novinarstvo s potpisom
Teofil Pančić
Hrvatska je posljednjih dana iznova osjetila nemalu snagu zaumnosti koju svojom retorikom i ponašanjem proizvodi i širi predsjednik Srbije Aleksandar Vučić. I čini se da su mnogi bili posve iskreno konsternirani (btw, to je dosta dirljivo kad se gleda iz Beograda): koliko god bili unaprijed spremni na sve i svašta, ne možete se nego uvijek iznova iznenaditi Vučićevim najnovijim retoričkim dostignućima, lupinzima, pogibeljnim piruetama. [Read more…]
Miljenko Jergović, ”Wilimowski”, Fraktura, Zaprešić, 10/2016.
Ernst Wilimowski stvarna je iliti povijesna ličnost, etnički Nijemac iz međuratne Poljske, poslije podanik Trećega Reicha i Zapadne Njemačke, nogometaš koji je počinio nekakvu ”izdaju Germanstva“ kada je iz kluba u kojem igraju samo folksdojčeri poput njega prešao u klub u kojem igraju ”obični“ Poljaci, a potom je igrao i za poljsku reprezentaciju, i to onda kada je Hitler uveliko bio na vlasti u Reichu i spremao se za rat [Read more…]
Timur Vermes, ”Opet on”, Fokus, Zagreb,10/2014.
Očuvan kao u nekoj vremenskoj mašini, naprosto se jednog sunčanog dana probudio u nekom berlinskom parku
Generacije danas otprilike sredovečnih ljudi odrastale su u svetu u kojem su Hitler i nacizam, uz sve epske dimenzije tragedije koju su proizveli, mogli biti i predmetom sprdnje, ali pod jednim uslovom: da u tome ne učestvuju Nemci. Grohotom smo se smejali britanskim serijama poput ”Allo, allo”, ali za Nemce je jedini mogući kritički odnos prema Hitleru i njegovoj epohi morao biti skrušeno-ozbiljan. [Read more…]
Miljenko Jergović i Svetislav Basara, ”Tušta i tma”, Laguna, Beograd, 2014., 479 str.
U ona drevna vremena (kojih verovatno nikada nije bilo) kada je svet još delovao nekako ozbiljno, pa je otuda i književnost u njemu delovala nekako ozbiljno, te i književni opusi u njoj, znalo se kako to ide sa korešpodencijom znamenitih pisaca: u Sabranim su delima svesci njihove prepiske obično zapremali onaj “poslednji” tom ili dva (eno vam Čehova, na primer), kao nešto rubno i dodatno, kao pomoćno sredstvo za dočaravanje, možda, više života nego dela piščevog.
Slično beše i sa dnevničkim zapisima velikih pisaca, bar dok neki od velikana XX veka, Gombrovič na prvom mestu, ali i Kafka, Žid, Marai, Friš i toliki drugi, nisu upravo od dnevnika napravili jednu od glavnih, ili baš centralnu tačku svojih opusa, uzdigavši “žanr” na ravan koja načelno ni po čemu ne mora biti “pomoćna” i sporedna, niti mora da ikako zaostaje za romanima i pesmama.
Bila je čak, sećam se, i emisija koja se zvala Dnevnici i pisma, na Trećem programu Radio Zagreba, ponekad bih je slušao u puste večeri na svom besmrtnom crvenom JVC radiokasetofonu; emisija, gle, mislim da još postoji, samo se frekvencija sada zove Treći program Hrvatskog radija…
Jergović se na to korespondentsko uže već penjao, objavivši knjigu pisama sa Semezdinom Mehmedinovićem Transatlantik mail (VBZ 2009). Ipak, nije nevažna jedna razlika između ove dve prepiske: mada ih fizički deli ceo jedan okean i dosta kopna pride, Jergović i Mehmedinović bliski su prijatelji dugi niz godina (iz sarajevskih i postsarajevskih dana), među njima postoji suptilna privatna relacija, i u njihovoj prepisci nužno će biti nečega “intimnog” čak i onda kada je namenjena tome da je čitaju i Treća lica. Ako ništa drugo, korespondenti su nekako opušteniji…
Ovo sa Jergovićem i Basarom krenulo je, ako se ne varam, inicijativom sa strane, tj. od malog “projekta” za potrebe nekog sajamskog dodatka dnevnika Danas, ali se obojici dopalo, pa su posle nekog vremena obnovili stvar i… evo rezultata, na blizu 500 strana!
Dopisivanje se, s jednim dužim prekidom, odvijalo od 2010. do 2013; stvar je, dakle, sasvim “sveža”, gotovo pa vruća. U “stvarnom” životu tek poznanici (ako nije odveć preuzetno što olako sudim o stepenu međusobne bliskosti drugih ljudi; neka mi bude ne zamereno), Basara i Jergović ipak su ljudi koje povezuju brojna interesovanja, sklonosti i idiosinkrazije a, na kraju krajeva, i ceo niz malih i velikih zajedničkih istorija: književnih, političkih, kulturnih, intergeneracijskih…
I te kako se tu, dakle, ima o čemu razgovarati. Istovremeno, svako ko je makar odškrinuo njihove beletrističke, ali bogme i publicističke svetove, dobro zna i da su to dvojica pisaca veoma različitog temperamenta i stila, pri čemu pod stilom ne podrazumevam samo “banalni” način raspoređivanja reči, nego ako hoćete i izvesne svetonazorno-senzibilitetske osnove. Kao i različite formativne lektire i štošta drugo.
Drugim rečima, B. i J. su kao stanovnici istog sveta kojeg pak gledaju sa posve različitih strana, ali jedan uvek odlično zna o čemu to ovaj drugi govori.
Najteža je zamka kod ovakvih prepiski u četiri ruke velika mogućnost da se pretvore u nizanje međusobnih monologa u kojima svako veze svoju priču bez suštinske komunikacije sa dopisnikom: zdravo Basara, daj da ti opričam šta mi je na duši, živeo Miljenko, ajd sad ja tebi da rečem… Ima li toga u ovoj knjizi? Moguće, ali zapravo sasvim malo, jer reklo bi se da se pisci pažljivo međusobno osluškuju i da su nehinjeno radoznali prema “motrištu” onog drugog, koji neretko pokrenutoj temi prilazi na način koji partneru otkriva nešto bitno, a što je zanemario ili nije mogao da zna.
Teme? Razume se da u ovako obimnoj prepisci “nema čega nema”, ali najviše se (sigurno da niko neće biti iznenađen) razmatra sva ona večita hrvatsko-srpska (i bosanska) “ljepljiva smjesa upitnika”, ali i naše bedne političke scene sadašnjosti i nedavne prošlosti, slavne naše književne branše, postjugoslovensko stanje u raznim segmentima, duh vremena prelomljen kroz potkontinentalnu mikroklimu, floru i faunu, ali i svakodnevica ne samo građana M. J. i S. B, nego i svih nas, sa svim nevremenima i olujama (a bogme i Olujama!), žegama, mrazevima i poplavama, zakrčenim ulicama i putevima.
Kao da bi da opravdaju stanovita zlurada očekivanja, drže se ponekad i Basara i Jergović nekih svojih, hm, opsesija, na primer Vuka Karadžića, Dobrice Ćosića i Koštunice, ili pak toga kako su manje-više svi savremeni hrvatski pisci, je li, gola govna (pa još i ustaška), ali toga srećom ovde nema mnogo, zaboli na tren i brzo prođe, te se krene u nešto svežije i s više smisla, pa tretiraš to samo kao besmislenu uzrečicu ili verbalni tik (poput ono, kao ili kakosezove) kakvog inače pametnog i darovitog pripovedača…
Jer je glavnina ovih stranica, svem tom naizglednom namćorstvu uprkos, čitaocu podsticajna razmena dva ekstraordinarna duha, kakvih u našim svračijim zakucima (a zapravo, po prirodi stvari, ni bilo gde drugo) nikada nije bilo u izobilju.
Basara i Jergović su među najvećim živim proznim piscima ovog našeg mučenog jezika, a njihov pažljiv čitalac (među kakve neskromno ubrajam svoju malenkost) dobro zna i da su sjajni esejisti, naročito kad se udalje od tih svojih verbalnih tikova, koje im opet ni ne treba strogo zameriti, jer teško da smo ih i sami lišeni, samo ih usebe teže prepoznajemo.
U celini & celosti, Tušta i tma je odličan dezert za ljubitelje njihove književnosti, prava drum’n’Bas(s) vožnja za ove žege!
(Prenosimo iz tjednika Vreme).
Ima ljudi, svi znamo takve, kojima je stanje uvređenosti nešto kao redovna poza, ”default”, nešto što pronose svetom kao neotuđivi, upravo krucijalni deo svog identiteta. Toliko da se ni sami sebe više ne sećaju iz neuvređenih vremena: možda su to poslednji put bili kao deca. Bog zna bude li se oni u uvređenom stanju, ili im uvređenost postepeno nadolazi tokom priprema za izlazak iz kuće, no kako god bilo, dok se otisnu u plovidbu spoljnim svetom, ta obrazina žrtvene patnje već je sasvim srasla s njihovim licem: ne mora ni da vas pogleda u oči, a vi već znate da ste Uvređenom Čoveku nešto jako gadno skrivili i da teško da ćete moći da se iskupite, ali se od vas svakako očekuje da to uporno pokušavate.
Pa dobro, još je i lako dok je stanje permanentne, zapravo: ”preventivne” uvređenosti stvar (ne)dobre volje pojedinca, ali postoje zapravo nimalo beznačajne i bezopasne grupe ljudi koje insistiraju na svom svetom pravu da nipošto ne budu uvređene – a pri tome samo oni sami mogu, u bilo kojem trenutku, da procene jesu li i kako uvređeni, a Bog zna da se vređaju lako i rado. Takvi su razni ”patriotski” pokreti, asocijacije za popravljanje sveta, udruženja obožavalaca zlatnog teleta ili nekog drugog Višeg Bića sumnjive egzistentnosti, organizacije za prava ove ili one manjine ili većine, i tome slično.
Organizovane religije i njihovi žreci tu se nekako podrazumevaju: opsesivna uskopišćenost i dreždanje na danonoćnoj predstraži pred mogućnošću da Neko i Nekako uvredi neku njihovu svetinju, obesčasti neki njihov tabu, poigra se bezbožnički nekim njihovim simbolom – to je možda i ključan deo kolektivnog osećaja pripadništva. Štaviše, kada To Nešto čemu se mole ne bi bilo moguće uvrediti na taj način da to u njima izazove najpre patnju, onda bes, i u konačnici želju za kaznom/osvetom, onda to i ne bi bila stvar dostojna tolike vere i ufanja.
Jedan od bitnih izvora uvređenosti je u osećanju Uvređenih da je patnja na svetu sistematski nepravedno raspodeljena. Peter Sloterdijk to kaže ovako: ”Srdžbi koja se očituje u djelima kažnjavanja ili ranjavanja često je svojstveno uvjerenje da na svijetu, lokalno ili globalno, ima premalo patnje. Ovo premalo slijedi iz suda da su stanovite osobe, pa i kolektivi, u određenim situacijama ‘zaslužili’ da pate, a nisu. Nositelj srdžbe nalazi svoje najuvjerljivije ciljeve u takvima koji nepravedno ne pate.
Nikada se neće pomiriti s time da je bol neizdržljivo nejednako raspodijeljena. Hoće dati dio viška koji se njemu nakupio nekažnjenom počinitelju. Prožet je izvjesnošću da oni bez boli egzistiraju u stanju akutnoga manjka – da bi bili potpuni, moraju patiti. Prizor nepovrijeđenih i nekažnjenih u srditom čovjeku budi predodžbu da sam posjeduje ono što drugima nedostaje. S obzirom na njih hoće biti davatelj, rasipnik – čak ako primateljima svoje darove mora nametnuti. Njihova navika da odbijaju primanje dodatan je motiv za srdžbu i mržnju koju im upućuje.” (”Srdžba i vrijeme”, str. 52, prevela Nadežda Čačinović.)
Hajde da vidimo kako ta Uvređenost operiše sada i ovde. Slučaj vukovarske ”pobune protiv ćirilice” vrlo je zoran jer sadrži sve ključne elemente uvređenosti koja prelazi u ”aktivnu” fazu, u bes: u njemu ćirilica gubi svoje izvorno svojstvo vrednosno neutralnog medija, pukog komunikacijskog sredstva kojim se mogu iskazivati bilo kakvi sadržaji, od najidiotskijih do najuzvišenijih, i postaje znamen identiteta Drugog, ali dakako ne bilo kojeg i kakvog Drugog, nego onog koji, za razliku od Nas, kako bi Sloterdijk rekao, ”nije dovoljno patio”, nije dovoljno kažnjen za bol i uvredu koju nam je pričinio, nego ima biti dokažnjavan do kraja sveta i vremena.
Ovo mesto je vrlo zanimljivo: čak i sami pokretači Pobune legitimizovane Srdžbom bez osobitog krzmanja priznaju bitan udeo iracionalnosti u svom delovanju, ali drže da je ta iracionalnost sasvim umesna, tj. da je ona trajno i neupitno legalizovana činjenicom njihove uvređenosti, tj. rane koju im je zadala ćirilica, to jest ne baš sama ćirilica, nego ”oni koji pišu ćirilicom”, to jest možda oni baš i ne pišu ćirilicom ili možda to baš i nije po sebi važno, ali je važna simbolika, etc. Tu slede tri tačke, jer tu prestaje svaki razgovetan govor i preostaje samo sebi odobravajuća uvređenost koja se manifestuje kao srdžba, ergo kao ritualna emocionalizacija nasilja.
Pre neki dan u Podgorici je održana Parada ponosa LGBT populacije, prva u glavnom gradu Crne Gore. Ako je Balkan ono simboličko ”mračno mesto” Evrope, ono koje ima da na sebe primi sve negativne stereotipe i predstave iz deponije evropskog ”kolektivnog nesvesnog”, onda je unutar simboličke geografije Balkana baš Crna Gora (uz Kosovo i možda Albaniju) ono ”srce tame”, epicentar toksične radijacije plemensko-patrijarhalnog mraka, uz sve što s tim ide.
Stereotipima uprkos, parada je održana (dočim u milionskom i ”prosvećenom” Beogradu nije), a dežurni nositelji srdžbe, svi oni smrtno uvređeni i ranjeni mogućnošću da nešto što se kosi sa njihovim svetonazorom ne samo da postoji nego se ne stidi činjenice da postoji i spremno je da se uspravno objavi u svom postojanju, mogli su samo da urlaju i da razbijaju ulični mobilijar – što je, uostalom, uobičajeni ”urbani” ritual iskazivanja one vrste samolegitimizovane srdžbe koja teži bezuslovnoj anihilaciji objekta svoje mržnje.
Meni je, međutim, ovaj podgorički slučaj zanimljiv iz drugog razloga. Nekom vrstom simbola ili maskote podgoričke parade postali su brkovi, onako baš veliki i negovani: takvi kakve se u stereotipnim predstavama vezuje za Crnu Goru i za ”dinarski”, gorštački patrijarhat uopšte. Na taj način je jedan (po sebi takođe neutralan i nedužan, ”ni dobar ni loš”, kao i ona ”vukovarska” ćirilica) simbol opresivne tradicijske kulture naprosto preuzet i kidnapovan, ako baš hoćete ”travestiran”, što se pokazalo kao domišljata subverzija prvog reda.
I, šta je rezultat? Čini se da je i sama – do juče navodno nezamisliva i ”neodrživa” – gay-parada kao takva pala u drugi plan pred tom nepodnošljivom ”uvredom brkova”: javilo se, u mrtvoozbiljnom tonu, udruženje crnogorskih brkajlija koji da su duboko uvređeni ovom travestijom čekinjavog simbola njihove granitno tvrde muškosti, a neki su ponosni vlasnici dugih dlaka između usana i nosa već ritualno obrijali svoje impozantne brke, koje im se više ne mili nositi jer su njihovi čestiti muževni brkovi na neki mističan način ”oskvrnuti”, kontaminirani ili recimo ”queerizovani” tom podgoričkom paradom. Ha, pozdravio ih Fredi Merkuri, makar i s one strane groba!
Ritualizovana ”uvređenost” se obično poziva na neke ”arhaične” vrednosti, ali sama po sebi je fenomen savremenog doba par exellence, štaviše, direktna je reakcija na blaženu permisivnost (post)moderne. I kao i sve besmislene stvari današnjice, i ona je prilično dosledno multikulturalistička: ”uvređeni” svih zemalja ne samo da su međusobno jako slični, nego iole promućurniji među njima sklapaju i interesne koalicije svih vrsta.
Ako, recimo, ”uvredite” Isusa, u njegovu će odbranu ustati i oni koji veruju da je Konačnu Istinu objavio prorok Muhamed, ako pak dotičnog proroka nacrtate (što je i za nemuslimane nešto strogo ”no-no” u malograđanskom imaginarijumu multikulturalističkog fašizma!), u njegovu će odbranu (od mogućnosti da bude nacrtan?!) ustati i patrijarsi i rabini i biskupi (plus poneki ”levi” snobovski filozof koji tamani kroasane, sanjarski gleda na obalu Sene iz svog luksuznog apartmana i mašta o Svetskoj Revoluciji), ako gerilski kidnapujete simbole nečega represivnog i veselo im promenite značenje, čuvajte se sa svih strana…
”Uvređeni” čovek, naime, jedno je iznad svega narcističko biće koje razmaženo emocionalizuje sopstvene predrasude, a onda ih zamrzava u tom stanju i proglašava ih Svetinjom – ne samo za sebe (što je njegova stvar) nego i za druge, upravo za ”sve”. Imaš, dakle, ili i sam verovati u njegovu svetinju, ili barem ćutati i biti kuš dok on ritualno opšti s njom. Ako ne činiš tako, on će biti uvređen, a kad je uvređen, onda pati, a kad pati, onda je besan, a kad je besan… Uf, bolje da ne znate šta onda sledi!
(Kolega Teofil Pančić se privremeno oprašta od naših čitatelja/ica. Uredništvo za danas odlučuje ponoviti jednu od kolumni koja nam se jako dopala ali sve su mu bile izuzetne. Zahvaljujemo kolegi Pančiću na velikom doprinosu ugledu i ideji portala Autograf.hr).
Bože, kako je to samo davno bilo kada je živopisni Milić Vukašinović provrištao onu svoju najveću uspešnicu Doktor za rokenrol! Između tog i ovog vremena kao da nisu stale decenije, nego vekovi.
Doktor Mića, mislilac iz sarajevskog kafića, voleo je o sebi da misli kao o buntovniku, pa je i ta njegova pesma bila svojevrsni (sasvim benigni) akt pobune i otpora tzv. establishmentu, šta god to bilo: evo, možda ste vi, pametni i knjiški ljudi, doktori za ovo ili ono, ali ja, Mića, koji nemam visoke škole, ja sam bogme doktor za rokenrol i nije taj moj doktorat manje važan od vašeg… [Read more…]
Eto nam izmiče kroz prste 20. vek u kojem smo odrastali, umiru ljudi koji su ga simbolizovali na dobar ili loš način. Samo poslednjih nedelja otišli su, recimo, Gabriel Garcia Marquez i Dobrica Ćosić, pisci i političke životinje koje teško da je iko ikada stavio u istu rečenicu, a postoje i načelno dobri razlozi zašto njih dvojica ne spadaju u istu rečenicu, i o tim razlozima već sve znamo, muka duhu je to ponavljati. I jedino ih je vreme smrti (eto, Vreme smrti!) na trenutak spojilo, ali će ih isto tako odmah i rastaviti.
Pre neki dan otišao je i Wojciech Jaruzelski, dočekavši duboku starost. Wojciech who?! Pitajte svoje mlade prijatelje ko je (bio) Jaruzelski i teško da ćete dobiti išta osim velikog uzvratnog upitnika; ta, oni nisu bili ni rođeni onda kada je Jaruzelski Poljacima bio sudbina, a nama ostalim Istočnoevropljanima bauk kojeg smo mogli lako i nekažnjeno da mrzimo.
Ima ona pesma od Azre, nju valjda svi znamo, ”Poljska u mom srcu”, koju je Štulić – za kojeg je u ta doba važilo da se ”panično bojao Rusa”, ne Rusa u vidu Čehova i Tolstoja, nego u vidu vaspitnih tenkova – spevao u vreme velikog poleta nezavisnog sindikata Solidarnost, kad se činilo da je jedan strašni, ledeni Monolit nepovratno napukao i da ga ništa više neće sastaviti. I zapravo, tačno je bilo to, zaista je bio prsao i bilo je samo pitanje vremena kada će se skruniti i pasti u prašinu, ali je pre toga valjalo preživeti i kontraudar.
E, tu stupa na scenu general Jaruzelski: zavodi vanredno stanje uz pomoć vojske i policije, internira iole viđenije opozicionare, celu jednu veliku i važnu zemlju ogromne kulture stavlja pod ključ, a ključ stavlja u džep. Govorili su neki i tada šapatom, a kasnije, mnogo kasnije, to će postati svojevrsno opšte mesto i nešto nalik na bar kilavo opravdanje da je Jaruzelski to učinio sprečavajući veće zlo, to jest vojnu intervenciju ledene ruke Kremlja.
Ne spominje Štulić Jaruzelskog u toj pesmi, a ni u drugima koliko se sećam, ali on je svejedno u njoj sveprisutan kao simbol nečega što nam je izgledalo večno, ali baš zato i baš samim tim mrtvo, nešto protiv čega se moraš boriti u ime života. Ne znaš da li je posve ispravno to za šta se boriš, možda ne znaš ni šta je to, ali odlično znaš šta je to protiv čega se boriš.
Možda je to tako i bilo, to da je Jaruzelski tada spasao Poljsku od Kremlja, ali nije da smo baš bili raspoloženi da razmatramo razloge jednog Jaruzelskog. O, kako smo samo voleli da ga mrzimo u tim dugačkim zimama ranih osamdesetih! Nadobudna mladež kapitalizma imala je svoje vudu-lutke za probadanje u vidu Reagana ili Maggie Thatcher, ali nadobudnoj deci socijalizma likovi poput Jaruzelskog bili su mnogo bliži i važniji neprijatelji.
U to sam doba, da li nešto pre ili nešto nakon puča Jaruzelskog, iz nekog zapadnog magazina, štampanog u boji i na dobrom papiru, izrezao onaj krasni znak Solidarnošć, a onda mi je moj spretniji prijatelj od njega napravio bedž i taj ću bedž ponosno nosati zagrebačkim ulicama tih godina, onako kako su neki drugi nosali sve one Sex Pistolse, Clash i ostale Ramonese. Moj band je, kako god pogledaš, imao mnogo više članova. I mnogi su bili u zatvoru, što se ljutim anglosaksonskim punkerima jako retko dešavalo. Skinuću ga tek kad se u Sloveniji dočepam bedža sa precrtanim brojem 133, znakom protesta protiv inkriminacije ”verbalnog delikta”.
Odavno više nema ničega od sve te stare krame 20. veka, ko zna gde su skončali i ti moji jadni bedževi, a Jaruzelski će, nakon ”pada komunizma”, šta god to bilo, povremeno biti lustriran ovako ili onako, ali će sve u svemu ipak dočekati duboku starost kod kuće. A i neki će drugi vragovi pokazati svoja kopita i rogove i zakaditi svet umporom. I ko još da mari za nekog čikicu sa smešnom šapkom, zastupnika bizarnih ideja u koje u onolikoj Poljskoj tada već nije iskreno verovalo valjda više od koje hiljadice fantasta?
Stigao je Jaruzelski, onako već biblijski star, i da postane akter neke bizarne tabloidne afere, nešto oko njegove zakonite supruge i medicinske sestre, odnosno negovateljice, ne sećam se detalja, a bogme nisu ni važni, ali ima neke opore ironije u tome da je čak i duboka starost jednog komunističkog generala bila okrznuta duhom ovog reality show vremena, tako zauzetog sopstvenom banalnošću kao najpouzdanijom tržišnom vrednošću. David i Victoria Beckham ili bivši vođa neke vojne hunte, who cares?
Važno je samo da se publika nahrani međunožnim lučenjima tzv. poznatih, a oni su, ti Poznati, ionako već jedna prilično kompaktna melasa, svi su zdudani u istu flajšmašinu i sasvim uskoro se više neće znati ko je ko, simbolička težina svih biće ista, zahvataće se sa iste gomile kao iz neke smese za palačinke, odvadiš kašiku-dve Poznatih za danas, ostalo vratiš u frižider.
To je valjda to ”postideološko vreme”. Tražili smo ga svojedobno, nismo li? Pa, evo nam ga.
Poplavilo nas je ovde na središnjem Balkanu pa smo se o svom jadu pozabavili, ali možda bi ipak valjalo malo dignuti pogled s mutne vode… Nije za to vreme, dok smo se mi davili i plutali, prestalo ni ubijanje u Ukrajini, a evo se i euroizbori polako privode kraju, zemlju po zemlju, uglavnom u znaku prodora tzv. ekstremne desnice, poput francuskog Nacionalnog fronta ili britanskog UKIP.
Desničari i licencirani eurofobi na masnim europlatama i eurodnevnicama, po ko zna koji put, najavljuju da će u europarlamentu delovati ako ne zajedno, a onda bar usklađeno. Kad god su do sada to pokušali, romansa bi se brzo okončavala zbog ‘‘nepomirljivo suprotstavljenih interesa“ jer s nacionalistima, rasistima i ksenofobima to vam je tako: koliko god da su sijamski bliski i slični, istovremeno i nikada ne mogu stvoriti čvrsta i trajna savezništva, jer se klanjaju različitim lokalnim kumirima.
Lako će zajedno mrzeti imigrante, Crnce, Židove, muslimane, pedere ili koga je već trenutno kurentno mrzeti, ali kako da izađu na kraj jedni s drugima? Setite se kako su se hrvatski i mađarski neofašisti ljubili u usta, a onda je otkriveno da ovi mađarski drže da je skoro čitava Hrvatska neka vrsta mađarskog istorijskog poseda koji mora kad-tad biti vraćen zakonitim vlasnicima…
Pa ipak, kao da im nešto što ih sve ujedinjuje. Nešto, ili pre – neko. Kremaljski naftno-gasni Hazjajin, Ibertajkun, nadareni i istaknuti pitomac neumrlog KGB, wannabe gospodar virtuelne Euroazije, Vladimir Vladimirovič Putin.
Čuveni su izlivi divljenja Nigela Faragea, šefa UKIP, prema div-državniku Putinu. Viktor Orban takođe ga obožava, i nastoji da ga oponaša, u granicama svojih i mađarskih mogućnosti. U Nacionalnom frontu za šefa Kremlja imaju samo probrane reči. Nemački desni opskuranti gledaju ga kao Velikog Tatu sa istoka.
Tako je, manje ili više, i sa drugim desnim i eurofobnim strankama po zapadnoj Evopi, nešto manje po srednjoj, zbog specifičnih istorijskih iskustava sa spasiocima iz Kremlja. Pa pak, kao da se i tamo, po bivšim ‘‘S. E. V.-skim ostrvima“, polako zaboravilo kako to zapravo izgleda kada te Kremlj spašava od evropske truleži.
Ima tragova, nimalo neozbiljnih i nimalo u duhu ‘‘teorije zavere“, da Putinova Rusija ovakve stranke širom Evrope potpomaže finansijski, politički i na sve druge dostupne joj načine. Hladnoratovskim rečnikom rečeno, neke od njih kao da se pretvaraju u njene agenture. Mene, pak, ne čudi što je to tako, nego što mi to odnekud izgleda jako poznato…
Pa da, znam! Nisu li i komunističke partije po zapadnoj Evropi u hladnoratovsko vreme delovale vrlo slično tome? Dugo su sve bile samo ispostave moskovskog aparata, bez bilo kakve suštinskije autonomije. Neke od njih kasnije su se manje ili više emancipovale (‘‘eurokomunizam“), ali nepopravljiva šteta već je bila načinjena, i čitava priča o unutrašnjoj ‘‘alternativi“ tadašnjem zapadnom bloku bila je trajno, i pri tome u najvećoj meri opravdano, osujećena i označena kao ujdurma totalitarnog ‘‘Carstva zla“ Sovjetskog saveza.
Znam, iznova nije u modi da se tako kaže, ali tako je bilo, osim ako ne želimo da, zarad dubioznog neolevog sentimenta, izbrišemo sopstveno pamćenje, jedan od retkih verodostojnih kapitala slobodnog čoveka…
Šta mi je u svemu ovome tako zanimljivo? Neki kontinuiteti, moglo bi se reći. Kao da je onaj nekadašnji, sovjetski Kremlj podrivao evropski mainstream s leva, a ovaj sadašnji čini to isto, ali – zdesna. Stara, dobra parlamentarna demokratija uvek je na udaru, samo se menja pravac odakle se na nju duva.
Mislim, dakako, na ideološki pravac. A na nju i nije baš nešto teško duvati (pa se svaki Nejaki Uroš toga i poduhvata, sav važan zbog svoje svetskoistorijske misije), em što nije preterano opasno, em što za nju važi isto ono što se mudro kaže za filmove ili pozorišne predstave: oni dobri imaju hiljadu mana, oni loši samo jednu – da su loši. Razumeli smo se: demokratija ima hiljadu mana. Na svakoj od njih parazitira hiljadu onih kojima se čini da bi se u njenoj smrti našlo nečega dobrog za njih.
Kako god, ono što me ‘‘fascinira“ nije ni Večiti Kremlj ni bilo šta drugo što bi moglo zauzeti njegovo simboličko mesto, nego taj meki trbuh demokratije (civilizacijskih uzusa, socijalnih standarda, kulture snošljivog življenja…) u kojem se, negde s leve ili desne margine, uvek pojave obožavaoci puke Sile i tiranije, oni koji bi se tako rado predali u ruke nekom autoritarnom Spasitelju, nekom Nad-sistemu koji bi nekako sažeo i unifikovao tu teško podnošljivu nesigurnost, haotičnost i posvemašnje nesavršenstvo slobode.
Taj spas od slobode u XX veku, to okrilje sigurnosti tiranije, tražili su evropski političari i intelektualci u Berlinu kod Firera ili u Moskvi kod Kobe, a danas ga traže… hm, na ne jako promenjenim adresama, ali nisu te adrese ovde ključne, nego permanentna slabost i ugroženost svega što vredi na ovom kontinentu, to stalno osećanje da neki malo jači povetarac može sve to da oduva. To se, uostalom, povremeno i dogodi, ali ni to na koncu ne potraje. Kao sa ovom velikom vodom koja nas je preplavila: dođe voda, ali se i povuče. Naravno, nije zgoreg da joj pomognemo u povlačenju.
Istvan Pasztor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, izašao je iz zgrade mađarskog parlamenta u Budimpešti i krenuo preko Kossuthovog trga. Za sobom je upravo ostavio svečano zasedanje na kojem je proglašena nova, a stara, vlada Viktora Orbana i stranke Fidesz, inače političkih partnera, poslednjih godina zapravo i pokrovitelja Pasztorove manjinske stranke, najuticajnije među Mađarima u Vojvodini.
U blizini je demonstrirala neka grupa nezadovoljnika, ispostaviće se ‘‘ekstremnih desničara“ bliskih notornoj stranci Jobbik. Govornik i očigledno svojevrsni lider skupa, mađarski parlamentarac Tamas Gaudi-Nagy, opazio je Pastora, upro prstom u njega i stao vikati u megafon nešto u stilu ‘‘Evo izdajnika, evo boljševika, evo čoveka koji rasprodaje mađarske interese i sarađuje sa neprijateljima“.
Iz gomile u kojoj teško da je iko drugi Pasztora mogao da prepozna i teško da je išta o njemu znao, ka Pasztoru su poletele verbalne pogrde, ali i više od toga, gurali su ga, stezali, pljuvali, hvatali za kravatu; zapravo se iz čitave neprilike jedva iskobeljao bez ozbiljnijih batina. Policije ili bilo koga drugoga da ga zaštiti, kako je i sam govorio, nigde nije bilo.
Vrativši se kući, u Novom Sadu i Beogradu je, sav ogorčen, izjavljivao da se ‘‘to kod nas ne bi moglo desiti“, što je bilo muzika za uši mnogih, i iz čega bi neki cinik mogao zaključiti kako nikada u svom životu Pasztor nije bio više Srbin nego tih dana nakon napada u Budimpešti, a onda bi, ako stvar malo uopštimo, iz toga taj cinik mogao izvući i otprilike ovakvu poentu: ‘‘Ništa nas ne trezni od zavodljivih stranputica etničkog patriotizma tako dobro i temeljito kao istinski i neposredovan susret s našim narodom“.
Eto, u nekom čudnom smislu, Pasztoru je ispalo lakše biti Mađarom u ‘‘trijanonski okupiranoj i od matice nepravedno otrgnutoj“ Subotici nego usred Budimpešte.
Ne govori nam to bog zna šta ni o njemu, ni o Mađarima, niti o Srbima. Radi se o mnogo univerzalnijem fenomenu, zapravo o samoj naravi nacionalizma, koji uvek ima tu romantičarsku, idealizujuću crtu, a koja se neretko tako traumatično sukobljava sa stvarnošću. Pa evo, nije li i današnja Hrvatska puna rezigniranih ‘‘povratnika iz emigracije“ koji su tamo negde daleko sanjali neku idealizovanu Hrvatsku, a sada kada žive u onoj realnoj i jedino postojećoj, nisu baš zadovoljni, štaviše, neretko su frustrirani i depresivni?
Ono što njih zapravo muči nije naprosto ‘‘Hrvatska kao takva“ nego svojevrsno suvo skidanje sa jednog teškog ideološkog opijata: nacionalizam tj. nacionalni romantizam i idealizam je projekcija; trivijalna životna proza (prenapučena stvarnim, uglavnom jako nesolidnim ljudima) nikada ne može dosegnuti ni blizu tog kičasto previsokog ‘‘standarda“.
No, nazad k Pasztoru. Nije prigoda stajati mu na muku, a i treba reći da se radi o čoveku čijoj se ogromnoj političkoj pragmatičnosti može naći bezbroj mana – što ovaj potpisnik i čini – ali koji svakako nije destruktivan politički faktor na planu odnosa etničke većine i manjine u Vojvodini ili Srbiji (on je i predsednik vojvođanskog pokrajinskog parlamenta). I takođe treba reći da njegov ukupni javni nastup ni na koji način ne priziva bilo koju vrstu agresivnosti, naprotiv, vrlo je uljuđen i koncilijantan, i to ne samo pukom formom, praznim ‘‘manirom“.
Samo što i ta priča ima svoju drugu stranu, mnogo stariju, veću i obuhvatniju od političke ličnosti Pasztorove ili bilo koje druge. Evo kako to izgleda, ako onaj napad upotrebimo kao povod za svojevrsnu malu case study. Mađarskom vlada Orbanov Fidesz, za koji se ‘‘čitav svet“ slaže da je svojom ofanzivnom nacionalističkom politikom jako podigao etničke i druge ‘‘identitetske“ tenzije kako u samoj Mađarskoj, tako i u odnosima sa susedima.
Potom, Orbanova vlada podelila je mađarske pasoše hiljadama etničkih Mađara iz susednih država, pred nedavne mađarske izbore bio je Orban i u Subotici i agitovao za svoju stranku, a Pasztorovi su ga u tome eksplicitno podržali. Smatra se da je znatna većina vojvođanskih Mađara glasala za Fidesz, ali i za Jobbik; pre samo nekoliko godina, to ne bi bilo moguće.
No, šta je poenta? Fidesz blago rečeno ohrabruje povišenu “patriotsku retoriku“ koje nikada i nigde nema bez proizvodnje, prepoznavanja i kažnjavanja ‘‘izdajnika“. Kada Pasztora napadnu baš kao ‘‘izdajnika“, Fidesz je odjednom naravno zgrožen i kaže da nema ništa s tim, jer da to rade ovi iz Jobbika. No, ni tu nije kraj: i Jobbik je, gle, zgrožen, i kaže da nema ništa s tim, nego je to Gaudi-Nagy uradio na svoju ruku, i on više nije njihov poslanik.
Odlično, ali kako je došlo do toga da baš jedan takav nasilan tip postane vaš poslanik? Slučajnost ili zakonomernost proistekla iz same vaše ideološke pozicije, inherentno nasilničke? Elem, šta zapravo radi Jobbik u mađarskoj politici? Uglavnom samo pojačava dozu onoga što u Fideszu kao ideološka baza već postoji. E, tako možda i Gaudi-Nagy ne izmišlja toplu vodu, nego samo pojačava dozu onoga što je u Jobbiku već itekako prisutno… Prešao čovek na next level, potrebni su mu jači stimulansi. Kad baš utom, kako zgodno, eto ti Pasztora, prelazi preko Kossuthovog trga…
To nas dovodi do večite priče o odnosu ‘‘umerenog“ nacionalizma koji da je baš fin i građanski i comme il faut, i onog ‘‘ekstremnog“, koji da je fuj i nasilan i grozan. Međutim, ne postoji fundamentalna svetonazorna razlika između jednog i drugog, ne postoji ništa što bi ih sadržinski sukobljavalo; gastronomski rečeno, isti su to sastojci, samo je doziranje malo drukčije. A kad jednom dođeš do toga da se sva razlika svodi na dozu, onda je prekasno, jer ko će to onda više zaustaviti? I ko će odrediti limite doziranja? Fidesz vodi ka Jobbiku, Jobbik ka Gaudi-Nagyju, ovaj ka… hm, pljuvački i batinama za ‘‘izdajnika“.
Da li to uopšte može ići nekako drugačije? ‘‘Umereni nacionalisti“ (bilo čiji, bilo gde) uvek misle da može, uvek se prevare, i (ni oni ni neki njima slični iz drugih zemalja) nikada iz toga ništa ne nauče.
Ovaj tekst zove se isto kao i knjiga Milovana Danojlića, objavljena davnih dana kada je Danojlić još pisao dobru prozu, a ne konfuznu emigrantsko-patriotsku domotužnu esejistiku, tzv. patriotistiku. Kao da su čitavi vekovi prohujali od tada, i štošta se bilo izmenilo, ali evo kao da polako zatvaramo krug i vraćamo se izvorištima, to jest tom famoznom ranom ustajanju.
”Ko rano rani, dve sreće grabi” poslovica je koju znamo valjda oduvek, mada nemamo pojma kakve su to dve sreće (ponajčešće nam i ona jedna izmiče), možda zato što ne ustajemo dovoljno rano. Kako god bilo, baštinici smo jedne agrarne civilizacije u kojoj te ranoranilačke mudrosti uistinu imaju smisla; za zemljodelce rano je ustajanje uistinu važno, treba ”za videla” obaviti sve poslove na polju i u kući i okućnici, treba slediti ritam življenja prirode, prilagođavati mu se i, dakako, eksploatisati ga.
I tu tzv. savremena tehnologija ništa bitno nije izmenila: pitaj seljaka da li je moguće biti marljiv čovek, a ne ustajati u cik zore i dobićeš negativan, možda i zgranut odgovor. I oko toga je on sasvim u pravu – za horizont svog iskustva. Nevolja nastaje kada se taj horizont veštački i na silu univerzalizuje…
Čovek koji je od pre neki dan predsednik Vlade Srbije, a već neko vreme je daleko najmoćnija politička ličnost u zemlji, iz nekog je razloga jako sklon ranom ustajanju (i jako je sklon da o tome javno govori, onim neprobavljivim vidite-kako-se-žrtvujem-za-vas tonom). O tome, doduše, ništa nismo znali pre nego što je zaseo na vlast, pa ne znamo je li tek tada razvio tu naviku ili je, pre će biti, tek tada ta njegova jutarnja sklonost postala važna i za druge ljude. Čuj – važna, a zašto je važna?
Da bi se to razumelo, mora se znati kako funkcionišu autoritarne poludemokratije ili postdemokratije, sa moćnim Harizmarhom na vrhu, čovekom koji se predstavlja kao ”narodna majka”, pošteni tribun, samozatajni trudbenik, svakovrsna suprotnost ”otuđenim elitama” (nekako, gle, uvek levo-liberalnim) koje da su ”upropastile državu” u nekom prethodnom periodu. Takav je Erdogan, takav je Orban, a o Putinu ili nepravedno pomalo zaboravljenom Lukašenku da i ne govorimo. Srpski se isfabrikovani Harizmarh pridružuje tom društvu na razne načine.
U redu, ali kakve to veze ima s ranim ustajanjem? E pa, Vučić je Aleksandar eto bio namislio da reši problem tzv. nerada vladinih i drugih državnih službenika i službi (a već se vidi tendencija kapilarnog širenja ranoranilačke pošasti na razne druge javne službe) tako što će im početak radnog vremena pomeriti sa ”evropskih” 9 na 7.30 sati. Dosta je bilo lenčarenja i izležavanja po krevetu čak do 8! Pretpostavljam da je i to kompromis kojim Vučić pokazuje svoju demokratičnost i širinu, jer on bi intimno radije da rade od 6…
Sasvim ozbiljno, ova je bizarnost dobila u Srbiji veliki publicitet i pretežno odobravanje ili bar to tako izgleda kada se propusti kroz filter pretežno pripitomljenih medija koji novom Vođi pokorno jedu iz ruke, uz prigodne coktaje uživanja i zahvalnosti.
Kada se malo razgrne dimna zavesa demagogije, sve što iza toga preostaje je svojevrsni ritualni mobing onih koji su pod premijerovom komandom. Stvarna javna korist od ranog ustajanja je nevidljiva i po svoj prilici nepostojeća: najpre, broj radnih sati ostaje isti, ranije se počinje, ali se ranije i završava. Drugo, uistinu je priprosto verovati da je i sam broj radnih sam po sebi i nužno znak da se mnogo radi. Ne, ne mora se mnogo raditi ako se radi dugo (to tako prosto, a i to samo donekle, funkcioniše jedino kod tzv. manuelnih poslova), a još manje se mora dobro raditi…
Da bi se radilo i mnogo (u smislu: efikasno) i dobro, važnije su mnoge druge stvari: dobra i suvisla organizacija posla, podela uloga u kojoj se vrlo precizno zna šta je čiji posao i odgovornost, visoki profesionalni kvaliteti zaposlenih, etc. Ne morate biti menadžerski genije da biste to znali.
Kada sve to saberete, ne vidi se nikakva posebna javna korist od isterivanja državnih i javnih službenika iz kreveta u cik zore. Možda ga precenjujem, ali deluje mi da je Vučić ipak dovoljno inteligentan da je i sam toga svestan. Ali, ako sam u pravu oko njegove inteligencije, onda je on i dovoljno promućuran da zna da ta stvar njemu donosi korist.
Naime, ovde imamo posla sa ciničnim ekspoatisanjem upravo dubinski ukorenjene ”zemljodelačke” svesti stanovništva: i oni koji sami više odavno ne obrađuju zemlju kao da su suštinski ostali zarobljeni u tom sistemu vrednosti, mada on ne funkcioniše u drugačijim uslovima. To je sama bit populističke demagogije: ”dati” puku nešto što mu uopšte ne treba i ničemu mu ne koristi, ali upakovati to tako da mnogi poveruju da je to sama Blagovest. Vučić je za samo dve godine naučio impresivno mnogo trikova te vrste, a uz to nije opterećen gadljivošću prema njihovoj eksploataciji.
Jedan drugi pisac koji se od dobre proze bio okrenuo mnogo problematičnijim tekstovima, Momo Kapor se zvao, u doba je socijalizma objavio roman ”Od sedam do tri”, nazvan po tipičnom radnom vremenu socijalističkog činovništva. Naslov izgleda ponovo postaje aktuelan, što je još jedan mali simbol neprestanog vrćenja u krug: demagozi i populisti uvek sve menjaju s namerom da sve ostane isto.