Filozof šalje paket

Hajde da se malo poigramo onom znamenitom jedanaestom Marksovom zapove… pardon, tezom o Fojerbahu. Elem, pokušajmo ovako: ‘‘filozofi su svet samo različito komplikovali, a radi se o tome da se on pojednostavi“. Ne, nikako! Filozofsko ‘‘pojednostavljivanje“ sveta teško da može ne voditi u terciranje mesijanizmima i totalitarizmima. Dobro, hajde da obrnemo: ‘‘filozofi su svet samo različito pojednostavljivali, a radi se o tome da ga treba zakomplikovati“. E, to već nekako bolje zvuči. Preopasno je ignorisati nepodnošljivu ne-lakoću ljudskog tu-bitka…

 

Dakako, svet je onakav kakav je bez obzira na ovu ili onu filozofsku intervenciju; ne može se sam svet zakomplikovati (ili pojednostaviti) jer interpretacija nema tu moć neposrednog upliva na objekt svog interesovanja, ali se to može učiniti s njegovim tumačenjem, i s vrednovanjem čovekovih postupaka u svetu (u koji je bačen).

 

O opasnostima simplicizma, elem, čini nam se da sve već znamo. Neprijatelji složenosti i neprijatelji nijansi po pravilu su i neprijatelji intelektualne i svake druge ljudske slobode. Međutim, važi li to uvek i bezuslovno i beziznimno? Postoji li onaj trenutak nakon kojeg se mišljenje i zastupanje složenosti stvari, bića & pojava degeneriše u nedostojno opravdavanje glupih, kukavičkih ili čak huljskih postupaka? Kada i kako komplikovanje postaje jednako samoodbrambenom praznoslovlju, ergo – laži iz niskih pobuda?

A šta se tu tako složeno i suptilno ima za razumeti? – pita se na to Marcuse, napominjući kako je, kada je nacizam u pitanju, bilo jasno vidljivo ‘‘da početak već sadrži kraj, da već jest kraj“. Kako od siledžija i varvara, koji svoje varvarstvo i zlikovačke namere nisu nikada ni krili nego su se, naprotiv, njima ponosili, očekivati bilo kakav ‘‘preporod“? Pa se onda kasnije ‘‘razočarati“ i misliti da je sada sve u redu, da si izravnao račune sa sobom i drugima?

 

Ovih je dana sajt pescanik.net preneo, u prevodu Alena Sućeske, kratku prepisku između Herberta Marcusea i Martina Heideggera iz 1947. i 1948., otkrivenu u Marcuseovom arhivu. Vreme je, dakle, posleratno; nacističku vladavinu i rat Marcuse je proveo u emigraciji i u aktivnom otporu nacizmu (radio je čak za američku vojsku), a Heidegger je u početku Hitlerom i nacizmom bio vrlo glasno i javno oduševljen, a posle se povukao u kulu od slonovače i proveo vreme Hitlerove vladavine kao neosporavana nacionalna veličina, doduše ne sudelujući direktno u propagandi režima i njegove genocidne ideologije, ali joj se takođe ni ne suprotstavljajući na bilo koji (javno vidljiv) način. Štaviše, ni posle rata Heidegger se ne izjašnjava na iole relevantan način o svom odnosu prema hitlerizmu.

 

Dva znamenita filozofa srela su se u Nemačkoj 1947, ali izgleda da svoje pozicije nisu uspeli da razjasne oči u oči, pa je bila potrebna njihova epistolarna dopuna. Marcusea zbunjuje i jedva prikriveno razgnevljuje upravo ta Heideggerova ‘‘olimpijska“ tišina, i od pisca Bitka i vremena prilično neuvijeno traži jasnije očitovanje.

 

Heidegger pokušava da ‘‘objasni“ da to nije baš tako kako se Marcuseu pričinjava, i da je M. H. ipak učinio ovo ili ono što je bilo uz dlaku režimu, ali biće da i sam uviđa slabašnost sopstvene argumentacije; tačnije, Heidegger drži da je s njegovom argumentacijom sve u najboljem redu i da on sebi generalno nema šta da predbaci osim možda poneki preeuforičan izraz u najranijim godinama naci-vladavine, ali da to ni Marcuse ni bilo ko u poziciji koja liči na Marcuseovu (poziciji, to jest, pre svega egzistencijalnoj, tek onda intelektualnoj) eto, neće moći – a možda ni hteti – razumeti na pravi način. Jer, vajka se M. H., teško je objasniti neke stvari ljudima koji nisu vreme 1933-1945. proveli u Nemačkoj, i koji ‘‘početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđuju s njegovog kraja“.

 

Naknadnom pameću, što bi se reklo. Pa onda objašnjava kako je od Hitlera i nacista očekivao ‘‘duhovnu obnovu čitavog život, izmirenje društvenih suprotnosti“, spas od komunizma etc, pa se posle razočarao, ‘‘uvidio zabludu“ i čak se, iz protesta, ‘‘odrekao rektorstva“ (što je impresivna žrtva whatsoever, ne?).

Ima nečega razmetljivog u ovim Marcuseovim rečima, i ima neke potrebe da se Heideggeru nekako zagorča pomoć koja mu se šalje; ima u tome, ako hoćete, i očajničke potrebe simboličkog ratnog pobednika da ponizi poraženog, ali ne zato što je poražen, nego zato što su nepopravljive posledice zla kojem je na neki način i sam pomogao da se uspostavi, da bude i stvarno i moguće

 

A šta se tu tako složeno i suptilno ima za razumeti? – pita se na to Marcuse, napominjući kako je, kada je nacizam u pitanju, bilo jasno vidljivo ‘‘da početak već sadrži kraj, da već jest kraj“. Kako od siledžija i varvara, koji svoje varvarstvo i zlikovačke namere nisu nikada ni krili nego su se, naprotiv, njima ponosili, očekivati bilo kakav ‘‘preporod“? Pa se onda kasnije ‘‘razočarati“ i misliti da je sada sve u redu, da si izravnao račune sa sobom i drugima?

 

Analizirajući, pak, sopstvenu poziciju, Marcuse spominje (nebiranu) egzistencijalnu okolnost svog jevrejstva – po sebi dovoljnu za gasnu komoru u režimu koji je Heideggeru u početku delovao tako obećavajuće… – ali potom napominje ključnu stvar: da bi bio antinacista, od početka i bez ostatka, sve i da je ‘‘čisti ‘arijevac’“ (što je tvrdnja čija se tačnost, dakako, ne može pozitivno dokazati, ali ipak poseduje visoku verodostojnost s obzirom na ukupni Marcuseov angažman). Tu etička pozicija samosvesnog pojedinca nadvisuje puke biografske datosti i pripadnosti, i to je veoma važno mesto ove prepiske.

 

Heidegger na ovo nema šta da odgovori jer se na tu i neke druge Marcuseove napomene iz njegove kože naprosto ne može odgovoriti a da se ili ne pređe crta koju je sam Heidegger odredio i pošteno se osvesti sopstvena pozicija – što M. H.-u ne pada ni na kraj pameti – ili da se vlastiti pojmovno-jezični aparat ne uruši do kraja u sopstvenu samoskrivljenu ništavnost.

 

Ima, međutim, jedan “nefilozofski” detalj u ovoj prepisci koji nam takođe govori jako mnogo, samo ga treba čitati. Ne treba zaboraviti na “stvarnosne” okolnosti njihove prepiske. Marcuse je u bogatoj Americi koja je upravo dobila rat, Heidegger u poraženoj, porušenoj, polugladnoj Nemačkoj; koliko god bio deo privilegovanog sloja, ni sam ne može stajati baš sjajno u tom trenutku.

Šta uvređeni Hajdeger time poručuje svom kolegi? Eto, misliš da smo kužni, pa u redu, nećemo ništa od tebe, daćemo sve onima koji su ti košer… Zgoda s paketom kao da ne samo objašnjava dotadašnji, nego i simbolički usmerava budući Heideggerov odnos prema sopstvenoj intelektualnoj, etičkoj, naposletku građanskoj odgovornosti u godinama nacizma: ne tražim ništa i ništa vam neću dati, jer tražite isuviše visoku cenu

 

Marcuse mu piše: “Ovog ću Vam tjedna poslati jedan paket”. Potom kaže da su ga mnogi prijatelji odvraćali od slanja pomoći čoveku koji se identifikovao s ubilačkim režimom etc., što je po Marcuseu argument kojem se nema šta dodati, ali da se, eto, “svojoj… vlastitoj savjesti ispričavao time što šaljem paket čovjeku kod kojeg sam od 1928. do 1932. učio filozofiju”.

 

Ima nečega razmetljivog u ovim Marcuseovim rečima, i ima neke potrebe da se Heideggeru nekako zagorča pomoć koja mu se šalje; ima u tome, ako hoćete, i očajničke potrebe simboličkog ratnog pobednika da ponizi poraženog, ali ne zato što je poražen, nego zato što su nepopravljive posledice zla kojem je na neki način i sam pomogao da se uspostavi, da bude i stvarno i moguće.

 

Heidegger, međutim, odgovara: “Dobio sam paket koji ste navijestili u Vašem pismu od 28. kolovoza. Zahvaljujem Vam na njemu! Vjerujem da je u skladu s Vašom voljom i umirujuće za Vaše prijatelje što sam čitav sadržaj paketa raspodijelio bivšim učenicima koji nisu bili članovi stranke (NSDAP-a, op. prev) niti su imali ikakve veze s nacionalsocijalizmom. U njihovo Vam ime također zahvaljujem na pomoći!”

 

Šta ovde imamo? Marcuse je pomalo zloban kad zamotava paket pomoći u pridike (ma koliko opravdane), što nije baš dično, ali je ljudski razumljivo i uistinu je sitnica u kontekstu u kojem se sve odvija. Međutim, Heideggerovoj je olimpskoj, samopravedničkoj gordosti to više nego previše: ne samo da neće za sebe uzeti ništa od te pomoći docirajućeg pobednika, nego će se potruditi da ništa od nje ne dođe do bilo koga ko bi mogao biti bilo kako povezan s naci-režimom. Šta uvređeni Hajdeger time poručuje svom kolegi? Eto, misliš da smo kužni, pa u redu, nećemo ništa od tebe, daćemo sve onima koji su ti košer…

 

Zgoda s paketom kao da ne samo objašnjava dotadašnji, nego i simbolički usmerava budući Heideggerov odnos prema sopstvenoj intelektualnoj, etičkoj, naposletku građanskoj odgovornosti u godinama nacizma: ne tražim ništa i ništa vam neću dati, jer tražite isuviše visoku cenu! A koja je to zapravo cena? Ozbiljno promišljanje moralnih i praktičnih konsekvenci sopstvene pozicije. Pokazuje se da je za mnoge intelektualce u XX veku ta (više nego razumna i korektna) cena neprihvatljiva, a biće da ni u XXI nije ništa drugačije.

Još tekstova ovog autora:

• Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
• Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
• ”Allo, allo” za Njemce
• Kratka pisma za dugo čitanje
• Uvređeni i rituali srdžbe
• Ništa s titulom
• Jaruzelski, čovek pod šapkom
• Meki trbuh demokratije
• Doziranje pljuvačke
• O ranom ustajanju

» Svi tekstovi ovog autora