novinarstvo s potpisom
Miljenko Jergović
Povod za razgovor sa Jergovićem je njegov novi roman “Selidba”, koji govori o iščezavanju jedne velike porodice nakon veka provedenog u Bosni. Razgovaramo neposredno pred njegov dolazak u Srbiju, gde će mu u Novom Sadu biti uručena Međunarodna nagrada za prozno stvaralaštvo “Milovan Vidaković” na festivalu “Prosefest”. [Read more…]
Teofil Pančić
Hrvatska je posljednjih dana iznova osjetila nemalu snagu zaumnosti koju svojom retorikom i ponašanjem proizvodi i širi predsjednik Srbije Aleksandar Vučić. I čini se da su mnogi bili posve iskreno konsternirani (btw, to je dosta dirljivo kad se gleda iz Beograda): koliko god bili unaprijed spremni na sve i svašta, ne možete se nego uvijek iznova iznenaditi Vučićevim najnovijim retoričkim dostignućima, lupinzima, pogibeljnim piruetama. [Read more…]
Na sam Božić, 25. prosinca 2015., u Madridu je umrla Višnja Pavelić, starija kći poglavnika NDH dr. Ante Pavelića. Bile su joj 92 godine, a umrla je na isti dan kao nekoliko godina ranije njena sestra Mirjana Pšeničnik (u Kanadi). U isto doba godine, tri dana nakon Božića, preminuo je i njihov otac. Brat Velimir (Braco) Pavelić umro je ranije, također u Madridu, gdje je živio s Višnjom. [Read more…]
Na sam Božić, 25. prosinca 2015., u Madridu je umrla Višnja Pavelić, starija kći poglavnika NDH dr. Ante Pavelića. Bile su joj 92 godine, a umrla je na isti dan kao nekoliko godina ranije njena sestra Mirjana Pšeničnik (u Kanadi). U isto doba godine, tri dana nakon Božića, preminuo je i njihov otac. Brat Velimir (Braco) Pavelić umro je ranije, također u Madridu, gdje je živio s Višnjom. [Read more…]
Kao u nekim vremenima guba, kolera i kuga, tako današnjim opismenjenim i umreženim svijetom haraju glupost, sebičnost i mržnja.
Raspamećena i obesmišljena slova, riječi koje rasturaju bijedne ostatke razuma, prostačke i bešćutne rečenice uskovitlane bezumnim strahom i bijesom, sve to poput uraganske pješčane oluje nezaustavljivo bijesni prijeteći da jalovom prašinom zaspe i zatre ovu krhku civilizaciju. [Read more…]
Ako ste čitali “Izbornu šutnju”, već ste upoznali policijskog inspektora Vladimira Kovača i novinara Stribora Kralja, i sve one koji će im u razbijanju pogrešnih šutnji i nedostojnih tajni ili pomoći ili odmoći, štiteći interese korumpiranih, beskrupuloznih i moćnih. A sve to u ozračju Osijeka i Hrvatske, ovaj put i Beograda i Srbije u današnje posttranzicijsko vučje doba, u kojem je svaki napor k razotkrivanju poroka i zločina onih koji imaju sve nesumnjivo donkihotovska stvar. Hedl piše svedeno i britko, s insajderskim uvidom vrsnog i hrabrog novinara i akribijom dobrog žanrovskog pisca. [Read more…]
Timur Vermes, ”Opet on”, Fokus, Zagreb,10/2014.
Očuvan kao u nekoj vremenskoj mašini, naprosto se jednog sunčanog dana probudio u nekom berlinskom parku
Generacije danas otprilike sredovečnih ljudi odrastale su u svetu u kojem su Hitler i nacizam, uz sve epske dimenzije tragedije koju su proizveli, mogli biti i predmetom sprdnje, ali pod jednim uslovom: da u tome ne učestvuju Nemci. Grohotom smo se smejali britanskim serijama poput ”Allo, allo”, ali za Nemce je jedini mogući kritički odnos prema Hitleru i njegovoj epohi morao biti skrušeno-ozbiljan. [Read more…]
Miljenko Jergović i Svetislav Basara, ”Tušta i tma”, Laguna, Beograd, 2014., 479 str.
U ona drevna vremena (kojih verovatno nikada nije bilo) kada je svet još delovao nekako ozbiljno, pa je otuda i književnost u njemu delovala nekako ozbiljno, te i književni opusi u njoj, znalo se kako to ide sa korešpodencijom znamenitih pisaca: u Sabranim su delima svesci njihove prepiske obično zapremali onaj “poslednji” tom ili dva (eno vam Čehova, na primer), kao nešto rubno i dodatno, kao pomoćno sredstvo za dočaravanje, možda, više života nego dela piščevog.
Slično beše i sa dnevničkim zapisima velikih pisaca, bar dok neki od velikana XX veka, Gombrovič na prvom mestu, ali i Kafka, Žid, Marai, Friš i toliki drugi, nisu upravo od dnevnika napravili jednu od glavnih, ili baš centralnu tačku svojih opusa, uzdigavši “žanr” na ravan koja načelno ni po čemu ne mora biti “pomoćna” i sporedna, niti mora da ikako zaostaje za romanima i pesmama.
Bila je čak, sećam se, i emisija koja se zvala Dnevnici i pisma, na Trećem programu Radio Zagreba, ponekad bih je slušao u puste večeri na svom besmrtnom crvenom JVC radiokasetofonu; emisija, gle, mislim da još postoji, samo se frekvencija sada zove Treći program Hrvatskog radija…
Jergović se na to korespondentsko uže već penjao, objavivši knjigu pisama sa Semezdinom Mehmedinovićem Transatlantik mail (VBZ 2009). Ipak, nije nevažna jedna razlika između ove dve prepiske: mada ih fizički deli ceo jedan okean i dosta kopna pride, Jergović i Mehmedinović bliski su prijatelji dugi niz godina (iz sarajevskih i postsarajevskih dana), među njima postoji suptilna privatna relacija, i u njihovoj prepisci nužno će biti nečega “intimnog” čak i onda kada je namenjena tome da je čitaju i Treća lica. Ako ništa drugo, korespondenti su nekako opušteniji…
Ovo sa Jergovićem i Basarom krenulo je, ako se ne varam, inicijativom sa strane, tj. od malog “projekta” za potrebe nekog sajamskog dodatka dnevnika Danas, ali se obojici dopalo, pa su posle nekog vremena obnovili stvar i… evo rezultata, na blizu 500 strana!
Dopisivanje se, s jednim dužim prekidom, odvijalo od 2010. do 2013; stvar je, dakle, sasvim “sveža”, gotovo pa vruća. U “stvarnom” životu tek poznanici (ako nije odveć preuzetno što olako sudim o stepenu međusobne bliskosti drugih ljudi; neka mi bude ne zamereno), Basara i Jergović ipak su ljudi koje povezuju brojna interesovanja, sklonosti i idiosinkrazije a, na kraju krajeva, i ceo niz malih i velikih zajedničkih istorija: književnih, političkih, kulturnih, intergeneracijskih…
I te kako se tu, dakle, ima o čemu razgovarati. Istovremeno, svako ko je makar odškrinuo njihove beletrističke, ali bogme i publicističke svetove, dobro zna i da su to dvojica pisaca veoma različitog temperamenta i stila, pri čemu pod stilom ne podrazumevam samo “banalni” način raspoređivanja reči, nego ako hoćete i izvesne svetonazorno-senzibilitetske osnove. Kao i različite formativne lektire i štošta drugo.
Drugim rečima, B. i J. su kao stanovnici istog sveta kojeg pak gledaju sa posve različitih strana, ali jedan uvek odlično zna o čemu to ovaj drugi govori.
Najteža je zamka kod ovakvih prepiski u četiri ruke velika mogućnost da se pretvore u nizanje međusobnih monologa u kojima svako veze svoju priču bez suštinske komunikacije sa dopisnikom: zdravo Basara, daj da ti opričam šta mi je na duši, živeo Miljenko, ajd sad ja tebi da rečem… Ima li toga u ovoj knjizi? Moguće, ali zapravo sasvim malo, jer reklo bi se da se pisci pažljivo međusobno osluškuju i da su nehinjeno radoznali prema “motrištu” onog drugog, koji neretko pokrenutoj temi prilazi na način koji partneru otkriva nešto bitno, a što je zanemario ili nije mogao da zna.
Teme? Razume se da u ovako obimnoj prepisci “nema čega nema”, ali najviše se (sigurno da niko neće biti iznenađen) razmatra sva ona večita hrvatsko-srpska (i bosanska) “ljepljiva smjesa upitnika”, ali i naše bedne političke scene sadašnjosti i nedavne prošlosti, slavne naše književne branše, postjugoslovensko stanje u raznim segmentima, duh vremena prelomljen kroz potkontinentalnu mikroklimu, floru i faunu, ali i svakodnevica ne samo građana M. J. i S. B, nego i svih nas, sa svim nevremenima i olujama (a bogme i Olujama!), žegama, mrazevima i poplavama, zakrčenim ulicama i putevima.
Kao da bi da opravdaju stanovita zlurada očekivanja, drže se ponekad i Basara i Jergović nekih svojih, hm, opsesija, na primer Vuka Karadžića, Dobrice Ćosića i Koštunice, ili pak toga kako su manje-više svi savremeni hrvatski pisci, je li, gola govna (pa još i ustaška), ali toga srećom ovde nema mnogo, zaboli na tren i brzo prođe, te se krene u nešto svežije i s više smisla, pa tretiraš to samo kao besmislenu uzrečicu ili verbalni tik (poput ono, kao ili kakosezove) kakvog inače pametnog i darovitog pripovedača…
Jer je glavnina ovih stranica, svem tom naizglednom namćorstvu uprkos, čitaocu podsticajna razmena dva ekstraordinarna duha, kakvih u našim svračijim zakucima (a zapravo, po prirodi stvari, ni bilo gde drugo) nikada nije bilo u izobilju.
Basara i Jergović su među najvećim živim proznim piscima ovog našeg mučenog jezika, a njihov pažljiv čitalac (među kakve neskromno ubrajam svoju malenkost) dobro zna i da su sjajni esejisti, naročito kad se udalje od tih svojih verbalnih tikova, koje im opet ni ne treba strogo zameriti, jer teško da smo ih i sami lišeni, samo ih usebe teže prepoznajemo.
U celini & celosti, Tušta i tma je odličan dezert za ljubitelje njihove književnosti, prava drum’n’Bas(s) vožnja za ove žege!
(Prenosimo iz tjednika Vreme).
Teofil Pančić, ”Gost iz Galaksije”, Hena COM, Zagreb, 2014.
“Gost iz galaksije” devetnaesta je knjiga pisca, kolumnista, kritičara i novinara Teofila Pančića. U njoj su sabrani eseji i kolumne koje je tijekom 2013. i 2014. pisao za radijsku emisiju “Praskozor” i za novinski portal Autograf.
Teofil Pančić rođen je 1965. u Skopju, odrastao u Zagrebu, a danas živi u Zemunu i Novom Sadu. Piše za brojne medije s ovih prostora, a redakciju tjednika Vreme smatra svojom matičnom lukom. “Gost iz galaksije” treći je njegov naslov objavljen u Hrvatskoj.
U “Famoznih 400 kilometara” (VBZ, 2007.) pratio je hrvatsku književnost od kraja devedesetih pišući o knjigama domaćih autora te o svim važnijim fenomenima ovdašnje književne scene, a “Aleja Viktora Bubnja” (Ljevak, 2013.) autobiografska je knjiga o odrastanju u Zagrebu i životu nakon napuštanja doma u novozagrebačkoj Aleji Viktora Bubnja.
U svom najnovijem naslovu Teofil Pančić vlastitu autorsku perspektivu tumači iz pozicije “gosta iz galaksije” koji se, sa svog intimnog planeta, dovoljno udaljenog od svakog zla i besmisla, “pača” u hrvatska i u “tuđa” posla kao nepotkupljivi zastupnik čovječnosti koji ispisuje svoju “autobiografiju o drugima”.
Prvi dio knjige, “Priroda i društvo”, donosi dvadeset i osam tekstova emitiranih u “Praskozoru”, emisiji Trećeg programa Hrvatskog radija. Ovdje se Pančić bavi aktualnim temama hrvatske društvenopolitičke i javne stvarnosti – od implementacije dvojezičnosti u Vukovaru i moralne panike zbog mladih “na stranputici”, do korumpiranih političkih struktura, ulaska Hrvatske u Europsku uniju, referendumskog pitanja ili, primjerice, monopolizacije imena istarskog terana.
U drugi dio knjige, “Meki trbuh demokratije”, uvrštena su trideset i dva Pančićeva eseja s Autografa, portala koji društvenu zbilju komentira pod sloganom “Novinarstvo s potpisom”. U tim tekstovima Pančić progovara o licemjernom “fetišu” tradicije i paradama ponosa, o pražnjenju frustracija u cyber kozmosu, o “malim ljudima” koji se ne usuđuju pregaziti žutu crtu vlastitih kulturoloških ograničenja, o epidemiji samoemitiranja na društvenim mrežama i o brojnim drugim nuspojavama naše suvremenosti.
U “Gostu iz galaksije” Pančić dosljedno zastupa pravo na identitet izvan kolektivnoga, što je osnovno obilježje njegovog autorskog rukopisa. Zajednički nazivnik Pančićevih tekstova u ovoj knjizi najtočnije će definirati njegove rečenice iz kolumne “A bunt je tako lijepo počeo”: ”Ima nečega suštinski pogrešnog, i uostalom sasvim nepodsticajnog, u tome da se bude zadovoljan stanjem stvari: u sebi, u okolini, u kvartu, u državi, u svetu. Svako ko drži do sebe, a osobito “javni intelektualac” ili neko ko bi to mogao postati, ima nekovrsnu dužnost da ohrabruje pobunu protiv postojećeg.”
No ipak, osnovna intonacija njegovih eseja nije u pukom buntu i negodovanju, nego u neoklijevanju da misli mimo većine i u smirenoj odlučnosti da obrazloži lakoću mišljenja koja ne podliježe ni moralnoj ni intelektualnoj dezorijentaciji.
Pored sadržaja koji opominje na vlastitost, toleranciju i čovječnost, iznimna vrijednost ove knjige sadržana je i u jeziku. Pančićeva vještina baratanja riječima daje dodanu vrijednost sadržaju. Ovdje se ne radi samo o jeziku atipičnom za novinarstvo – onom koji u komentar društvene zbilje uključuje pripovjedački žanr – nego i o izvornoj sintaksi koja gramatiku koristi kao alat za demistifikaciju stvarnosti u koju bismo po inerciji mogli greškom povjerovati.
To je jezik koji zvuči, i koji intonacijom ležerne, nenametljive duhovitosti opominje na sve propuštene prilike za autonomiju mišljenja. Formulirana na Pančićev način i tumačena njegovim jezikom, težnja za drukčijom stvarnošću postaje uvjerljiva do mogućeg.
To moguće podržava metaforu iz naslova knjige, koja neizbježno asocira na igrani SF film “Gosti iz galaksije” Dušana Vukotića iz 1981., u kojem glavni junak, pisac SF romana, otkriva da može materijalizirati svoje misli. Svi ga smatraju ludim, a njegov psihijatar dijagnosticira mu bolest “telurgiju” – sposobnost da se snagom volje predmeti i bića materijaliziraju. Junaku ovog filma okolina povjeruje tek na kraju, kad mu njegovi junaci izvanzemaljci dođu u “stvarni” posjet.
Ulogu gosta iz galaksije Teofil Pančić u ovoj je knjizi “odigrao” na gotovo vanzemaljski način, smiono materijalizirajući istinu mimo kolektivne i strpljivo uvjeravajući druge u mogućnost mišljenja i djelovanja za civiliziranu stvarnost lišenu zla i besmisla – pa makar ga zbog toga uvrstili na popise “nepoćudnih” ili mu “prišili” neku novu “telurgiju”.
Ne odstupajući ni jednom mišlju od svoje verzije poželjne stvarnosti, u tekstu “Svakom svoje” reći će: ”Zato je, kažem vam, uistinu bolje biti na Spiskovima nego ih pisati, gde god to bilo, i pod bilo kojim patetičnim izgovorom.”
A “Gost iz galaksije” doista je knjiga bez izgovora.
(Prenosimo s portala Miljenka Jergovića).
Ima ljudi, svi znamo takve, kojima je stanje uvređenosti nešto kao redovna poza, ”default”, nešto što pronose svetom kao neotuđivi, upravo krucijalni deo svog identiteta. Toliko da se ni sami sebe više ne sećaju iz neuvređenih vremena: možda su to poslednji put bili kao deca. Bog zna bude li se oni u uvređenom stanju, ili im uvređenost postepeno nadolazi tokom priprema za izlazak iz kuće, no kako god bilo, dok se otisnu u plovidbu spoljnim svetom, ta obrazina žrtvene patnje već je sasvim srasla s njihovim licem: ne mora ni da vas pogleda u oči, a vi već znate da ste Uvređenom Čoveku nešto jako gadno skrivili i da teško da ćete moći da se iskupite, ali se od vas svakako očekuje da to uporno pokušavate.
Pa dobro, još je i lako dok je stanje permanentne, zapravo: ”preventivne” uvređenosti stvar (ne)dobre volje pojedinca, ali postoje zapravo nimalo beznačajne i bezopasne grupe ljudi koje insistiraju na svom svetom pravu da nipošto ne budu uvređene – a pri tome samo oni sami mogu, u bilo kojem trenutku, da procene jesu li i kako uvređeni, a Bog zna da se vređaju lako i rado. Takvi su razni ”patriotski” pokreti, asocijacije za popravljanje sveta, udruženja obožavalaca zlatnog teleta ili nekog drugog Višeg Bića sumnjive egzistentnosti, organizacije za prava ove ili one manjine ili većine, i tome slično.
Organizovane religije i njihovi žreci tu se nekako podrazumevaju: opsesivna uskopišćenost i dreždanje na danonoćnoj predstraži pred mogućnošću da Neko i Nekako uvredi neku njihovu svetinju, obesčasti neki njihov tabu, poigra se bezbožnički nekim njihovim simbolom – to je možda i ključan deo kolektivnog osećaja pripadništva. Štaviše, kada To Nešto čemu se mole ne bi bilo moguće uvrediti na taj način da to u njima izazove najpre patnju, onda bes, i u konačnici želju za kaznom/osvetom, onda to i ne bi bila stvar dostojna tolike vere i ufanja.
Jedan od bitnih izvora uvređenosti je u osećanju Uvređenih da je patnja na svetu sistematski nepravedno raspodeljena. Peter Sloterdijk to kaže ovako: ”Srdžbi koja se očituje u djelima kažnjavanja ili ranjavanja često je svojstveno uvjerenje da na svijetu, lokalno ili globalno, ima premalo patnje. Ovo premalo slijedi iz suda da su stanovite osobe, pa i kolektivi, u određenim situacijama ‘zaslužili’ da pate, a nisu. Nositelj srdžbe nalazi svoje najuvjerljivije ciljeve u takvima koji nepravedno ne pate.
Nikada se neće pomiriti s time da je bol neizdržljivo nejednako raspodijeljena. Hoće dati dio viška koji se njemu nakupio nekažnjenom počinitelju. Prožet je izvjesnošću da oni bez boli egzistiraju u stanju akutnoga manjka – da bi bili potpuni, moraju patiti. Prizor nepovrijeđenih i nekažnjenih u srditom čovjeku budi predodžbu da sam posjeduje ono što drugima nedostaje. S obzirom na njih hoće biti davatelj, rasipnik – čak ako primateljima svoje darove mora nametnuti. Njihova navika da odbijaju primanje dodatan je motiv za srdžbu i mržnju koju im upućuje.” (”Srdžba i vrijeme”, str. 52, prevela Nadežda Čačinović.)
Hajde da vidimo kako ta Uvređenost operiše sada i ovde. Slučaj vukovarske ”pobune protiv ćirilice” vrlo je zoran jer sadrži sve ključne elemente uvređenosti koja prelazi u ”aktivnu” fazu, u bes: u njemu ćirilica gubi svoje izvorno svojstvo vrednosno neutralnog medija, pukog komunikacijskog sredstva kojim se mogu iskazivati bilo kakvi sadržaji, od najidiotskijih do najuzvišenijih, i postaje znamen identiteta Drugog, ali dakako ne bilo kojeg i kakvog Drugog, nego onog koji, za razliku od Nas, kako bi Sloterdijk rekao, ”nije dovoljno patio”, nije dovoljno kažnjen za bol i uvredu koju nam je pričinio, nego ima biti dokažnjavan do kraja sveta i vremena.
Ovo mesto je vrlo zanimljivo: čak i sami pokretači Pobune legitimizovane Srdžbom bez osobitog krzmanja priznaju bitan udeo iracionalnosti u svom delovanju, ali drže da je ta iracionalnost sasvim umesna, tj. da je ona trajno i neupitno legalizovana činjenicom njihove uvređenosti, tj. rane koju im je zadala ćirilica, to jest ne baš sama ćirilica, nego ”oni koji pišu ćirilicom”, to jest možda oni baš i ne pišu ćirilicom ili možda to baš i nije po sebi važno, ali je važna simbolika, etc. Tu slede tri tačke, jer tu prestaje svaki razgovetan govor i preostaje samo sebi odobravajuća uvređenost koja se manifestuje kao srdžba, ergo kao ritualna emocionalizacija nasilja.
Pre neki dan u Podgorici je održana Parada ponosa LGBT populacije, prva u glavnom gradu Crne Gore. Ako je Balkan ono simboličko ”mračno mesto” Evrope, ono koje ima da na sebe primi sve negativne stereotipe i predstave iz deponije evropskog ”kolektivnog nesvesnog”, onda je unutar simboličke geografije Balkana baš Crna Gora (uz Kosovo i možda Albaniju) ono ”srce tame”, epicentar toksične radijacije plemensko-patrijarhalnog mraka, uz sve što s tim ide.
Stereotipima uprkos, parada je održana (dočim u milionskom i ”prosvećenom” Beogradu nije), a dežurni nositelji srdžbe, svi oni smrtno uvređeni i ranjeni mogućnošću da nešto što se kosi sa njihovim svetonazorom ne samo da postoji nego se ne stidi činjenice da postoji i spremno je da se uspravno objavi u svom postojanju, mogli su samo da urlaju i da razbijaju ulični mobilijar – što je, uostalom, uobičajeni ”urbani” ritual iskazivanja one vrste samolegitimizovane srdžbe koja teži bezuslovnoj anihilaciji objekta svoje mržnje.
Meni je, međutim, ovaj podgorički slučaj zanimljiv iz drugog razloga. Nekom vrstom simbola ili maskote podgoričke parade postali su brkovi, onako baš veliki i negovani: takvi kakve se u stereotipnim predstavama vezuje za Crnu Goru i za ”dinarski”, gorštački patrijarhat uopšte. Na taj način je jedan (po sebi takođe neutralan i nedužan, ”ni dobar ni loš”, kao i ona ”vukovarska” ćirilica) simbol opresivne tradicijske kulture naprosto preuzet i kidnapovan, ako baš hoćete ”travestiran”, što se pokazalo kao domišljata subverzija prvog reda.
I, šta je rezultat? Čini se da je i sama – do juče navodno nezamisliva i ”neodrživa” – gay-parada kao takva pala u drugi plan pred tom nepodnošljivom ”uvredom brkova”: javilo se, u mrtvoozbiljnom tonu, udruženje crnogorskih brkajlija koji da su duboko uvređeni ovom travestijom čekinjavog simbola njihove granitno tvrde muškosti, a neki su ponosni vlasnici dugih dlaka između usana i nosa već ritualno obrijali svoje impozantne brke, koje im se više ne mili nositi jer su njihovi čestiti muževni brkovi na neki mističan način ”oskvrnuti”, kontaminirani ili recimo ”queerizovani” tom podgoričkom paradom. Ha, pozdravio ih Fredi Merkuri, makar i s one strane groba!
Ritualizovana ”uvređenost” se obično poziva na neke ”arhaične” vrednosti, ali sama po sebi je fenomen savremenog doba par exellence, štaviše, direktna je reakcija na blaženu permisivnost (post)moderne. I kao i sve besmislene stvari današnjice, i ona je prilično dosledno multikulturalistička: ”uvređeni” svih zemalja ne samo da su međusobno jako slični, nego iole promućurniji među njima sklapaju i interesne koalicije svih vrsta.
Ako, recimo, ”uvredite” Isusa, u njegovu će odbranu ustati i oni koji veruju da je Konačnu Istinu objavio prorok Muhamed, ako pak dotičnog proroka nacrtate (što je i za nemuslimane nešto strogo ”no-no” u malograđanskom imaginarijumu multikulturalističkog fašizma!), u njegovu će odbranu (od mogućnosti da bude nacrtan?!) ustati i patrijarsi i rabini i biskupi (plus poneki ”levi” snobovski filozof koji tamani kroasane, sanjarski gleda na obalu Sene iz svog luksuznog apartmana i mašta o Svetskoj Revoluciji), ako gerilski kidnapujete simbole nečega represivnog i veselo im promenite značenje, čuvajte se sa svih strana…
”Uvređeni” čovek, naime, jedno je iznad svega narcističko biće koje razmaženo emocionalizuje sopstvene predrasude, a onda ih zamrzava u tom stanju i proglašava ih Svetinjom – ne samo za sebe (što je njegova stvar) nego i za druge, upravo za ”sve”. Imaš, dakle, ili i sam verovati u njegovu svetinju, ili barem ćutati i biti kuš dok on ritualno opšti s njom. Ako ne činiš tako, on će biti uvređen, a kad je uvređen, onda pati, a kad pati, onda je besan, a kad je besan… Uf, bolje da ne znate šta onda sledi!
(Kolega Teofil Pančić se privremeno oprašta od naših čitatelja/ica. Uredništvo za danas odlučuje ponoviti jednu od kolumni koja nam se jako dopala ali sve su mu bile izuzetne. Zahvaljujemo kolegi Pančiću na velikom doprinosu ugledu i ideji portala Autograf.hr).
