Kakva je prava priroda zla? Odakle potiče? Iz oblasti fiziologije, biologije, religije, politike? Da li je zlo nešto ”banalno”, metafizičko, pratilac civilizacije ili divljaštva? Mnogo pitanja bez pravog odgovora. Savremenici smo epohe velikih zala. Svetski ratovi, holokaust, još bliže našem vremenu: Srebrenica, Sarajevo, Vukovar… Verovatno su i ljudi u nekim drugim vremenima živeli u sličnom uverenju da je njihovo doba doba velikih zločina. Mi za naše vreme pouzdano možemo tvrditi da jeste.
O zlu, kao nerazdruživom pratiocu ljudske istorije, začudo, ima mnogo manje objašnjenja nego što se misli i veruje. Tragajući za verodostojnim materijalima koji bi se bavili samom suštinom problema, nalazimo samo na delimična, protivurečna, nepotpuna ili nedovoljno uverljiva i zbunjujuća objašnjenja. Sa jedne strane, bogate, prebogate arhive i svedočanstva o velikim, često nerazumnim, užasnim zločinima, a sa druge strane umesto nedvosmislene osude, često i slavljenje nesumnjivih divljačkih zločinstava.
I to je ono što odmah pada u oči, veličina zločina i nemogućnost da se takva količina nagomilanog suludog divljaštva jednako prisutnog u pređašnjim vremenima kao i danas rastumači, shvati, nađe neko razumno objašnjenje.
Nije ni lako ni jednostavno suprotstaviti se zlu. Proizvode ga države, ideologije, verske i političke vođe. Proizvode ga kolektivi i pojedinci. Potiče iz različitih ubeđenja, različitih kultura i različitih interesa. Ono je sveprisutno, neumorno, nezajažljivo. Često se emituje kao državna politika, preobražavajući se u socijalnu patologiju
A i objašnjenja, kada ih ima i gde ih ima, uglavnom su svedena na nekoliko: da je zlo posledica prvobitnog greha, da dobra ne bi bilo bez zla, ili se sve tumači urođenom agresijom, patološkom potrebom za destruktivnošću, i slično. Preovlađuju, dakle, religiozna i biološka objašnjenja. No, dominacija zla narušava osnove na kojima počiva stabilnost civilizacijskog poretka, ugrožava opstanak ljudske vrste. Zato su se neki veliki sudski procesi našega vremena kao što su Nirnberški i Haški bavili moralnom i socijalnom stranom zločina, u očitoj nameri da probude uspavane savesti. Zlo nagriza same osnove svake uže i šire zajednice.
Nije ni lako ni jednostavno suprotstaviti se zlu. Proizvode ga države, ideologije, verske i političke vođe. Proizvode ga kolektivi i pojedinci. Potiče iz različitih ubeđenja, različitih kultura i različitih interesa. Ono je sveprisutno, neumorno, nezajažljivo. Često se emituje kao državna politika, preobražavajući se u socijalnu patologiju. Shvatiti i razumeti zlo u njegovom izvornom obliku i gotovo kosmičkim razmerama značilo bi shvatiti i razumeti smisao ljudskog postojanja i postojanja života uopšte.
Hana Arent pokušala je da pripitomi zlo tvrdeći da je zlo banalno. Napisala je kako do suđenja Ajhmanu u Jerusalimu nije mogla da spava od strahovanja o metafizičkoj prirodi zla, što bi značilo da se zločini poput holokausta mogu u budućnosti ponoviti. Međutim, na suđenju Ajhmanu ona je, kako piše, shvatila da je zlo “banalno“, da je Ajhman samo običan birokrata, a ne zver u ljudskom telu. To je njoj donelo smirenje. Ali njeni najbolji prijatelji ogradili su se od ovakvog tumačenja Arentove.
Izgleda, bili su u pravu. I posle suđenja Ajhmanu razni oblici genocida događali su se na različitim mestima naše planete, motivisani rasnim, religioznim i političkim razlozima. A i dokumenta pronađena posle suđenja Ajhmanu samo su potvrdila kako je procena krivice Ajhmana od strane Hane Arent bila pogrešna. Ajhman je bio mnogo više od običnog činovnika smrti. Novootkrivena dokumenta dokazala su da je itekako aktivno učestvovao u donošenju zločinačkih zakona, kao i u njihovoj realizaciji.
Jedan mladi nemački reditelj branio je pogrešan angažman umetnika u mračnim vremenima obrazloženjem kako su bili u zabludi jer je zlo uzimalo izgled dobroga, te su bili uvereni da rade u interesu opšteg dobra. Sabo se suprotstavio ovakvom načinu razmišljanja i opravdanja
Događaji iz naše sopstvene bliske prošlosti potvrđuju da je lako probuditi zlo kao drugu, uspavanu ljudsku prirodu. Kada danas sagledavamo monstruoznost počinjenih zločina na prostorima bivše Jugoslavije, ostajemo zapanjeni pred bestijalnom maštom zločinaca. Mnogi zločini počinjeni su iz, kako se čini, čistoga sadističkog zadovoljstva, a zločinci su, bar većina njih, pre zločina važili za porodične ljude, pristojne susede, uzorne građane.
U svojoj opsežnoj studiji ”Anatomija ljudske destruktivnosti” Erih From navodi različite razloge ”maligne agresije”: neurofiziološke, društvene, istorijske, savremene i tradicionalne, objašnjavajući kako se agresija pretvara u patologiju, patologija u mržnju, a mržnja u zločin. Zlo poseduje bezbroj lica, javlja se u bezbroj obličja, brzo transformiše i lako zavodi.
Šta preostaje pojedincu u ovakvim haotičnim i konfuznim vremenima, kada se zlo često predstavlja i kao tobožnji nacionalni interes, kao patriotizam, lojalnost religiji, partiji ili državi?
Na seminaru za mlade filmske reditelje u Beogradu mađarski reditelj Ištvan Sabo poveo je sa studentima razgovor o umetnosti u doba nacizma i krivici umetnika koji su služili takvom režimu. Jedan mladi nemački reditelj branio je pogrešan angažman umetnika u mračnim vremenima obrazloženjem kako su bili u zabludi jer je zlo uzimalo izgled dobroga, te su bili uvereni da rade u interesu opšteg dobra. Sabo se suprotstavio ovakvom načinu razmišljanja i opravdanja. ”Stvarni intelektualac nema pravo na tu vrstu zablude. Takve zablude se ničim ne mogu opravdati!” Prihvatiti i ne prepoznati zlo znači prodati dušu đavolu. Kao potvrdu svog uverenja Sabo je snimio i film o surovoj zabludi umetnika u vreme nacizma – ”Mefisto”.
Jedina, prava odbrana od zla jeste, dakle, prepoznavanje zla na vreme, suprotstavljanje zlu. Ali tu već počinje jedna druga priča: o odgovornosti svakog pojedinca pred samim sobom i pred društvom u kojem živi.
Još tekstova ovog autora:
- Srbija se raspada
- Filozofija bede
- Tamni vilajet
- Oči straha
- Spasavanje Kapetana Dragana
- Patriotizam i siromaštvo
- Sretna nova!
- Dvadeset i jednu godinu posle
- Balkanska rapsodija
- Osveta loših đaka
Jednostavan, tacan i posten zakljucak. No, kakva je moguca buducnost takvog stava u sistemu vrednosti koji ssada preovladjuje, sta deca dobijaju u porodiici i jos manje u skoli, koja konfuzija oblikuje mlade umove… Odgovornost? Mission imposible.