Piše: Drago Kovačević

 

Svetislav Basara rođen je 1953. u Bajinoj Bašti: trideset godina jedan je od najznačajnijih pisaca na srpskom jeziku, a njegov roman “Fama o biciklistima” mnogi kritičari, ljudi iz književnog svijeta i upućeno čitateljstvo svrstavaju među najznačajnija ostvarenja srpske književnosti uopće. Prema ocjeni Davida Albaharija, nakon pojave “Fame o biciklistima” srpska proza više nije bila ista, Basara nije bio isti pisac, a ni on sam više nije bio isti čitatelj.

U današnje vreme komunikacija je brza, tačnije trenutačna, a mi nismo u stanju da razmišljamo tako brzo, pa prečesto govorimo banalnosti ili, češće, gluposti (…) Puno se u poslednje vreme govori o ubrzanju vremena; kao da se vreme zaverilo protiv nas, pa ubrazava tempo ne bi li nas satrlo, šta je potpuno pogrešna percepcija

 

Basara ni po čemu nije tipičan – u srpskoj literaturi ne postoji pisac koji brže piše i objavljuje. Nabrojati sve što je napisao uvijek je problem, samo najpedantniji uspijevaju sve zabilježiti. Među njegovim djelima su pripovijetke, novele i romani “Priče u nestajanju”, “Peking by Night”, “Kinesko pismo”, “Na Gralovom tragu”, “Napuklo ogledalo”, “Mongolski bedeker”, “De bello civili”, “Looney Tunes”, “Sveta mast”, “Ukleta zemlja”, “Kratkodnevica”, “Džon B. Malković”, “Srce zemlje”, “Fantomski bol”, “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, “Dnevnik Marte Koen”, “Izgubljen u samoposluzi”, “Fundamentalizam debiliteta”, “Tajna istorija Bajine Bašte”, “Početak bune protiv dahija”, “Mein Kampf “, “Dugovečnost”, “Gnusoba”, drame “Bumerang”, “Oksimoron” i “Nova Stradija”, zbirke eseja “Na ivici”, “Tamna strana Meseca”, “Drvo istorije”, “Virtuelna kabala”, “Vučji brlog”… Knjige su mu prevođene na engleski, francuski, njemački, nizozemski, mađarski, bugarski, talijanski, španjolski, slovački, slovenski i makedonski jezik.

 

Basara je poseban i po tome što je neprekidno angažiran u javnom životu, stalno i na svim društvenim temama. Piše kolumnu “Famozno” u dnevnom listu “Danas”, a od 2001. do 2005. bio je ambasador na Cipru. U romanu “Gnusoba”, završnom dijelu trilogije u kojoj su i “Mein Kampf” i “Dugovečnost”, glavni junaci obilježavaju godišnjicu ubojstva Zorana Đinđića tako što po beogradskim kafanama sipaju verbalnu paljbu po svemu što je srpski premijer pokušavao promijeniti…

Došlo je izgeda vreme u kome se ispovedanje hrišćanske vere smatra osobenjaštvom ili “književnom osobenošću”. Budući da sam ja, kako se to kaže, praktikujući hrišćanin, smatram da je sasvim logično da u mojim tekstovima provejava duh hrišćanstva. Ali na moju religioznost se popreko gleda i u “boljim” beogradskim bezbožničkim krugovima i među delom crkvenih velikodostojnika i vernika

 

Nedavno ste napisali da su društvenost i komunikativnost visoko rangirane na današnjoj listi vrlina, iako su to opasne stvari za dušu; na što ste točno mislili?

Nisam baš sasvim siguran šta sam tačno mislio, šta samo svedoči da su društvenost i komunikativnost opasne po dušu. A sve više i po telo. U današnje vreme komunikacija je brza, tačnije trenutačna, a mi nismo u stanju da razmišljamo tako brzo, pa prečesto govorimo banalnosti ili, češće, gluposti. Ne sećam se recimo konteksta u kome sam napisao te reči, ali ne bih imao ništa protiv da ih nisam napisao. Nema od njih neke naročite štete, ali ni koristi. Prazan zveket, onaj Pavlov cimbal. Puno se u poslednje vreme govori o ubrzanju vremena; kao da se vreme zaverilo protiv nas, pa ubrazava tempo ne bi li nas satrlo, šta je potpuno pogrešna percepcija. Jer držim da je ono šta se ubrzava i šta nas satire ljudsko nestrpljenje i pohlepa: predugo nam je da do Amerike ili Azije putujemo danima ili čak mesecima, pa nam se let avionom čini kao srećno rešenje. Nisam siguran da je tako, ne može se bez posledica stići iz Beograda u Njujork za desetak sati. Nekada se toliko putovalo uskom prugom od Užica do Beograda i to vreme pamtim kao mnogo bolje i mirnije od ovog. Ne zna se više šta je stvarnost, šta prezentacija stvarnosti, a šta njen simulakrum. Svi uslovi za dezorijentaciju su tu. Uzgred, “orijentisati se” znači znati gde je istok. Više ni to nismo u stanju bez GPS-a.

 

U vašoj su književnosti permanentno prisutni postulati kršćanske teologije, što nije uobičajeno u suvremenoj prozi. Je li to samo naš dojam ili još jedna od vaših brojnih književnih posebnosti?

O. Da, došlo je izgeda vreme u kome se ispovedanje hrišćanske vere smatra osobenjaštvom ili “književnom osobenošću”. Budući da sam ja, kako se to kaže, praktikujući hrišćanin, smatram da je sasvim logično da u mojim tekstovima provejava duh hrišćanstva. Ali na moju religioznost se popreko gleda i u “boljim” beogradskim bezbožničkim krugovima i među delom crkvenih velikodostojnika i vernika, onih koji SPC doživljavaju kao “najznačajniju instituciju srpskog naroda”. No kako sam umetnik, to nekako prolazi. Stalno se čuju jadikovke da je hrišćanstvo “u krizi” i stalno se zaboravlja da hrišćanstvo treba da bude u krizi, da je kriza, zapravo, njegova suština. Gospoda u beogradskoj Patrijaršiji, a čini mi se i gospoda sa Kaptola, našla su način da “udobno zasednu na krst” i da sa te udobne pozicije deluju kao nacionalni radnici, smećući sa uma da su nacije nastale kao posledica prokletstva pometnje jezika i da u carstvu nebeskom nema ni Jevreja ni Grka, pa ni muškog i ženskog. Manje me brine ateizam masa, više me zabrinjava etnofiletizam klera svih hrišćanskih denominacija. Citiraću ovde Belu Hamvaša: “Propast Evrope je počela kada je religiju hrišćanstva potisnula religija malograđanstva.” Nema, međutim, razloga za pesimizam. Sve ovo šta se događa oduvek se događalo, sada je samo isplivalo na površinu i deo je ekonomije spasenja.

Gospoda u beogradskoj Patrijaršiji, a čini mi se i gospoda sa Kaptola, našla su način da “udobno zasednu na krst” i da sa te udobne pozicije deluju kao nacionalni radnici, smećući sa uma da su nacije nastale kao posledica prokletstva pometnje jezika i da u carstvu nebeskom nema ni Jevreja ni Grka, pa ni muškog i ženskog. Manje me brine ateizam masa, više me zabrinjava etnofiletizam klera svih hrišćanskih denominacija

 

Od devedesetih naovamo aktivno ste sudjelovali u društvenom, pa i političkom životu Srbije. Bili ste istaknuti u otporu Miloševićevom režimu, a danas 5. oktobar nazivate “paradajz-revolucijom”?

Jednom me neko pitao zašto 5. oktobar nazivam “paradajz-revolucijom”, a ja sam odgovorio da je to zato šta ta revolucija ima mnogo sličnosti sa “paradajz-turizmom”. Dakle mnogo buke i muke ni oko čega. Ili oko malo čega. Na početku devedesetih sam, kako je to znao da kaže drug Tito, sa optimizmom gledao na budućnost, šta samo znači da sam bio prilično naivan. I nisam bio jedini. Šta je, konačno, moja generacija, rođena i odrasla u SFRJ-u, uopšte znala o demokratiji? Razmišljali smo: uvede se višepartijski sistem i gotova stvar. Ali upravo je višepartijski sistem omogućio da na svetlost dana izbiju i ogromnu podršku dobiju najretrogradnije i najmračnije doktrine. Te doktrine su, činjenica je, poražene 5. oktobra, ali dobijena bitka nije značila i dobijeni rat. Nesnalažljivost, neodlučnost i koruptibilnost tzv. demokratskog bloka učinili su da se one vrate još snažnije, samo donekle preobučene i maskirane. Ali ako oslušnemo javnu scenu u Srbiji, momentalno biva jasno da su svi zlodusi još tu.

 

U svom novom romanu “Gnusoba” napisali ste da je pucajući Ðinđiću u srce, Srbija sama sebi pucala u sljepoočnicu. Danas imamo na vlasti ljude koji su bili Ðinđićevi protivnici, čak pokazivali veselje zbog njegove i srpske tragedije, a pokušavaju ga na svaki način oponašati. Kako to tumačite?

Kada smo već pomenuli Đinđića, vredi citirati rečenicu iz jednog njegovog eseja napisanog tamo negde krajem osamdesetih. Parafraziraću je: politička elita Srbije, tako je otprilike napisao Đinđić, neprestano je fascinirana činjenicom da Srbija uopšte postoji. Isto se može reći i za većinski deo postkomunističkih elita koje Srbiju i dalje sagledavaju kao nekakav metafizički entitet koji polaže pravo na blagostanje i uspeh isključivo na osnovu činjenice da postoji. Izgleda smešno, ali je doslovno tako. Neminovni sudari sa realnošću proistekli iz takvog shvatanja stvari završavaju tako što se krivica za sudar prebacuje na realnost i što se od EU-a ili Rusije očekuje da izvade stvar. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiju, makar i sa velim zakašnjenjem, ukotvi u stvarnosti. To, naravno, nije odgovaralo povelikom krugu ljudi koji vrlo lagodno žive od lopovluka i distribucije iluzija, pa je pala odluka da ga se smakne. Slična je sudbina zadesila i kneza Mihaila. I on beše pokušao nešto slično. Đinđićevim ubistvom Srbija je prokockala veliku šansu, a znamo da istorija retko daje šanse.

Šta je, konačno, moja generacija, rođena i odrasla u SFRJ-u, uopšte znala o demokratiji? Razmišljali smo: uvede se višepartijski sistem i gotova stvar. Ali upravo je višepartijski sistem omogućio da na svetlost dana izbiju i ogromnu podršku dobiju najretrogradnije i najmračnije doktrine. Te doktrine su, činjenica je, poražene 5. oktobra, ali dobijena bitka nije značila i dobijeni rat

 

U “Gnusobi” se među glavnim junacima, Mandarićem i Maslašom, vodi dijalog koji čitatelje nasmijava do suza, ali ih i puni gorčinom. Kako vam to uspijeva?

Duhovitost je, nažalost, jedina duhovnost ovog sumornog doba. Inače, privatno nisam neki šaljivdžija, ali kada pišem nastojim da gadosti, kada god je moguće, smestim u crnohumorni kontekst. Većina ličnosti o kojima u “Gnusobi” pišem prerušen u Mandarića i Maslešu, a većinu lično poznajem, zapravo su smešni, bedni, beznačajni, pa i apsurdni tipovi, kojima je globalni uspon beznačajnosti otvorio put do moći. Dobro je ismejati ih i nasmejati im se. To donekle amortizuje čemer koji isijavaju u okolinu.

 

Vaše knjige imaju širok krug čitatelja u cijeloj nekadašnjoj državnoj zajednici: kako vidite kulturnu i književnu scenu na prostoru bivše Jugoslavije?

Nemam, da budem iskren, neki naročit uvid ni u književnu i kulturnu scenu u Srbiji, kamoli u okolini. Ovde-onde na nečiju preporuku pročitam, ili ne pročitam, poneku knjigu. I to je to.

 

A kako vidite kulturnu i književnu scenu Srbije, koji duh na njoj vlada?

Rekoh već, ne pratim to sa pažnjom, a nameravam i da sve manje pratim.

Bernhard je pisac koji mi je u nekim stvarima otvorio oči. Neizmeran je njegov uticaj najpre na mene kao čoveka, a potom i na prozu koju pišem. Od njega sam naučio da je proza u obavezi da kaže apsolutno sve i da nipošto ne sme da bude sluškinja bilo kakvih kulturnih projekata, ideja, politika i ideologija, bez obzira na to koliko im je predznak pozitivan. Sve podvrgnuti sumnji i preispitivanju, uključujući, i to na prvom mestu, samog sebe, to je postupak za koji sam Bernhardu beskrajno zahvalan

 

U vašim posljednjim romanima primjetan je utjecaj Thomasa Bernharda, sličan vam je kritički odnos prema društvu. Nedavno ste mu posvetili i jednu kolumnu?

Bernhard je pisac koji mi je u nekim stvarima otvorio oči. Neizmeran je njegov uticaj najpre na mene kao čoveka, a potom i na prozu koju pišem. Od njega sam naučio da je proza u obavezi da kaže apsolutno sve i da nipošto ne sme da bude sluškinja bilo kakvih kulturnih projekata, ideja, politika i ideologija, bez obzira na to koliko im je predznak pozitivan. Sve podvrgnuti sumnji i preispitivanju, uključujući, i to na prvom mestu, samog sebe, to je postupak za koji sam Bernhardu beskrajno zahvalan.

 

Razmatrajući neke univerzalne teme u ljudskom ponašanju, ustvrdili ste da je svjetska realnost erotizirana do zasićenosti, a teško da povijest pamti doba s manje istinske erotike. Kako objasniti taj paradoks?

Za razliku od pornografije koja sve otkriva, erotika podrazumeva skrivanje, aluziju, tajanstvo. Nema mesta za erotiku u svetu u kome za vreme dok na trafici kupujete novine i cigarete vidite, hteli-nehteli, najmanje dvadeset raščepljenih guzica i dvadeset pari sisa koje vas, kobajagi, erotizuju sa stranica kojekakvih magazina. Pornografija uopšte dobro ide; ne treba misliti da je ona povezana isključivo sa seksualnošću. Daleko od toga. Potreba da se otkrije sve o svakom, da se zaviri u svaku kuću i svaku spavaću sobu, da se obelodani svaka svadba, svaka preljuba i svaki razvod, takođe je pornografija. Ne treba idealizovati seksualnost. Ona je u svim vremenima i svim oblicima tesno povezana sa zlokobnim stihijama koje je teško kontrolisati, ali u naše vreme više nema apsolutno nikakve kontrole. Pustiti duha iz boce je lako – treba samo ukloniti čep – ali teško ga je vratiti natrag u bocu.

 

(Prenosimo s portala tjednika Novosti)