni.
I naradio sam se da bih ga kupio. I još posudio para.
Zato i nisam mogao krenuti na put prije septembra,
trebao sam skupiti još para za put
nakon što sam kupio iPod.
A trebao mi je iPod, ili nešto slično,
i za Maroko i za Bosnu,
i za put.

Kada me vide sa iPodom
valjda misle:
ovaj je previše crn
i premalo siromašan.

 

Mahmud

Zanoćili smo u toj kući u koju smo provalili,
ja i Fuad, isto Palestinac.
Trebali smo samo normalan krevet i tuš. Nismo ništa ukrali.
Htjeli smo, bio je tu jedan stari mobitel i još nekoliko korisnih stvari,
ali kad sam u vitrini u velikoj sobi ugledao Kur’an, kao u kući moje nane,
rekao sam Fuadu: Nećemo, brate,
i on se složio, iako je kršćanin.

Ujutro su komšije hodali oko kuće
i prepali smo se da će nas primijetiti i zvati policiju,
pa smo ostavili torbe u toj kući, išuljali se,
i cijeli dan proveli u gradskom parku.

Navečer smo pokupili stvari i odlučili da ćemo prespavati
blizu kuće, na groblju.
Mislili smo: tu nas niko neće dirati, čak i ako nas vide.
Nije to baš bilo pravo groblje,
samo nekoliko razbacanih kamenova, prevrnutih nišana.
Dok smo razvlačili vreće za spavanje,
Fuad je osvijetlio upaljačem jedan kamen i rekao mi:
Vidi ovo.
Vidio sam izlizanu židovsku zvijezdu i nekoliko hebrejskih slova.
– Židovi, reče Fuad.
– Nema veze, to su drugi Židovi, odgovorih ja.
Nikud mi se nije išlo odande.

 

Ben

Ljudi u Bihaću nisu rasisti.
Vidio sam kako su taksisti, konobari i prodavači ljubazni prema arapskim
turistima, muškarcima, ženama, djeci.
A ni nas Nigerijce ne tuku.

 

Nadia

Jutros su nam javili:
Alžirac izbo Marokanca. I ovaj umro. Tamo u Kladuši, gdje sam i ja bila.

A baš sam prije nekoliko dana razgovarala sa Nihadom, Bosancem,
koji je studirao književnost, kao i ja,
o tome da smo mi Alžirci najpoznatiji po onom Kamijevom Alžircu,
kojeg je, samo tako, ubio Merso, ‘Stranac’.
Nihad mi je rekao da je čitao i neki drugi roman,
u kojem brat onog Alžirca istražuje smrt svog bezimenog brata.
Taj roman nije napisao Francuz, nego Alžirac.
Mislim da to nema smisla,
to mi zvuči kao osveta.
Mene se ne tiče onaj što me je silovao.

Ja neću da budem Alžirac,
ni Francuz.
Neću da budem ništa što mi kažu
da moram biti.
Zato sam i otišla na put.
Imam svoje tijelo, ideju
o drugačijem životu,
i nadu.
I nisam jedina,
tako zapravo razmišljamo
mi, izbjeglice.

 (Prenosimo s portala Miljenka Jergovića).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM. HVALA! KLIKNITE OVDJE.