Šta bi, da su nekim čudom živi, Kemal Ataturk i ajatolah Homeini mislili o Twitteru? Bizarno pitanje, bar naizgled, ali mu je teško odoleti. Naime, nekada je važilo da je (post)ataturkovska Turska sekularna država, a da je (post)homeinijevski Iran teokratija, a zvanično stvari i dalje tako stoje. Pa ipak, ‘‘umereni islamista“ Erdogan u Turskoj i dalje uporno zabranjuje Twitter, otvoreno prkoseći čak i presudi turskog ustavnog suda – doduše, ne navodi religijske nego vrlo profane razloge za to – dočim tvrdokorni šiitski verski vođa Irana ajatolah Ali Hamenei ima svoj – Twitter nalog…

 

Ipak, ne bojte se, ništa se bitno nije promenilo, osobito ne na bolje. Hameneiju Twitter služi za ono isto za što mu je moglo poslužiti i vikanje po trgovima ili golub pismonoša: za ekscentrične ‘‘fatve“ koje će vas lako, ako ste slučajno u međuvremenu zaboravili, podsetiti na to šta je ono zapravo vaš suštinski problem s religijama i njihovim propovednicima.

 

Tako Hamenei pre neki dan veli u nekoj prodici, a onda to kači na Twitter, kako se Zapad ne bi trebao toliko dičiti svojim sumnjivim slobodama, jer da su one zapravo licemerne: eto, s jedne strane se omogućava nesmetano vređanje ili dovođenje u pitanje svetih i neupitnih religijskih istina, a s druge se strane ‘‘mit“ o holokaustu tretira kao nesporna istina.

Zato nije čudno što je mnoge širom sveta ovih dana pomalo zgranuo, a možda još i više zabavio istup stanovitog Stanislawa Kostrzewe, poljskog katoličkog sveštenika, koji je lego kockice (nove generacije) proglasio ‘‘oruđem Satane“ koje porobljava mlade duše i prevodi ih na Tamnu Stranu. Da, baš je tako rekao – na Tamnu Stranu; očekuje se sada i očitovanje Dartha Wadera na tu temu

 

Obratite pažnju, molim: Hamenei drži da bismo, ako nismo zli neprijatelji njegove ili bilo koje druge religije, morali da krajnje čudne, vrlo alegorijske i apsolutno neproverljive, a u ogromnom broju i krajnje fantastične, ni na čemu suvislom i racionalno uverljivom zasnovane legende o nekim zaumnim dešavanjima u nekim polupustinjskim zabitima pre mnogo stotina godina, gde su se nepismenim nomadima ‘‘javljali“ bogovi iz gorućeg grma i šta li sve već ne, imali tretirati kao doslovnu, potpunu i jedino moguću istinu koju se ne sme ni osporavati.

 

S druge strane, na milion (tačnije: šest miliona!) načina nesporan i vremensko-prostorno blizak istorijski događaj kakav je holokaust – gde čak ima i mnoštvo još živih neposrednih svedoka i žrtva, a bogme i počinilaca – imamo tretirati kao nešto što se vrlo verovatno uopšte nije ni dogodilo, a ako slučajno i jeste, onda se možda dogodilo sasvim drugačije. A kako tačno drugačije? Možda su jevrejske SS jedinice plinom gušile i u pećima konc-logora kod Tel Aviva i Haife spaljivale plavokose Nordijce?

 

Ako uzmemo za (odviše hrabru) radnu pretpostavku da Hameneijev iskaz nije samo random niz nabacanih reči, nego iskaz koji bi imao biti nekako smislen i sadržavati nekakvu ‘‘poruku“, koja bi to poruka bila? Možda to da visoki religijski autoritet za sebe zadržava privilegiju da istorijsku, proverljivu i proverenu, dogođenu stvarnost naprosto suspenduje i da takva besprizivna presuda ima biti univerzalno važeća, dok mu se s druge strane mora verovati kada tvrdi nešto što je teže dokazati nego postojanje Deda Mraza ili Harryja Pottera, a onda još očekuje da na nekim takvim mitovima – odnosno, etosu koji iz njih navodno proizilazi – ljudi zasnuju celokupne svoje, sasvim jedinstvene i sasvim stvarne živote.

 

Može li se uopšte dalje od ovoga? O, može. Evo, saudijski je kralj Abdullah proglasio zakon po kojem je svaki ateizam zapravo protivzakonit, a bilo kakvo javno ispovedanje ateističkih uverenja ili uopšte nekakvo sukobljavanje sa religijskim dogmama koje čine sam temelj njegove države, proglašava se ništa manje nego terorizmom i rezultira višegodišnjom robijom.

Šta je uopšte lek za ove protivrečnosti, onakav lek kakav neće ubiti nikoga? Svako mora imati pravo na svet svojih fantazija, pa i na uređivanje sopstvenog života u skladu s njim, ali njegove ingerencije prestaju na onom istom milimetru na kojem započinju životi, prava i slobode drugih. Jednostavno i razumno zvuči, ali često škripi s primenom. Pa ipak, i dalje vredi svakog truda. U međuvremenu, neka je Sila s vama

 

Ako pokušamo da isti metod primenimo i na ovaj, sada sunitski ‘‘slučaj“, šta je poruka? Bazično isto: ne upotrebljavajte svoj razum, jer bi vas taj šejtanski instrument mogao dovesti do zaključaka koji se kose sa dogmama koje smo vam prepisali, u kojem slučaju upotreba razuma postaje krivično delo terorizma. Pa, onda je najsigurnije ne misliti, to jest, da se opet poslužimo parafrazom reči neumrlog Džugašvilija: No thoughts – no problem. E sad, tamo gde je razum oruđe terora, zapravo je već sve moguće i ničemu se više nemamo pravo čuditi, a pogotovo se ničemu ne treba nadati.

 

Ovi su primeri iz ‘‘islamskog sveta“ i ja neću biti tako licemeran da kažem da je to sasvim slučajno, pošto nije. Ali, nije samo utoliko što je islam istorijski u svojoj ‘‘burnoj“ fazi, koja umnogome podseća na hrišćanski srednji vek. Inače, suštinski se ni hrišćanska i ostale teističke dogme bitno ne razlikuju od nje i nemaju razloga za osećanje bilo kakve ‘‘superiornosti“.

 

Zato nije čudno što je mnoge širom sveta ovih dana pomalo zgranuo, a možda još i više zabavio istup stanovitog Stanislawa Kostrzewe, poljskog katoličkog sveštenika, koji je lego kockice (nove generacije) proglasio ‘‘oruđem Satane“ koje porobljava mlade duše i prevodi ih na Tamnu Stranu. Da, baš je tako rekao – na Tamnu Stranu; očekuje se sada i očitovanje Dartha Wadera na tu temu.

 

Ne treba, međutim, zaboraviti da su nam reči Kostrzewe ‘‘zabavne“ samo zato što ni taj sveštenik ni njegovi šefovi više nemaju moć ni da nam silom oduzmu lego kockice ili bilo šta drugo i što ne mogu da nas pošalju na lomaču. To je rezultat poslednja dva-tri veka borbe prosvećenosti protiv svojevrsne tiranije fantazije i to je sve.

 

Šta je uopšte lek za ove protivrečnosti, onakav lek kakav neće ubiti nikoga? Svako mora imati pravo na svet svojih fantazija, pa i na uređivanje sopstvenog života u skladu s njim, ali njegove ingerencije prestaju na onom istom milimetru na kojem započinju životi, prava i slobode drugih. Jednostavno i razumno zvuči, ali često škripi s primenom. Pa ipak, i dalje vredi svakog truda. U međuvremenu, neka je Sila s vama.