novinarstvo s potpisom
Vukašin Obradović
Foto: Telegraf
(Opaska uredništva Autografa: Donosimo ispovijest vrsnoga kolege, Vukašina Obradovića, predsjednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije koji je – ljudina!).
Prebirući po svojim uspomenama, otkrivam zapanjujuću rupu koja zjapi iz mog ranog detinjstva. Tek nekoliko prizora urezanih svešću deteta koje pokušava da se izbori sa prejakim naletima sveta odraslih. [Read more…]
Fra Luka Markešić
Govor Edina Šarčevića na godišnjicu smrti fra Luke Markešića na komemorativnom skupu kojega je 7. kolovoza 2015. u Sarajevu organiziralo Hrvatsko narodno vijeće Bosne i Hercegovine. Edin Šarčević je profesor prava u Leipzigu (Njemačka) i direktor Centra za javno pravo (Sarajevo). [Read more…]
Kolumna je prvotno bila objavljena na autografu.hr 10. veljače 2014.
U svojoj znamenitoj studiji “Izdaja intelektualaca”, objavljenoj 1927. godine u Parizu, Žilijen Benda piše o doprinosu intelektualaca različitim oblicima strasti, političkim i nacionalnim pre svega, koje su naš vek obeležile kao “vek intelektualnog organizovanja političkih mržnji”. Dok se u proteklih gotovo dve hiljade godina ljudske istorije taj isti poseban sloj ljudi, “proizvođača duha”, umetnika, naučnika, filozofa, suprotstavljao “realizmu mnoštva”, raznim oblicima mržnje, individualnom egoizmu.
Istina je, piše Benda, “oni nisu mogli sprečiti laike da celu istoriju ispune svojim mržnjama i klaonicama…ali ih jesu sprečili u tome da ta dela pretvore u religije, da ih usavršavaju verujući u svoju veličinu. Zahvaljujući njima, možemo reći da je čovečanstvo tokom dve hiljade godina činilo zlo, a hvalilo dobro. Ta nepomirljivost dobra sa zlom, koja služi na čast čovečanstvu, pukotina je kroz koju se mogla provući uljudnost. Međutim, krajem 19. veka dolazi do bitne promene: intelektualci pristaju na igru političkih strasti.”
Jedino moderno doba, ističe Benda, poznaje mislioce koji proglašavaju neprijateljima naroda one svoje sunarodnike koji su zadržali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne isključuje pravo na kritiku i ne slažu se “da je domovina u pravu i kada greši”. Taj oblik sumnjivog rodoljublja modernog intelektualca ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega što nije “naše”.
Za njih su pojmovi pravednosti i istine samo “metafizičke magle”, po njima je, kako ističe Benda, “istinito ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti”.
Tako su intelektualci izneverili i izdali svoj poziv, a i neke od osnovnih postulata slobode i tolerancije izražene u mislima Renana: “Čovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu; on pripada samo sebi samome, jer je slobodno biće, to jest moralno biće” i u poznatoj Plutarhovoj rečenici kako “Čovek nije biljka, nisu mu koreni srasli sa zemljom na kojoj se rodio da se ne bi mogao pomeriti”.
Izdaja intelektualaca, po Bendi, poledica je odricanja od nekih univerzalnih vrednosti, a prihvatanja posebnih, nacionalnih, lokalnih zapovesti, koje zadovoljavaju uske, egoistične interese često veoma udaljene od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci, tobože služeći domovini, služe u stvari političkim interesima i strastima, iskazuju lojalnost političkim vođama. Benda je svoju studiju pisao u vreme nastajanja italijanskog fašizma imajući dobar uvid u delovanje nacionalistički orijentisanih francuskih, nemačkih i italijanskih intelektualaca.
Jedan Italijan, naš savremenik, Umberto Eko u eseju o u-fašizmu ili ‘‘večitom fašizmu’‘ nabrajajući glavne odlike fašizma sastavio je spisak tipičnih obeležja od kojih se sastoji ideja fašizma: kult tradicije, sinkretični i okultni elementi, odbacivanje modernizma, kult akcije radi akcije, strah od drugačijeg, nepoštovanje razlika, frustracija srednje klase, opsednutost zaverom, antisemitizam, ksenofobija, antipacifizam, prezir prema slabima, kult heroizma i kult smrti, populizam i nacionalizam, novogovor.
Mnoge od ovih karakteristika mogu se naći i u ‘‘našoj’‘, balkanskoj varijanti palanačkog nacizma koju je tako precizno i tako ubedljivo definisao Radomir Konstantinović u ‘‘Filozofiji palanke’‘.
Konstantinović je analizirao to duhovno stanje koje rađaju fašizam i nacizam. Taj kulturni model u kojem su sadržani mnogi elementi ur-fašizma stvoren je u intelektualnim labaratorijama nacionalnih i akademskih institucija upravo kao usluga aktuelnom političkom režimu i radi zadovoljavanja političkih i nacionalnih strasti koje su vodile ogoljenoj ratnoj opciji.
Kulturni modeli se ne stvaraju i ne menjaju preko noći. Stvaraju se desetinama, pa i stotinama godina. Daniel Goldhagen dokazuje kako je nemački kulturni model koji je doveo do nacizma, Drugog svetskog rata i holokausta stvaran gotovo sto pedeset godina. Nemcima je bila neophodna denacifikacija, mučan, nametnut proces koji je trajao više godina da bi se uopšte moglo govoriti o nekakvom drugačijem kulturnom modelu.
Dakle, stvaranje novog kulturnog modela, a to zapravo znači novog mišljenja, drugačijeg razmišljanja o prošlosti i budućnosti, pre svega podrazumeva oslobađanje od starih zabluda, izmanipulisanih mitova, spremnost na suočenje sa sopstvenim grehovima i zločinima, raskidanje sa stereotipima iz kojih su izrasle najcrnje predrasude. Po prirodi stvari takve bolne i krupne rezove ne mogu načiniti ljudi starog kulturnog modela.
Mi tek moramo pronaći odgovor na pitanje kako je bilo moguće da u istorijski gledano veoma kratkom periodu od desetak godina dođe do takve društvene i moralne krize kakvu smo imali, do takvog patološkog stanja u kojem čitava država i njeni istaknuti pojedinci, intelektualne elite, odjednom izgube moć normalnog rasuđivanja i počnu da govore ‘‘jezikom mržnje”, da jednostavno, narodski rečeno zaglupave, zatupe, da svoje ponašanje pretvore u zločinačko, a svoju zemlju u kriminalnu, anatemisanu od gotovo čitavog sveta.
Taj važan odgovor zašto se i kako to dogodilo moraće da potraže istoričari, psiholozi, psihijatri, a naravno i pisci, jer sve što se ubuduće bude na ovim prostorima pisalo nosiće pečat našeg žalosnog posrnuća, tragedije u kojoj su najveću cenu platili najnemoćniji i najneviniji, nesreće iz koje su glavni profit zgrnuli najbeskrupulozniji i najpokvareniji.
Poplavilo nas je ovde na središnjem Balkanu pa smo se o svom jadu pozabavili, ali možda bi ipak valjalo malo dignuti pogled s mutne vode… Nije za to vreme, dok smo se mi davili i plutali, prestalo ni ubijanje u Ukrajini, a evo se i euroizbori polako privode kraju, zemlju po zemlju, uglavnom u znaku prodora tzv. ekstremne desnice, poput francuskog Nacionalnog fronta ili britanskog UKIP.
Desničari i licencirani eurofobi na masnim europlatama i eurodnevnicama, po ko zna koji put, najavljuju da će u europarlamentu delovati ako ne zajedno, a onda bar usklađeno. Kad god su do sada to pokušali, romansa bi se brzo okončavala zbog ‘‘nepomirljivo suprotstavljenih interesa“ jer s nacionalistima, rasistima i ksenofobima to vam je tako: koliko god da su sijamski bliski i slični, istovremeno i nikada ne mogu stvoriti čvrsta i trajna savezništva, jer se klanjaju različitim lokalnim kumirima.
Lako će zajedno mrzeti imigrante, Crnce, Židove, muslimane, pedere ili koga je već trenutno kurentno mrzeti, ali kako da izađu na kraj jedni s drugima? Setite se kako su se hrvatski i mađarski neofašisti ljubili u usta, a onda je otkriveno da ovi mađarski drže da je skoro čitava Hrvatska neka vrsta mađarskog istorijskog poseda koji mora kad-tad biti vraćen zakonitim vlasnicima…
Pa ipak, kao da im nešto što ih sve ujedinjuje. Nešto, ili pre – neko. Kremaljski naftno-gasni Hazjajin, Ibertajkun, nadareni i istaknuti pitomac neumrlog KGB, wannabe gospodar virtuelne Euroazije, Vladimir Vladimirovič Putin.
Čuveni su izlivi divljenja Nigela Faragea, šefa UKIP, prema div-državniku Putinu. Viktor Orban takođe ga obožava, i nastoji da ga oponaša, u granicama svojih i mađarskih mogućnosti. U Nacionalnom frontu za šefa Kremlja imaju samo probrane reči. Nemački desni opskuranti gledaju ga kao Velikog Tatu sa istoka.
Tako je, manje ili više, i sa drugim desnim i eurofobnim strankama po zapadnoj Evopi, nešto manje po srednjoj, zbog specifičnih istorijskih iskustava sa spasiocima iz Kremlja. Pa pak, kao da se i tamo, po bivšim ‘‘S. E. V.-skim ostrvima“, polako zaboravilo kako to zapravo izgleda kada te Kremlj spašava od evropske truleži.
Ima tragova, nimalo neozbiljnih i nimalo u duhu ‘‘teorije zavere“, da Putinova Rusija ovakve stranke širom Evrope potpomaže finansijski, politički i na sve druge dostupne joj načine. Hladnoratovskim rečnikom rečeno, neke od njih kao da se pretvaraju u njene agenture. Mene, pak, ne čudi što je to tako, nego što mi to odnekud izgleda jako poznato…
Pa da, znam! Nisu li i komunističke partije po zapadnoj Evropi u hladnoratovsko vreme delovale vrlo slično tome? Dugo su sve bile samo ispostave moskovskog aparata, bez bilo kakve suštinskije autonomije. Neke od njih kasnije su se manje ili više emancipovale (‘‘eurokomunizam“), ali nepopravljiva šteta već je bila načinjena, i čitava priča o unutrašnjoj ‘‘alternativi“ tadašnjem zapadnom bloku bila je trajno, i pri tome u najvećoj meri opravdano, osujećena i označena kao ujdurma totalitarnog ‘‘Carstva zla“ Sovjetskog saveza.
Znam, iznova nije u modi da se tako kaže, ali tako je bilo, osim ako ne želimo da, zarad dubioznog neolevog sentimenta, izbrišemo sopstveno pamćenje, jedan od retkih verodostojnih kapitala slobodnog čoveka…
Šta mi je u svemu ovome tako zanimljivo? Neki kontinuiteti, moglo bi se reći. Kao da je onaj nekadašnji, sovjetski Kremlj podrivao evropski mainstream s leva, a ovaj sadašnji čini to isto, ali – zdesna. Stara, dobra parlamentarna demokratija uvek je na udaru, samo se menja pravac odakle se na nju duva.
Mislim, dakako, na ideološki pravac. A na nju i nije baš nešto teško duvati (pa se svaki Nejaki Uroš toga i poduhvata, sav važan zbog svoje svetskoistorijske misije), em što nije preterano opasno, em što za nju važi isto ono što se mudro kaže za filmove ili pozorišne predstave: oni dobri imaju hiljadu mana, oni loši samo jednu – da su loši. Razumeli smo se: demokratija ima hiljadu mana. Na svakoj od njih parazitira hiljadu onih kojima se čini da bi se u njenoj smrti našlo nečega dobrog za njih.
Kako god, ono što me ‘‘fascinira“ nije ni Večiti Kremlj ni bilo šta drugo što bi moglo zauzeti njegovo simboličko mesto, nego taj meki trbuh demokratije (civilizacijskih uzusa, socijalnih standarda, kulture snošljivog življenja…) u kojem se, negde s leve ili desne margine, uvek pojave obožavaoci puke Sile i tiranije, oni koji bi se tako rado predali u ruke nekom autoritarnom Spasitelju, nekom Nad-sistemu koji bi nekako sažeo i unifikovao tu teško podnošljivu nesigurnost, haotičnost i posvemašnje nesavršenstvo slobode.
Taj spas od slobode u XX veku, to okrilje sigurnosti tiranije, tražili su evropski političari i intelektualci u Berlinu kod Firera ili u Moskvi kod Kobe, a danas ga traže… hm, na ne jako promenjenim adresama, ali nisu te adrese ovde ključne, nego permanentna slabost i ugroženost svega što vredi na ovom kontinentu, to stalno osećanje da neki malo jači povetarac može sve to da oduva. To se, uostalom, povremeno i dogodi, ali ni to na koncu ne potraje. Kao sa ovom velikom vodom koja nas je preplavila: dođe voda, ali se i povuče. Naravno, nije zgoreg da joj pomognemo u povlačenju.
Piše: Drago Kovačević
Svetislav Basara rođen je 1953. u Bajinoj Bašti: trideset godina jedan je od najznačajnijih pisaca na srpskom jeziku, a njegov roman “Fama o biciklistima” mnogi kritičari, ljudi iz književnog svijeta i upućeno čitateljstvo svrstavaju među najznačajnija ostvarenja srpske književnosti uopće. Prema ocjeni Davida Albaharija, nakon pojave “Fame o biciklistima” srpska proza više nije bila ista, Basara nije bio isti pisac, a ni on sam više nije bio isti čitatelj.
Basara ni po čemu nije tipičan – u srpskoj literaturi ne postoji pisac koji brže piše i objavljuje. Nabrojati sve što je napisao uvijek je problem, samo najpedantniji uspijevaju sve zabilježiti. Među njegovim djelima su pripovijetke, novele i romani “Priče u nestajanju”, “Peking by Night”, “Kinesko pismo”, “Na Gralovom tragu”, “Napuklo ogledalo”, “Mongolski bedeker”, “De bello civili”, “Looney Tunes”, “Sveta mast”, “Ukleta zemlja”, “Kratkodnevica”, “Džon B. Malković”, “Srce zemlje”, “Fantomski bol”, “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, “Dnevnik Marte Koen”, “Izgubljen u samoposluzi”, “Fundamentalizam debiliteta”, “Tajna istorija Bajine Bašte”, “Početak bune protiv dahija”, “Mein Kampf “, “Dugovečnost”, “Gnusoba”, drame “Bumerang”, “Oksimoron” i “Nova Stradija”, zbirke eseja “Na ivici”, “Tamna strana Meseca”, “Drvo istorije”, “Virtuelna kabala”, “Vučji brlog”… Knjige su mu prevođene na engleski, francuski, njemački, nizozemski, mađarski, bugarski, talijanski, španjolski, slovački, slovenski i makedonski jezik.
Basara je poseban i po tome što je neprekidno angažiran u javnom životu, stalno i na svim društvenim temama. Piše kolumnu “Famozno” u dnevnom listu “Danas”, a od 2001. do 2005. bio je ambasador na Cipru. U romanu “Gnusoba”, završnom dijelu trilogije u kojoj su i “Mein Kampf” i “Dugovečnost”, glavni junaci obilježavaju godišnjicu ubojstva Zorana Đinđića tako što po beogradskim kafanama sipaju verbalnu paljbu po svemu što je srpski premijer pokušavao promijeniti…
Nedavno ste napisali da su društvenost i komunikativnost visoko rangirane na današnjoj listi vrlina, iako su to opasne stvari za dušu; na što ste točno mislili?
Nisam baš sasvim siguran šta sam tačno mislio, šta samo svedoči da su društvenost i komunikativnost opasne po dušu. A sve više i po telo. U današnje vreme komunikacija je brza, tačnije trenutačna, a mi nismo u stanju da razmišljamo tako brzo, pa prečesto govorimo banalnosti ili, češće, gluposti. Ne sećam se recimo konteksta u kome sam napisao te reči, ali ne bih imao ništa protiv da ih nisam napisao. Nema od njih neke naročite štete, ali ni koristi. Prazan zveket, onaj Pavlov cimbal. Puno se u poslednje vreme govori o ubrzanju vremena; kao da se vreme zaverilo protiv nas, pa ubrazava tempo ne bi li nas satrlo, šta je potpuno pogrešna percepcija. Jer držim da je ono šta se ubrzava i šta nas satire ljudsko nestrpljenje i pohlepa: predugo nam je da do Amerike ili Azije putujemo danima ili čak mesecima, pa nam se let avionom čini kao srećno rešenje. Nisam siguran da je tako, ne može se bez posledica stići iz Beograda u Njujork za desetak sati. Nekada se toliko putovalo uskom prugom od Užica do Beograda i to vreme pamtim kao mnogo bolje i mirnije od ovog. Ne zna se više šta je stvarnost, šta prezentacija stvarnosti, a šta njen simulakrum. Svi uslovi za dezorijentaciju su tu. Uzgred, “orijentisati se” znači znati gde je istok. Više ni to nismo u stanju bez GPS-a.
U vašoj su književnosti permanentno prisutni postulati kršćanske teologije, što nije uobičajeno u suvremenoj prozi. Je li to samo naš dojam ili još jedna od vaših brojnih književnih posebnosti?
O. Da, došlo je izgeda vreme u kome se ispovedanje hrišćanske vere smatra osobenjaštvom ili “književnom osobenošću”. Budući da sam ja, kako se to kaže, praktikujući hrišćanin, smatram da je sasvim logično da u mojim tekstovima provejava duh hrišćanstva. Ali na moju religioznost se popreko gleda i u “boljim” beogradskim bezbožničkim krugovima i među delom crkvenih velikodostojnika i vernika, onih koji SPC doživljavaju kao “najznačajniju instituciju srpskog naroda”. No kako sam umetnik, to nekako prolazi. Stalno se čuju jadikovke da je hrišćanstvo “u krizi” i stalno se zaboravlja da hrišćanstvo treba da bude u krizi, da je kriza, zapravo, njegova suština. Gospoda u beogradskoj Patrijaršiji, a čini mi se i gospoda sa Kaptola, našla su način da “udobno zasednu na krst” i da sa te udobne pozicije deluju kao nacionalni radnici, smećući sa uma da su nacije nastale kao posledica prokletstva pometnje jezika i da u carstvu nebeskom nema ni Jevreja ni Grka, pa ni muškog i ženskog. Manje me brine ateizam masa, više me zabrinjava etnofiletizam klera svih hrišćanskih denominacija. Citiraću ovde Belu Hamvaša: “Propast Evrope je počela kada je religiju hrišćanstva potisnula religija malograđanstva.” Nema, međutim, razloga za pesimizam. Sve ovo šta se događa oduvek se događalo, sada je samo isplivalo na površinu i deo je ekonomije spasenja.
Od devedesetih naovamo aktivno ste sudjelovali u društvenom, pa i političkom životu Srbije. Bili ste istaknuti u otporu Miloševićevom režimu, a danas 5. oktobar nazivate “paradajz-revolucijom”?
Jednom me neko pitao zašto 5. oktobar nazivam “paradajz-revolucijom”, a ja sam odgovorio da je to zato šta ta revolucija ima mnogo sličnosti sa “paradajz-turizmom”. Dakle mnogo buke i muke ni oko čega. Ili oko malo čega. Na početku devedesetih sam, kako je to znao da kaže drug Tito, sa optimizmom gledao na budućnost, šta samo znači da sam bio prilično naivan. I nisam bio jedini. Šta je, konačno, moja generacija, rođena i odrasla u SFRJ-u, uopšte znala o demokratiji? Razmišljali smo: uvede se višepartijski sistem i gotova stvar. Ali upravo je višepartijski sistem omogućio da na svetlost dana izbiju i ogromnu podršku dobiju najretrogradnije i najmračnije doktrine. Te doktrine su, činjenica je, poražene 5. oktobra, ali dobijena bitka nije značila i dobijeni rat. Nesnalažljivost, neodlučnost i koruptibilnost tzv. demokratskog bloka učinili su da se one vrate još snažnije, samo donekle preobučene i maskirane. Ali ako oslušnemo javnu scenu u Srbiji, momentalno biva jasno da su svi zlodusi još tu.
U svom novom romanu “Gnusoba” napisali ste da je pucajući Ðinđiću u srce, Srbija sama sebi pucala u sljepoočnicu. Danas imamo na vlasti ljude koji su bili Ðinđićevi protivnici, čak pokazivali veselje zbog njegove i srpske tragedije, a pokušavaju ga na svaki način oponašati. Kako to tumačite?
Kada smo već pomenuli Đinđića, vredi citirati rečenicu iz jednog njegovog eseja napisanog tamo negde krajem osamdesetih. Parafraziraću je: politička elita Srbije, tako je otprilike napisao Đinđić, neprestano je fascinirana činjenicom da Srbija uopšte postoji. Isto se može reći i za većinski deo postkomunističkih elita koje Srbiju i dalje sagledavaju kao nekakav metafizički entitet koji polaže pravo na blagostanje i uspeh isključivo na osnovu činjenice da postoji. Izgleda smešno, ali je doslovno tako. Neminovni sudari sa realnošću proistekli iz takvog shvatanja stvari završavaju tako što se krivica za sudar prebacuje na realnost i što se od EU-a ili Rusije očekuje da izvade stvar. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiju, makar i sa velim zakašnjenjem, ukotvi u stvarnosti. To, naravno, nije odgovaralo povelikom krugu ljudi koji vrlo lagodno žive od lopovluka i distribucije iluzija, pa je pala odluka da ga se smakne. Slična je sudbina zadesila i kneza Mihaila. I on beše pokušao nešto slično. Đinđićevim ubistvom Srbija je prokockala veliku šansu, a znamo da istorija retko daje šanse.
U “Gnusobi” se među glavnim junacima, Mandarićem i Maslašom, vodi dijalog koji čitatelje nasmijava do suza, ali ih i puni gorčinom. Kako vam to uspijeva?
Duhovitost je, nažalost, jedina duhovnost ovog sumornog doba. Inače, privatno nisam neki šaljivdžija, ali kada pišem nastojim da gadosti, kada god je moguće, smestim u crnohumorni kontekst. Većina ličnosti o kojima u “Gnusobi” pišem prerušen u Mandarića i Maslešu, a većinu lično poznajem, zapravo su smešni, bedni, beznačajni, pa i apsurdni tipovi, kojima je globalni uspon beznačajnosti otvorio put do moći. Dobro je ismejati ih i nasmejati im se. To donekle amortizuje čemer koji isijavaju u okolinu.
Vaše knjige imaju širok krug čitatelja u cijeloj nekadašnjoj državnoj zajednici: kako vidite kulturnu i književnu scenu na prostoru bivše Jugoslavije?
Nemam, da budem iskren, neki naročit uvid ni u književnu i kulturnu scenu u Srbiji, kamoli u okolini. Ovde-onde na nečiju preporuku pročitam, ili ne pročitam, poneku knjigu. I to je to.
A kako vidite kulturnu i književnu scenu Srbije, koji duh na njoj vlada?
Rekoh već, ne pratim to sa pažnjom, a nameravam i da sve manje pratim.
U vašim posljednjim romanima primjetan je utjecaj Thomasa Bernharda, sličan vam je kritički odnos prema društvu. Nedavno ste mu posvetili i jednu kolumnu?
Bernhard je pisac koji mi je u nekim stvarima otvorio oči. Neizmeran je njegov uticaj najpre na mene kao čoveka, a potom i na prozu koju pišem. Od njega sam naučio da je proza u obavezi da kaže apsolutno sve i da nipošto ne sme da bude sluškinja bilo kakvih kulturnih projekata, ideja, politika i ideologija, bez obzira na to koliko im je predznak pozitivan. Sve podvrgnuti sumnji i preispitivanju, uključujući, i to na prvom mestu, samog sebe, to je postupak za koji sam Bernhardu beskrajno zahvalan.
Razmatrajući neke univerzalne teme u ljudskom ponašanju, ustvrdili ste da je svjetska realnost erotizirana do zasićenosti, a teško da povijest pamti doba s manje istinske erotike. Kako objasniti taj paradoks?
Za razliku od pornografije koja sve otkriva, erotika podrazumeva skrivanje, aluziju, tajanstvo. Nema mesta za erotiku u svetu u kome za vreme dok na trafici kupujete novine i cigarete vidite, hteli-nehteli, najmanje dvadeset raščepljenih guzica i dvadeset pari sisa koje vas, kobajagi, erotizuju sa stranica kojekakvih magazina. Pornografija uopšte dobro ide; ne treba misliti da je ona povezana isključivo sa seksualnošću. Daleko od toga. Potreba da se otkrije sve o svakom, da se zaviri u svaku kuću i svaku spavaću sobu, da se obelodani svaka svadba, svaka preljuba i svaki razvod, takođe je pornografija. Ne treba idealizovati seksualnost. Ona je u svim vremenima i svim oblicima tesno povezana sa zlokobnim stihijama koje je teško kontrolisati, ali u naše vreme više nema apsolutno nikakve kontrole. Pustiti duha iz boce je lako – treba samo ukloniti čep – ali teško ga je vratiti natrag u bocu.
(Prenosimo s portala tjednika Novosti)
