Evo, dragi moji, da vam se javim u dobrom raspoloženju i zdravlju koje i vama želim.
Tako su otprilike u proteklim decenijama i stolećima započinjale dopisnice i pisane poruke. A onda je u naše domove pristigao telefon, potom elektronska pošta i čuveni mobilni…
Izgubila se naivno ritualna matrica porodičnog i javnog saobraćanja, nestale su navike da porodici i prijateljima uputimo pismeni trag o tome šta nam se događa kad zamaknemo iza prve planinske čuke. Dopisnica je ostala jedan arhaičan i drag način ophođenja, ali više navika da slikom na poleđini ostavimo trag o mestima sa kojih se javljamo. Kao mali, zbunjeni desetogodišnjak javio sam se početkom pedesetih majci negde sa mora, uz fotografiju na kojoj sam priljubljen uz jednog dugouhog (kojeg su u Dalmaciji od milja zvali tovar) i napisao, na poleđini ove dopisnice: Ovo levo sam ja. Po povratku domu majka me je žestoko izgrdila rekavši: Baš si bio duhovit, šta su pomislili oni ljudi u pošti!
Kao mali, zbunjeni desetogodišnjak javio sam se početkom pedesetih majci negde sa mora, uz fotografiju na kojoj sam priljubljen uz jednog dugouhog (kojeg su u Dalmaciji od milja zvali tovar) i napisao, na poleđini ove dopisnice: Ovo levo sam ja. Po povratku domu majka me je žestoko izgrdila rekavši: Baš si bio duhovit, šta su pomislili oni ljudi u pošti!
Ali nije samo dopisnica-razglednica pala u civilizacijski zapećak. Sa novijim vremenima izgubila se i navika pisanja pisama, osim onih službenih, naravno. Nestala je i važna grana epistolarne književnosti, o kojoj imamo trag u golemoj knjižurini prepiske između dva velikana našeg doba – Henrya Millera i Lawrenca Durrela, sličnoj onoj kakvu su načinili svojim pismima Simone De Bovoir i Jean Paule Sartre, Gunther Grass, Herman Hesse i Karl Gustav Jung, a kod nas Miloš Crnjanski, Mladen Leskovac, Danilo Kiš…
Pukovniku, ali ni piscu, nema ko da piše.
Ovo nije nekakvo nostalgično kukanje nad sudbinom svakodnevnih ljudskih komunikacija koje se sada naširoko obavljaju sms porukama, tvitovima, beleškama na Facebooku. Stvar je otišla predaleko kad sam primetio da je jedan krug mojih prijatelja i poznanika, saopštavajući mi nešto preko e-maila, počeo da koristi neke skraćenice i šifre koje jedva uspevam da odgonetnem.
Morao sam neke da upozorim da bi lepo i uljudno bilo kad bi zadržali punu, negovanu rečenicu kojom su se decenijama služili.
Pa ipak, dopisnica kao spisateljski oblik iznenada se pojavila sredinom poslednje decenije minulog milenija, u vreme najvećeg moralnog sloma ove sredine, patnji naroda i tonjenja u klaustrofobiju i depresiju.
Nezavisni list Danas u vrh svoje poslednje stranice stavio je stalnu rubriku ”Dopisnica” u kojoj su se demokratski pojavljivala poznata novinarska pera, pisci, manje ili više poznati. I to je ostalo u ovom listu do današnjeg dana.
Nezavisni list Danas u vrh svoje poslednje stranice stavio je stalnu rubriku ”Dopisnica” u kojoj su se demokratski pojavljivala poznata novinarska pera, pisci, manje ili više poznati. I to je ostalo u ovom listu do današnjeg dana. Kako spadam u onu polovinu pismenog čovečanstva koja čita novine naopačke, od poslednje stranice (postupak flashbacka u modernom filmu), dan mi je sa Danasom često otpočinjao čitanjem njegove ”Dopisnice”. I tu se videlo da je reč o klizavom književnom žanru: neki poznati pisci više su se trudili da na ovom suženom prostoru dokazuju svoj nabrekli ego, dok drugima jednostavno nije išlo, tonući u opšta mesta i banalnosti
Kako spadam u onu polovinu pismenog čovečanstva koja čita novine naopačke, od poslednje stranice (postupak flashbacka u modernom filmu), dan mi je sa Danasom često otpočinjao čitanjem njegove ”Dopisnice”.
I tu se videlo da je reč o klizavom književnom žanru: neki poznati pisci više su se trudili da na ovom suženom prostoru dokazuju svoj nabrekli ego, dok drugima jednostavno nije išlo, tonući u opšta mesta i banalnosti.
Poznati beogradski pisac, rovinjski moreplovac, advokat i intelektualac (ne znam da li je redosled dobar) Miša D. Jovanović (1947.) najčešće je ispunjavao ovaj prostor nesputanom strašću, radoznalošću i nenametljivom željom da svedoči o nekim prostorima, o tajnim vezama (Rimbaud bi rekao korespodencijama) različitih kultura, o duhu mesta u kojima ima više sličnosti nego razlika. Jovanović je zaslužan za manufakturu kulture Vračarski breg koja neguje sluh za očuvanje grada protiv kojega su se urotili loši političari i novokomponovani mondijalisti.
To se dobro videlo iz njegovih zbirka priča ”Čuburski svici” (2002.), ”Dolinom Čubure” (2004.) kao i iz prustovskih posveta Rovinju u knjigama ”Stari Rovinju, zbogom” (2000.) i ”Costantini 28” (2003.).
Kada mi je Jovanović pre sedam-osam godina dao na čitanje rukopisnu knjigu ”Miris mora na zaboravljenoj pruzi”, odmah sam video da su u njoj okupljene 42 dopisnice iz Danasa koje sam svojevremeno čitao. Čovek bi u prvom trenu pomislio da tu iznenađenja ne može biti, ali dobro znam da nije tako.
Neke novinske serije, koje su u prvom čitanju delovale pitko i duhovito, kasnije pokažu kako tu ima mnogo praznog hoda i rutinske dramaturgije, sa istim krugom konverzacijskih obrta i patentiranih asocijacija. U slučaju Jovanovićeve knjige iznenađenje je, moram priznati, na drugoj strani: rukopis sam pročitao u jednom dahu (istina, knjiga je relativno skromnog obima, ali to nije glavni razlog).
U ovde okupljenim dopisnicama otkriva nam se pisac promišljene filosofije života i svetonazora, ako ova reč nije preteška za vaše uši. Vodeći nas od vrhova Alpa do mediteranskih luka i gradića, pa sve do srpskih sela i na kraju Čubure kao malog univerzuma, ili, kako je ovih dana glumac Dragan Nikolić primetio, Čubure kao glavnog grada Beograda, Jovanović pokazuje kako se moderno piše za novine (manje kod nas, češće u svetu).
Kada mi je Jovanović pre sedam-osam godina dao na čitanje rukopisnu knjigu ”Miris mora na zaboravljenoj pruzi”, odmah sam video da su u njoj okupljene 42 dopisnice iz Danasa koje sam svojevremeno čitao. Čovek bi u prvom trenu pomislio da tu iznenađenja ne može biti, ali dobro znam da nije tako…
U sećanje nam pristižu neki novinsko-književni žanrovi koji su u međuvremenu gotovo nestali ili su užasno potcenjeni, pa se niko ne trudi da se u njima pokaže. Reč je o novinskoj reportaži kakvu su pisali jedan Vasa Popović, Vladimir Bulatović Vib, Libero Markoni ili Vasko Ivanović, potom o putopisu u sažetim crtama, ali i o novinskom feljtonu u kojem su se uvek iskazivali srpski pisci, od Crnjanskog i Stanislava Vinavera do Miodraga Pavlovića i Aleksandra Tišme u ranim šezdesetim i sedamdesetim. Kao da je Jovanović sve to čitao i u sažetom obliku ponudio svoju skromnu ali dragocenu sintezu.
Idući od mesta do mesta, on pokazuje oštro oko, slikarsko čulo da u kratkim oznakama nagovesti ambijente i duh malih, zaturenih mesta, uz nešto istorijsko-kulturoloških povezivanja. Nije onda čudo da je u novogodišnjem broju Danasa (31. decembar 2004. – 1.-2. januar 2005.) ponovljena jedna od Jovanovićevih ”Dopisnica” kao priznanje najboljem.
U svakoj pričici ove knjige ima čudnih otkrića i tragalačkih bisera, poput onog u završnoj (to je ta koju je urednički tim Danasa stavio u praznični broj), u kojoj se otkriva rasprostranjenost jedne budističke biljke na Vračaru i bližoj okolini.
Ostale bisere ove vrste pronaći ćete sami ako negde nađete ovu knjigu koju je, kao i sve druge iz svog pera, autor objavio u nezavisnom izdanju. Gospodski, nema šta.
I pošto je ovo samo jedna dopisnica u čast dopisnice kojoj je jedan talentovani Vračarac (nedavno preminuo) udahnuo novi život kao nepostojećem književnom žanru, pozdravljam vas ritualno sa
vaš Milan Vlajčić
