autograf.hr

novinarstvo s potpisom

Ništa s titulom

Autor: / Leave a Comment

Bože, kako je to samo davno bilo kada je živopisni Milić Vukašinović provrištao onu svoju najveću uspešnicu Doktor za rokenrol! Između tog i ovog vremena kao da nisu stale decenije, nego vekovi.

 

Doktor Mića, mislilac iz sarajevskog kafića, voleo je o sebi da misli kao o buntovniku, pa je i ta njegova pesma bila svojevrsni (sasvim benigni) akt pobune i otpora tzv. establishmentu, šta god to bilo: evo, možda ste vi, pametni i knjiški ljudi, doktori za ovo ili ono, ali ja, Mića, koji nemam visoke škole, ja sam bogme doktor za rokenrol i nije taj moj doktorat manje važan od vašeg…

 

Biće da sve to ima neke veze s epohom nastanka te pesme: u zemlji u kojoj je koliko do juče većina stanovništva bila uglavnom nepismena, a istovremeno i zemlji koja je zadojena ideologijom Progresa (tj. njenom socijalističkom varijantom) biti ‘‘doktor nauka“ nije moglo ne zvučati upravo impresivno. Ako je kapitalizam razvrstavao ljude po debljini novčanika, kasni samoupravni socijalizam klasifikovao ih je titularno-statusno, a ‘‘akademsko zvanje“ bilo je bitan deo statusa.

No, ono što mene u ovoj priči fascinira nisu te sitne nepodopštine nego sama ta potreba beznačajnih mediokriteta da budu ‘‘doktori nauka“ iako se, uostalom, može biti predsednik parlamenta, ministar policije ili bilo koje drugo političko čudo i bez zvučnih titula. Ali ne, pokondirenoj malograđanštini (…) nije dovoljno što ima vlast i moć i pare: ona bi da ima i ugled i ne pita za cenu. I misli da se ugled može ili kupiti ili nekako smuntati na prevaru, a niko neće primetiti da tu nešto jako ne štima

 

I oni koji zapravo ništa nisu znali voleli su da ostavljaju utisak sveznanja, a dekadentni socijalizam sve više je štancovao doktore lažnih nauka, besmislene praznoslove koji su sticali visoke titule presipajući iz šupljeg u prazno. Nesposobniji među njima čak ni to nisu znali da učine kako valja, nego bi direktno prepisali disertaciju od nekog prethodnog praznoslova. Bio je tako u Sarajevu neki Brano Miljuš, perspektivni i fleksibilni ljubitelj političkih struktura, koji je ležerno prepisao doktorat i sve je bilo u redu dok ga javno nije raskrinkao mladi, nadobudni asistent Vojislav Šešelj. Zbog toga je Šešelj pao u tešku nemilost i prošao robijašku golgotu; da nije, možda ne bi posle onako strašno prolupao kako jeste. A sve je krenulo od jednog fejk doktorata…

 

Sada smo, zar ne, iznova u kapitalizmu i ponovo je najvažnije imati, pa onda umeti, a ponajmanje je važno znati – ako ne računamo onu vrstu znanja koja je direktno profitabilna. Rekao bi čovek da se kolekcioniranjem doktorskih i sličnih titula sada bave samo oni koji su znanju i nauci uistinu posvećeni pa su im takve stvari bitne, dok druge to ne zanima. Međutim, diplome i titule i danas su jako važne političarima, kao i onom sivom sloju ljudi japijevskog profila i nedefinisanih zanimanja i sposobnosti, ali koji se uvek motaju tu negde blizu državnog aparata.

 

Jedan od takvih je i stanoviti Nebojša Stefanović, neugledni kadrovski izdanak prvo Šešeljeve radikalne, a potom i Vučićeve Srpske napredne stranke (zloglasnih po radikalnom nedostatku bilo kakvih ozbiljnih poznavalaca bilo čega), koji je nakon pada vlasti Demokratske stranke obnoć izronio iz dotadašnje totalne anonimnosti i stigao da bude ništa manje nego predsednik parlamenta, da bi sada bio ministar policije.

 

Pa dobro, čudna mi čuda, eto još jedne besmislene karijere malog, a univerzalno upotrebljivog politikanta; međutim, Stefanović je, kao u onoj Balaševićevoj pesmi, ‘‘hteo mnogo više“. Hteo je, recimo, da bude doktor nauka – bilo kakvih, makar i izmišljenih.

I šta onda da kažeš nego da je siroti dr. Milić, samozvani doktor za rokenrol, zapravo dirljivo pošteno čeljade? Šta god on, naime, bio, on je to o svom trošku. Za razliku od njega, likovi poput tog nesrećnog Stefanovića nisu zapravo ništa, ali to ništa živi od našeg Nečega. I još bi da mu tepamo ‘‘doktore“

 

I tako je Stefanović odbranio doktorat na neku dosta groteskno šuplju temu pred komisijom privatnog Megatrend univerziteta – mesta s prigodnom reputacijom za ovakve slučajeve – i sve bi bilo dobro da trojica uglednih autora nisu na Peščaniku objavila dobro potkrepljeno otkriće da je Stefanovićev rad u dobroj meri plagijat, a da tamo gde nije plagijat uglavnom nema ničega, kamoli nauke i istraživanja. Da se, drugim rečima, radi o bezvredom trućanju umotanom u celofan ‘‘doktorata“.

 

Da li je otkriće nekog uzdrmalo, makar i samog Stefanovića, uhvaćenog s rukama u pekmezu? Ma kakvi, eno ga srčano brane svi od premijera Vučića (koji je odbranu izveo na blamantan način) do ministra prosvete, a on sam ćuti i glumi sveca. No, zato je Peščanik hakerski oboren, i to više puta, i to s IP adrese samog fakulteta i s još jedne, na neki način paradržavne.

 

No, ono što mene u ovoj priči fascinira nisu te sitne nepodopštine nego sama ta potreba beznačajnih mediokriteta da budu ‘‘doktori nauka“ iako se, uostalom, može biti predsednik parlamenta, ministar policije ili bilo koje drugo političko čudo i bez zvučnih titula. Ali ne, pokondirenoj malograđanštini, koja se još dočepa i vlasti pa sasvim podivlja, nije dovoljno što ima vlast i moć i pare: ona bi da ima i ugled i ne pita za cenu. I misli da se ugled može ili kupiti ili nekako smuntati na prevaru, a niko neće primetiti da tu nešto jako ne štima.

 

I šta onda da kažeš nego da je siroti dr. Milić, samozvani doktor za rokenrol, zapravo dirljivo pošteno čeljade? Šta god on, naime, bio, on je to o svom trošku. Za razliku od njega, likovi poput tog nesrećnog Stefanovića nisu zapravo ništa, ali to ništa živi od našeg Nečega. I još bi da mu tepamo ‘‘doktore“.

Jaruzelski, čovek pod šapkom

Autor: / Leave a Comment

Eto nam izmiče kroz prste 20. vek u kojem smo odrastali, umiru ljudi koji su ga simbolizovali na dobar ili loš način. Samo poslednjih nedelja otišli su, recimo, Gabriel Garcia Marquez i Dobrica Ćosić, pisci i političke životinje koje teško da je iko ikada stavio u istu rečenicu, a postoje i načelno dobri razlozi zašto njih dvojica ne spadaju u istu rečenicu, i o tim razlozima već sve znamo, muka duhu je to ponavljati. I jedino ih je vreme smrti (eto, Vreme smrti!) na trenutak spojilo, ali će ih isto tako odmah i rastaviti.

 

Pre neki dan otišao je i Wojciech Jaruzelski, dočekavši duboku starost. Wojciech who?! Pitajte svoje mlade prijatelje ko je (bio) Jaruzelski i teško da ćete dobiti išta osim velikog uzvratnog upitnika; ta, oni nisu bili ni rođeni onda kada je Jaruzelski Poljacima bio sudbina, a nama ostalim Istočnoevropljanima bauk kojeg smo mogli lako i nekažnjeno da mrzimo.

Stigao je Jaruzelski, onako već biblijski star, i da postane akter neke bizarne tabloidne afere, nešto oko njegove zakonite supruge i medicinske sestre, odnosno negovateljice, ne sećam se detalja, a bogme nisu ni važni, ali ima neke opore ironije u tome da je čak i duboka starost jednog komunističkog generala bila okrznuta duhom ovog reality show vremena, tako zauzetog sopstvenom banalnošću kao najpouzdanijom tržišnom vrednošću. David i Victoria Beckham ili bivši vođa neke vojne hunte, who cares?

 

Ima ona pesma od Azre, nju valjda svi znamo, ”Poljska u mom srcu”, koju je Štulić – za kojeg je u ta doba važilo da se ”panično bojao Rusa”, ne Rusa u vidu Čehova i Tolstoja, nego u vidu vaspitnih tenkova – spevao u vreme velikog poleta nezavisnog sindikata Solidarnost, kad se činilo da je jedan strašni, ledeni Monolit nepovratno napukao i da ga ništa više neće sastaviti. I zapravo, tačno je bilo to, zaista je bio prsao i bilo je samo pitanje vremena kada će se skruniti i pasti u prašinu, ali je pre toga valjalo preživeti i kontraudar.

 

E, tu stupa na scenu general Jaruzelski: zavodi vanredno stanje uz pomoć vojske i policije, internira iole viđenije opozicionare, celu jednu veliku i važnu zemlju ogromne kulture stavlja pod ključ, a ključ stavlja u džep. Govorili su neki i tada šapatom, a kasnije, mnogo kasnije, to će postati svojevrsno opšte mesto i nešto nalik na bar kilavo opravdanje da je Jaruzelski to učinio sprečavajući veće zlo, to jest vojnu intervenciju ledene ruke Kremlja.

 

Ne spominje Štulić Jaruzelskog u toj pesmi, a ni u drugima koliko se sećam, ali on je svejedno u njoj sveprisutan kao simbol nečega što nam je izgledalo večno, ali baš zato i baš samim tim mrtvo, nešto protiv čega se moraš boriti u ime života. Ne znaš da li je posve ispravno to za šta se boriš, možda ne znaš ni šta je to, ali odlično znaš šta je to protiv čega se boriš.

 

Možda je to tako i bilo, to da je Jaruzelski tada spasao Poljsku od Kremlja, ali nije da smo baš bili raspoloženi da razmatramo razloge jednog Jaruzelskog. O, kako smo samo voleli da ga mrzimo u tim dugačkim zimama ranih osamdesetih! Nadobudna mladež kapitalizma imala je svoje vudu-lutke za probadanje u vidu Reagana ili Maggie Thatcher, ali nadobudnoj deci socijalizma likovi poput Jaruzelskog bili su mnogo bliži i važniji neprijatelji.

Važno je samo da se publika nahrani međunožnim lučenjima tzv. poznatih, a oni su, ti Poznati, ionako već jedna prilično kompaktna melasa, svi su zdudani u istu flajšmašinu i sasvim uskoro se više neće znati ko je ko, simbolička težina svih biće ista, zahvataće se sa iste gomile kao iz neke smese za palačinke, odvadiš kašiku-dve Poznatih za danas, ostalo vratiš u frižider. To je valjda to ”postideološko vreme”. Tražili smo ga svojedobno, nismo li? Pa, evo nam ga

 

U to sam doba, da li nešto pre ili nešto nakon puča Jaruzelskog, iz nekog zapadnog magazina, štampanog u boji i na dobrom papiru, izrezao onaj krasni znak Solidarnošć, a onda mi je moj spretniji prijatelj od njega napravio bedž i taj ću bedž ponosno nosati zagrebačkim ulicama tih godina, onako kako su neki drugi nosali sve one Sex Pistolse, Clash i ostale Ramonese. Moj band je, kako god pogledaš, imao mnogo više članova. I mnogi su bili u zatvoru, što se ljutim anglosaksonskim punkerima jako retko dešavalo. Skinuću ga tek kad se u Sloveniji dočepam bedža sa precrtanim brojem 133, znakom protesta protiv inkriminacije ”verbalnog delikta”.

 

Odavno više nema ničega od sve te stare krame 20. veka, ko zna gde su skončali i ti moji jadni bedževi, a Jaruzelski će, nakon ”pada komunizma”, šta god to bilo, povremeno biti lustriran ovako ili onako, ali će sve u svemu ipak dočekati duboku starost kod kuće. A i neki će drugi vragovi pokazati svoja kopita i rogove i zakaditi svet umporom. I ko još da mari za nekog čikicu sa smešnom šapkom, zastupnika bizarnih ideja u koje u onolikoj Poljskoj tada već nije iskreno verovalo valjda više od koje hiljadice fantasta?

 

Stigao je Jaruzelski, onako već biblijski star, i da postane akter neke bizarne tabloidne afere, nešto oko njegove zakonite supruge i medicinske sestre, odnosno negovateljice, ne sećam se detalja, a bogme nisu ni važni, ali ima neke opore ironije u tome da je čak i duboka starost jednog komunističkog generala bila okrznuta duhom ovog reality show vremena, tako zauzetog sopstvenom banalnošću kao najpouzdanijom tržišnom vrednošću. David i Victoria Beckham ili bivši vođa neke vojne hunte, who cares?

 

Važno je samo da se publika nahrani međunožnim lučenjima tzv. poznatih, a oni su, ti Poznati, ionako već jedna prilično kompaktna melasa, svi su zdudani u istu flajšmašinu i sasvim uskoro se više neće znati ko je ko, simbolička težina svih biće ista, zahvataće se sa iste gomile kao iz neke smese za palačinke, odvadiš kašiku-dve Poznatih za danas, ostalo vratiš u frižider.

 

To je valjda to ”postideološko vreme”. Tražili smo ga svojedobno, nismo li? Pa, evo nam ga.

Meki trbuh demokratije

Autor: / Leave a Comment

Poplavilo nas je ovde na središnjem Balkanu pa smo se o svom jadu pozabavili, ali možda bi ipak valjalo malo dignuti pogled s mutne vode… Nije za to vreme, dok smo se mi davili i plutali, prestalo ni ubijanje u Ukrajini, a evo se i euroizbori polako privode kraju, zemlju po zemlju, uglavnom u znaku prodora tzv. ekstremne desnice, poput francuskog Nacionalnog fronta ili britanskog UKIP.

 

Desničari i licencirani eurofobi na masnim europlatama i eurodnevnicama, po ko zna koji put, najavljuju da će u europarlamentu delovati ako ne zajedno, a onda bar usklađeno. Kad god su do sada to pokušali, romansa bi se brzo okončavala zbog ‘‘nepomirljivo suprotstavljenih interesa“ jer s nacionalistima, rasistima i ksenofobima to vam je tako: koliko god da su sijamski bliski i slični, istovremeno i nikada ne mogu stvoriti čvrsta i trajna savezništva, jer se klanjaju različitim lokalnim kumirima.

 

Lako će zajedno mrzeti imigrante, Crnce, Židove, muslimane, pedere ili koga je već trenutno kurentno mrzeti, ali kako da izađu na kraj jedni s drugima? Setite se kako su se hrvatski i mađarski neofašisti ljubili u usta, a onda je otkriveno da ovi mađarski drže da je skoro čitava Hrvatska neka vrsta mađarskog istorijskog poseda koji mora kad-tad biti vraćen zakonitim vlasnicima…

Kako god, ono što me ‘‘fascinira“ nije ni Večiti Kremlj ni bilo šta drugo što bi moglo zauzeti njegovo simboličko mesto, nego taj meki trbuh demokratije (civilizacijskih uzusa, socijalnih standarda, kulture snošljivog življenja…) u kojem se, negde s leve ili desne margine, uvek pojave obožavaoci puke Sile i tiranije, oni koji bi se tako rado predali u ruke nekom autoritarnom Spasitelju, nekom Nad-sistemu…

 

Pa ipak, kao da im nešto što ih sve ujedinjuje. Nešto, ili pre – neko. Kremaljski naftno-gasni Hazjajin, Ibertajkun, nadareni i istaknuti pitomac neumrlog KGB, wannabe gospodar virtuelne Euroazije, Vladimir Vladimirovič Putin.

 

Čuveni su izlivi divljenja Nigela Faragea, šefa UKIP, prema div-državniku Putinu. Viktor Orban takođe ga obožava, i nastoji da ga oponaša, u granicama svojih i mađarskih mogućnosti. U Nacionalnom frontu za šefa Kremlja imaju samo probrane reči. Nemački desni opskuranti gledaju ga kao Velikog Tatu sa istoka.

 

Tako je, manje ili više, i sa drugim desnim i eurofobnim strankama po zapadnoj Evopi, nešto manje po srednjoj, zbog specifičnih istorijskih iskustava sa spasiocima iz Kremlja. Pa pak, kao da se i tamo, po bivšim ‘‘S. E. V.-skim ostrvima“, polako zaboravilo kako to zapravo izgleda kada te Kremlj spašava od evropske truleži.

 

Ima tragova, nimalo neozbiljnih i nimalo u duhu ‘‘teorije zavere“, da Putinova Rusija ovakve stranke širom Evrope potpomaže finansijski, politički i na sve druge dostupne joj načine. Hladnoratovskim rečnikom rečeno, neke od njih kao da se pretvaraju u njene agenture. Mene, pak, ne čudi što je to tako, nego što mi to odnekud izgleda jako poznato…

 

Pa da, znam! Nisu li i komunističke partije po zapadnoj Evropi u hladnoratovsko vreme delovale vrlo slično tome? Dugo su sve bile samo ispostave moskovskog aparata, bez bilo kakve suštinskije autonomije. Neke od njih kasnije su se manje ili više emancipovale (‘‘eurokomunizam“), ali nepopravljiva šteta već je bila načinjena, i čitava priča o unutrašnjoj ‘‘alternativi“ tadašnjem zapadnom bloku bila je trajno, i pri tome u najvećoj meri opravdano, osujećena i označena kao ujdurma totalitarnog ‘‘Carstva zla“ Sovjetskog saveza.

Taj spas od slobode u XX veku, to okrilje sigurnosti tiranije, tražili su evropski političari i intelektualci u Berlinu kod Firera ili u Moskvi kod Kobe, a danas ga traže… hm, na ne jako promenjenim adresama, ali nisu te adrese ovde ključne, nego permanentna slabost i ugroženost svega što vredi na ovom kontinentu, to stalno osećanje da neki malo jači povetarac može sve to da oduva. To se, uostalom, povremeno i dogodi, ali ni to na koncu ne potraje. Kao sa ovom velikom vodom koja nas je preplavila: dođe voda, ali se i povuče

 

Znam, iznova nije u modi da se tako kaže, ali tako je bilo, osim ako ne želimo da, zarad dubioznog neolevog sentimenta, izbrišemo sopstveno pamćenje, jedan od retkih verodostojnih kapitala slobodnog čoveka…

 

Šta mi je u svemu ovome tako zanimljivo? Neki kontinuiteti, moglo bi se reći. Kao da je onaj nekadašnji, sovjetski Kremlj podrivao evropski mainstream s leva, a ovaj sadašnji čini to isto, ali – zdesna. Stara, dobra parlamentarna demokratija uvek je na udaru, samo se menja pravac odakle se na nju duva.

 

Mislim, dakako, na ideološki pravac. A na nju i nije baš nešto teško duvati (pa se svaki Nejaki Uroš toga i poduhvata, sav važan zbog svoje svetskoistorijske misije), em što nije preterano opasno, em što za nju važi isto ono što se mudro kaže za filmove ili pozorišne predstave: oni dobri imaju hiljadu mana, oni loši samo jednu – da su loši. Razumeli smo se: demokratija ima hiljadu mana. Na svakoj od njih parazitira hiljadu onih kojima se čini da bi se u njenoj smrti našlo nečega dobrog za njih.

 

Kako god, ono što me ‘‘fascinira“ nije ni Večiti Kremlj ni bilo šta drugo što bi moglo zauzeti njegovo simboličko mesto, nego taj meki trbuh demokratije (civilizacijskih uzusa, socijalnih standarda, kulture snošljivog življenja…) u kojem se, negde s leve ili desne margine, uvek pojave obožavaoci puke Sile i tiranije, oni koji bi se tako rado predali u ruke nekom autoritarnom Spasitelju, nekom Nad-sistemu koji bi nekako sažeo i unifikovao tu teško podnošljivu nesigurnost, haotičnost i posvemašnje nesavršenstvo slobode.

 

Taj spas od slobode u XX veku, to okrilje sigurnosti tiranije, tražili su evropski političari i intelektualci u Berlinu kod Firera ili u Moskvi kod Kobe, a danas ga traže… hm, na ne jako promenjenim adresama, ali nisu te adrese ovde ključne, nego permanentna slabost i ugroženost svega što vredi na ovom kontinentu, to stalno osećanje da neki malo jači povetarac može sve to da oduva. To se, uostalom, povremeno i dogodi, ali ni to na koncu ne potraje. Kao sa ovom velikom vodom koja nas je preplavila: dođe voda, ali se i povuče. Naravno, nije zgoreg da joj pomognemo u povlačenju.

Doziranje pljuvačke

Autor: / Leave a Comment

Istvan Pasztor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, izašao je iz zgrade mađarskog parlamenta u Budimpešti i krenuo preko Kossuthovog trga. Za sobom je upravo ostavio svečano zasedanje na kojem je proglašena nova, a stara, vlada Viktora Orbana i stranke Fidesz, inače političkih partnera, poslednjih godina zapravo i pokrovitelja Pasztorove manjinske stranke, najuticajnije među Mađarima u Vojvodini.

 

U blizini je demonstrirala neka grupa nezadovoljnika, ispostaviće se ‘‘ekstremnih desničara“ bliskih notornoj stranci Jobbik. Govornik i očigledno svojevrsni lider skupa, mađarski parlamentarac Tamas Gaudi-Nagy, opazio je Pastora, upro prstom u njega i stao vikati u megafon nešto u stilu ‘‘Evo izdajnika, evo boljševika, evo čoveka koji rasprodaje mađarske interese i sarađuje sa neprijateljima“.

Ne govori nam to bog zna šta ni o njemu, ni o Mađarima, niti o Srbima. Radi se o mnogo univerzalnijem fenomenu, zapravo o samoj naravi nacionalizma, koji uvek ima tu romantičarsku, idealizujuću crtu, a koja se neretko tako traumatično sukobljava sa stvarnošću

 

Iz gomile u kojoj teško da je iko drugi Pasztora mogao da prepozna i teško da je išta o njemu znao, ka Pasztoru su poletele verbalne pogrde, ali i više od toga, gurali su ga, stezali, pljuvali, hvatali za kravatu; zapravo se iz čitave neprilike jedva iskobeljao bez ozbiljnijih batina. Policije ili bilo koga drugoga da ga zaštiti, kako je i sam govorio, nigde nije bilo.

 

Vrativši se kući, u Novom Sadu i Beogradu je, sav ogorčen, izjavljivao da se ‘‘to kod nas ne bi moglo desiti“, što je bilo muzika za uši mnogih, i iz čega bi neki cinik mogao zaključiti kako nikada u svom životu Pasztor nije bio više Srbin nego tih dana nakon napada u Budimpešti, a onda bi, ako stvar malo uopštimo, iz toga taj cinik mogao izvući i otprilike ovakvu poentu: ‘‘Ništa nas ne trezni od zavodljivih stranputica etničkog patriotizma tako dobro i temeljito kao istinski i neposredovan susret s našim narodom“.

 

Eto, u nekom čudnom smislu, Pasztoru je ispalo lakše biti Mađarom u ‘‘trijanonski okupiranoj i od matice nepravedno otrgnutoj“ Subotici nego usred Budimpešte.

 

Ne govori nam to bog zna šta ni o njemu, ni o Mađarima, niti o Srbima. Radi se o mnogo univerzalnijem fenomenu, zapravo o samoj naravi nacionalizma, koji uvek ima tu romantičarsku, idealizujuću crtu, a koja se neretko tako traumatično sukobljava sa stvarnošću. Pa evo, nije li i današnja Hrvatska puna rezigniranih ‘‘povratnika iz emigracije“ koji su tamo negde daleko sanjali neku idealizovanu Hrvatsku, a sada kada žive u onoj realnoj i jedino postojećoj, nisu baš zadovoljni, štaviše, neretko su frustrirani i depresivni?

Međutim, ne postoji fundamentalna svetonazorna razlika između jednog i drugog, ne postoji ništa što bi ih sadržinski sukobljavalo; gastronomski rečeno, isti su to sastojci, samo je doziranje malo drukčije. A kad jednom dođeš do toga da se sva razlika svodi na dozu, onda je prekasno, jer ko će to onda više zaustaviti? I ko će odrediti limite doziranja? Fidesz vodi ka Jobbiku, Jobbik ka Gaudi-Nagyju, ovaj ka… hm, pljuvački i batinama za ‘‘izdajnika“

 

Ono što njih zapravo muči nije naprosto ‘‘Hrvatska kao takva“ nego svojevrsno suvo skidanje sa jednog teškog ideološkog opijata: nacionalizam tj. nacionalni romantizam i idealizam je projekcija; trivijalna životna proza (prenapučena stvarnim, uglavnom jako nesolidnim ljudima) nikada ne može dosegnuti ni blizu tog kičasto previsokog ‘‘standarda“.

 

No, nazad k Pasztoru. Nije prigoda stajati mu na muku, a i treba reći da se radi o čoveku čijoj se ogromnoj političkoj pragmatičnosti može naći bezbroj mana – što ovaj potpisnik i čini – ali koji svakako nije destruktivan politički faktor na planu odnosa etničke većine i manjine u Vojvodini ili Srbiji (on je i predsednik vojvođanskog pokrajinskog parlamenta). I takođe treba reći da njegov ukupni javni nastup ni na koji način ne priziva bilo koju vrstu agresivnosti, naprotiv, vrlo je uljuđen i koncilijantan, i to ne samo pukom formom, praznim ‘‘manirom“.

 

Samo što i ta priča ima svoju drugu stranu, mnogo stariju, veću i obuhvatniju od političke ličnosti Pasztorove ili bilo koje druge. Evo kako to izgleda, ako onaj napad upotrebimo kao povod za svojevrsnu malu case study. Mađarskom vlada Orbanov Fidesz, za koji se ‘‘čitav svet“ slaže da je svojom ofanzivnom nacionalističkom politikom jako podigao etničke i druge ‘‘identitetske“ tenzije kako u samoj Mađarskoj, tako i u odnosima sa susedima.

 

Potom, Orbanova vlada podelila je mađarske pasoše hiljadama etničkih Mađara iz susednih država, pred nedavne mađarske izbore bio je Orban i u Subotici i agitovao za svoju stranku, a Pasztorovi su ga u tome eksplicitno podržali. Smatra se da je znatna većina vojvođanskih Mađara glasala za Fidesz, ali i za Jobbik; pre samo nekoliko godina, to ne bi bilo moguće.

Da li to uopšte može ići nekako drugačije? ‘‘Umereni nacionalisti“ (bilo čiji, bilo gde) uvek misle da može, uvek se prevare, i (ni oni ni neki njima slični iz drugih zemalja) nikada iz toga ništa ne nauče

 

No, šta je poenta? Fidesz blago rečeno ohrabruje povišenu “patriotsku retoriku“ koje nikada i nigde nema bez proizvodnje, prepoznavanja i kažnjavanja ‘‘izdajnika“. Kada Pasztora napadnu baš kao ‘‘izdajnika“, Fidesz je odjednom naravno zgrožen i kaže da nema ništa s tim, jer da to rade ovi iz Jobbika. No, ni tu nije kraj: i Jobbik je, gle, zgrožen, i kaže da nema ništa s tim, nego je to Gaudi-Nagy uradio na svoju ruku, i on više nije njihov poslanik.

 

Odlično, ali kako je došlo do toga da baš jedan takav nasilan tip postane vaš poslanik? Slučajnost ili zakonomernost proistekla iz same vaše ideološke pozicije, inherentno nasilničke? Elem, šta zapravo radi Jobbik u mađarskoj politici? Uglavnom samo pojačava dozu onoga što u Fideszu kao ideološka baza već postoji. E, tako možda i Gaudi-Nagy ne izmišlja toplu vodu, nego samo pojačava dozu onoga što je u Jobbiku već itekako prisutno… Prešao čovek na next level, potrebni su mu jači stimulansi. Kad baš utom, kako zgodno, eto ti Pasztora, prelazi preko Kossuthovog trga…

 

To nas dovodi do večite priče o odnosu ‘‘umerenog“ nacionalizma koji da je baš fin i građanski i comme il faut, i onog ‘‘ekstremnog“, koji da je fuj i nasilan i grozan. Međutim, ne postoji fundamentalna svetonazorna razlika između jednog i drugog, ne postoji ništa što bi ih sadržinski sukobljavalo; gastronomski rečeno, isti su to sastojci, samo je doziranje malo drukčije. A kad jednom dođeš do toga da se sva razlika svodi na dozu, onda je prekasno, jer ko će to onda više zaustaviti? I ko će odrediti limite doziranja? Fidesz vodi ka Jobbiku, Jobbik ka Gaudi-Nagyju, ovaj ka… hm, pljuvački i batinama za ‘‘izdajnika“.

 

Da li to uopšte može ići nekako drugačije? ‘‘Umereni nacionalisti“ (bilo čiji, bilo gde) uvek misle da može, uvek se prevare, i (ni oni ni neki njima slični iz drugih zemalja) nikada iz toga ništa ne nauče.

O ranom ustajanju

Autor: / Leave a Comment

Ovaj tekst zove se isto kao i knjiga Milovana Danojlića, objavljena davnih dana kada je Danojlić još pisao dobru prozu, a ne konfuznu emigrantsko-patriotsku domotužnu esejistiku, tzv. patriotistiku. Kao da su čitavi vekovi prohujali od tada, i štošta se bilo izmenilo, ali evo kao da polako zatvaramo krug i vraćamo se izvorištima, to jest tom famoznom ranom ustajanju.

 

”Ko rano rani, dve sreće grabi” poslovica je koju znamo valjda oduvek, mada nemamo pojma kakve su to dve sreće (ponajčešće nam i ona jedna izmiče), možda zato što ne ustajemo dovoljno rano. Kako god bilo, baštinici smo jedne agrarne civilizacije u kojoj te ranoranilačke mudrosti uistinu imaju smisla; za zemljodelce rano je ustajanje uistinu važno, treba ”za videla” obaviti sve poslove na polju i u kući i okućnici, treba slediti ritam življenja prirode, prilagođavati mu se i, dakako, eksploatisati ga.

Kada se malo razgrne dimna zavesa demagogije, sve što iza toga preostaje je svojevrsni ritualni mobing onih koji su pod premijerovom komandom. Stvarna javna korist od ranog ustajanja je nevidljiva i po svoj prilici nepostojeća: najpre, broj radnih sati ostaje isti, ranije se počinje, ali se ranije i završava. Drugo, uistinu je priprosto verovati da je i sam broj radnih sati sam po sebi i nužno znak da se mnogo radi. Ne, ne mora se mnogo raditi ako se radi dugo (to tako prosto, a i to samo donekle, funkcioniše jedino kod tzv. manuelnih poslova), a još manje se mora dobro raditi…

 

I tu tzv. savremena tehnologija ništa bitno nije izmenila: pitaj seljaka da li je moguće biti marljiv čovek, a ne ustajati u cik zore i dobićeš negativan, možda i zgranut odgovor. I oko toga je on sasvim u pravu – za horizont svog iskustva. Nevolja nastaje kada se taj horizont veštački i na silu univerzalizuje…

 

Čovek koji je od pre neki dan predsednik Vlade Srbije, a već neko vreme je daleko najmoćnija politička ličnost u zemlji, iz nekog je razloga jako sklon ranom ustajanju (i jako je sklon da o tome javno govori, onim neprobavljivim vidite-kako-se-žrtvujem-za-vas tonom). O tome, doduše, ništa nismo znali pre nego što je zaseo na vlast, pa ne znamo je li tek tada razvio tu naviku ili je, pre će biti, tek tada ta njegova jutarnja sklonost postala važna i za druge ljude. Čuj – važna, a zašto je važna?

 

Da bi se to razumelo, mora se znati kako funkcionišu autoritarne poludemokratije ili postdemokratije, sa moćnim Harizmarhom na vrhu, čovekom koji se predstavlja kao ”narodna majka”, pošteni tribun, samozatajni trudbenik, svakovrsna suprotnost ”otuđenim elitama” (nekako, gle, uvek levo-liberalnim) koje da su ”upropastile državu” u nekom prethodnom periodu. Takav je Erdogan, takav je Orban, a o Putinu ili nepravedno pomalo zaboravljenom Lukašenku da i ne govorimo. Srpski se isfabrikovani Harizmarh pridružuje tom društvu na razne načine.

 

U redu, ali kakve to veze ima s ranim ustajanjem? E pa, Vučić je Aleksandar eto bio namislio da reši problem tzv. nerada vladinih i drugih državnih službenika i službi (a već se vidi tendencija kapilarnog širenja ranoranilačke pošasti na razne druge javne službe) tako što će im početak radnog vremena pomeriti sa ”evropskih” 9 na 7.30 sati. Dosta je bilo lenčarenja i izležavanja po krevetu čak do 8! Pretpostavljam da je i to kompromis kojim Vučić pokazuje svoju demokratičnost i širinu, jer on bi intimno radije da rade od 6…

 

Sasvim ozbiljno, ova je bizarnost dobila u Srbiji veliki publicitet i pretežno odobravanje ili bar to tako izgleda kada se propusti kroz filter pretežno pripitomljenih medija koji novom Vođi pokorno jedu iz ruke, uz prigodne coktaje uživanja i zahvalnosti.

Jedan drugi pisac koji se od dobre proze bio okrenuo mnogo problematičnijim tekstovima, Momo Kapor se zvao, u doba je socijalizma objavio roman ‘‘Od sedam do tri“, nazvan po tipičnom radnom vremenu socijalističkog činovništva. Naslov izgleda ponovo postaje aktuelan, što je još jedan mali simbol neprestanog vrćenja u krug: demagozi i populisti uvek sve menjaju s namerom da sve ostane isto

 

Kada se malo razgrne dimna zavesa demagogije, sve što iza toga preostaje je svojevrsni ritualni mobing onih koji su pod premijerovom komandom. Stvarna javna korist od ranog ustajanja je nevidljiva i po svoj prilici nepostojeća: najpre, broj radnih sati ostaje isti, ranije se počinje, ali se ranije i završava. Drugo, uistinu je priprosto verovati da je i sam broj radnih sam po sebi i nužno znak da se mnogo radi. Ne, ne mora se mnogo raditi ako se radi dugo (to tako prosto, a i to samo donekle, funkcioniše jedino kod tzv. manuelnih poslova), a još manje se mora dobro raditi…

 

Da bi se radilo i mnogo (u smislu: efikasno) i dobro, važnije su mnoge druge stvari: dobra i suvisla organizacija posla, podela uloga u kojoj se vrlo precizno zna šta je čiji posao i odgovornost, visoki profesionalni kvaliteti zaposlenih, etc. Ne morate biti menadžerski genije da biste to znali.

 

Kada sve to saberete, ne vidi se nikakva posebna javna korist od isterivanja državnih i javnih službenika iz kreveta u cik zore. Možda ga precenjujem, ali deluje mi da je Vučić ipak dovoljno inteligentan da je i sam toga svestan. Ali, ako sam u pravu oko njegove inteligencije, onda je on i dovoljno promućuran da zna da ta stvar njemu donosi korist.

 

Naime, ovde imamo posla sa ciničnim ekspoatisanjem upravo dubinski ukorenjene ”zemljodelačke” svesti stanovništva: i oni koji sami više odavno ne obrađuju zemlju kao da su suštinski ostali zarobljeni u tom sistemu vrednosti, mada on ne funkcioniše u drugačijim uslovima. To je sama bit populističke demagogije: ”dati” puku nešto što mu uopšte ne treba i ničemu mu ne koristi, ali upakovati to tako da mnogi poveruju da je to sama Blagovest. Vučić je za samo dve godine naučio impresivno mnogo trikova te vrste, a uz to nije opterećen gadljivošću prema njihovoj eksploataciji.

 

Jedan drugi pisac koji se od dobre proze bio okrenuo mnogo problematičnijim tekstovima, Momo Kapor se zvao, u doba je socijalizma objavio roman ”Od sedam do tri”, nazvan po tipičnom radnom vremenu socijalističkog činovništva. Naslov izgleda ponovo postaje aktuelan, što je još jedan mali simbol neprestanog vrćenja u krug: demagozi i populisti uvek sve menjaju s namerom da sve ostane isto.

O limitima špijunskog uma

Autor: / Leave a Comment

Ako čitate ovaj tekst u izvornom mediju njegovog pojavljivanja, to znači da ste na internetu. Čak i ako ga čitate na papiru, to opet znači da ste ga odštampali sa interneta ili je to neko učinio za vas. Kako god okrenete, između mene i vas na ovaj ili onaj način posredovao je internet, a to znači da smo oboje dobrovoljni učesnici u verovatno najuspešnijoj operaciji koju je ikada izvela zloglasna američka CIA, koja je i inače, kao što znamo, kriva za sve što ne valja na svetu. Što valjda znači da je svet pre nastanka CIA (ili pre ”otkrića Amerike”, uostalom) bio baš divno mesto za život (kuga, kolera, inkvizicija… name it) i jako se, evo, čudim kako smo ga tako olako profućkali.

 

Ne, sasvim ozbiljno: nismo li pre neki dan saznali da je ”internet izmislila CIA” i da ga dotična u potpunosti kontroliše, a samim tim kontroliše i sve nas, to jest ceo umreženi svet, koji je tako pao u njenu mre… ups, klopku? Ne, nije to izjavio ni neki jurodivi srpski pop ili penzionisani profesor ONO i DSZ iz Kuršumlije, niti učeni i lucidni Davor Domazet Lošo, nego Putin, Vladimir Putin, predsednik Rusije, samim tim bar teoretski jedan od ne samo najmoćnijih nego i najbolje informisanih ljudi na svetu. Ako moć i informacija nisu ionako već jedno te isto.

Ne, sasvim ozbiljno: nismo li pre neki dan saznali da je ”internet izmislila CIA” i da ga dotična u potpunosti kontroliše, a samim tim kontroliše i sve nas, to jest ceo umreženi svet, koji je tako pao u njenu mre… ups, klopku?

 

Pa dobro, nakon Assangea, Snowdena i drugih pomodnih antiestablishmentskih cyber-disidenata i globalnih superzvezda visokobudžetnog levičarskog šika, ovo otkriće bivšeg dugogodišnjeg profesionalnog ”aktiviste” nekada čuvene hladnoratovske konkurentske firme KGB i ne zvuči baš jako revolucionarno. Ali važnije od toga je nešto drugo: šta ono zapravo znači i kakve su mu implikacije? Koliko je ono zaista relevantno?

 

Lično sam načelno sklon da poverujem Putinu, kao što inače verujem svim imperijalnim moćnicima kada govore loše o moćnicima konkurentskih imperija: svi su oni uvek u pravu kada se ogovaraju. Lažu samo o sebi i svojima. Nije da je možda baš doslovno ”internet izmislila CIA” (pri čemu bi, reklo bi se, Central Information Agency trebalo shvatiti više kao metaforu za sve USA službe, a i šire od toga), ali stara je priča, koja nije predaleko od pameti, da je u nastanku i razvoju onoga što danas znamo kao internet bitnu ulogu igrala vojna tehnologija, pa onda i špijunske i druge mutne i senovite svrhe kojima se bave ili nastoje da se bave sve države.

 

A one velike, bogate i moćne bave se time više i jače jer im se tako može, a ne zato što su nužno i po nekoj tobožnjoj unutrašnjoj naravi ”gore” od nekih drugih, malih i bednih (koje su zato, tj. usled besparice i tehnološke zaostalosti sklonije staromodnijim i konvencionalnijim oblicima tiranisanja onih nesrećnika koji su im za to dostupni).

 

Tako gledano, u neku je ruku nesumnjivo tačno da je ta naša donekle metaforična ”CIA” ”izmislila Internet”, ali je onda isto tako ”izmislila” i štošta drugo – od tostera, mikrotalasne pećnice i tube za senf do svemirskog broda i atomske bombe.

Šta je prepisani/propisani lek za to? Uvek je isti: neka vrsta autarhije, ograđivanja od spoljnog sveta, zaključavanja vrata svog staništa i dvorišta iznutra, sa svim ukućanima u njemu. Sovjetski Savez je to radio tako što je svoje građane doslovno, fizički držao u zaptu. Danas jedna Kina, Iran, Erdoganova Turska, sutra možda Putinova Rusija, etc. to rade i radiće drukčije, ali nešto mi govori da će sudbina te online autarhije biti ista kao i njenih offline verzija

 

Zapravo je i teško pronaći išta važno ”izmišljeno” u 20. veku, a da se to, uz ne preterano veliku pesničku slobodu, ne bi moglo staviti na dušu nekakve CIA-e, KGB-a ili čak Gestapoa. Neke od tih stvari imaju nedvosmisleno i jednoznačno negativnu konotaciju (ne znam kojem bi to dobru mogla poslužiti atomska bomba?), ali mnogo je više onih koje se mogu upotrebljavati na bezbroj načina sa različitim etičkim predznacima, a danas su se svakako transformisale u izrazito ”civilne” svrhe: ne znam, možda je moguće nekoga i mučiti tosterom, ali fakat je da u ogromnoj većini slučajeva ova naprava služi samo tome da sebi napravite dobar sendvič.

 

Sa internetom je u neku ruku slično: da, on je svakako najfantastičniji mogući način da vas Veliki Brat posmatra u svakom trenutku; George Orwell bi napisao još puno mračniju verziju 1984. samo da je mogao da predvidi internet.

 

Međutim, isto tako, internet vam može poslužiti i u bezbroj sasvim benignih, pa i nedvosmisleno dobrih svrha – od političkih, preko edukativnih do, šta znam, ljubavnih. U tom je smislu sasvim razumljivo da se nećete mnogo zamarati pitanjem njegovog izvornog političko-tehnološkog praporekla, onako kako se, kada upoznate zgodnu i privlačnu devojku ili momka, sigurno nećete baš jako zanimati za to kakvi su joj ćaća i mater i da li joj je deda bio u Našoj ili pak Njihovoj vojsci – ko god tu bili i Mi i Oni.

 

Pa dobro, ali zašto onda to Putin radi? I šta želi time da postigne? Ne treba nikada zaboraviti: Putin Vladimir je čovek Službe, a to je naprosto žanr za sebe; ti ljudi jednostavno ne mogu da razmišljaju drugačije nego iz sopstvenog žanra, špijunsko-konspirološkog. Za njih ništa drugo ne postoji ili je barem od trećerazrednog značaja.

Što nas, pak, podučava sledećem: da, strašna je ta ”CIA” i ta njena moć nad nama; jedino što je ipak strašnije od nje jeste svet u kojem svaki nadobudni despot ima po jednu takvu, u koju može da vas zaključa (a sve to za vaše dobro, sve braneći vas od globalnog Moloha!) i zatim bezbrižno baci ključ. Vi onda slobodno vičite iznutra, niko vas napolju neće čuti

 

To što su na ”banalno” činjeničnoj ravni neretko i u pravu učvršćuje ih u zavodljivom uverenju da znaju i više i važnije od drugih. Mada obično samo imaju na raspolaganju gomilu suvoparnih činjenica među kojima ne povlače baš pouzdani hijerarhijski poredak po relevantnosti i između kojih uspostavljaju vrlo siromašan asocijativni niz, jer im suštinski izmiče sve što ne staje u njihovu suženu sliku sveta.

 

A šta se time hoće postići? E, tu već Putin nije tako iracionalan, kao što to nisu bili ni njegovi bezbrojni prethodnici iz analognih vremena. Problem s internetom kao globalnom pojavom – uz sve prednosti i opasnosti ovakve povezanosti sa stanovišta nas ”običnih građana” – jeste u tome što ga ”mi” (recimo, neka pojedinačna državna vlast, ma koliko velika i moćna bila) ne kontrolišemo, što onda, sekiramo se, znači da ga kontroliše Neko Drugi. A ko će to biti ako neće dobra, stara ”CIA, snajka, CIA”, kako bi to rekao jedan neodoljivi balkanski špijun- volonter…

 

Šta je prepisani/propisani lek za to? Uvek je isti: neka vrsta autarhije, ograđivanja od spoljnog sveta, zaključavanja vrata svog staništa i dvorišta iznutra, sa svim ukućanima u njemu. Sovjetski Savez je to radio tako što je svoje građane doslovno, fizički držao u zaptu. Danas jedna Kina, Iran, Erdoganova Turska, sutra možda Putinova Rusija, etc. to rade i radiće drukčije, ali nešto mi govori da će sudbina te online autarhije biti ista kao i njenih offline verzija.

 

Što nas, pak, podučava sledećem: da, strašna je ta ”CIA” i ta njena moć nad nama; jedino što je ipak strašnije od nje jeste svet u kojem svaki nadobudni despot ima po jednu takvu, u koju može da vas zaključa (a sve to za vaše dobro, sve braneći vas od globalnog Moloha!) i zatim bezbrižno baci ključ. Vi onda slobodno vičite iznutra, niko vas napolju neće čuti.

Fantomski zdesna

Autor: / Leave a Comment

Kad god Srđan Dragojević snimi film, bioskopi i kina uzduž i popreko post-YU ”regije” otvaraju mu se širom: Dragojević se, naime, tržišno-kapitalistički rečeno, ”dobro prodaje”. Ono što on režira ili napiše, to se masovno gleda. Biće da za to postoje dva razloga ili dve grupe razloga: prvo, on je talentovan čovek; drugo, njegovi filmovi uvek su katalizatori neke aktuelne kolektivne traume. To o njima ne govori unapred ni dobro ni loše, ali nije nevažno da se ima na umu.

 

U prologu novog Dragojevićevog filma ”Atomski zdesna” stoji tvrdnja, razapeta preko celog ekrana kao svojevrsni uvodni moto, kako su u SFRJ socijalizmu radnici (nekad se govorilo: radni ljudi i građani) imali neotuđivo pravo na dve nedelje letovanja; ne sećam se tačne formulacije, ali to je smisao.

U prologu novog Dragojevićevog filma ”Atomski zdesna” stoji tvrdnja, razapeta preko celog ekrana kao svojevrsni uvodni moto, kako su u SFRJ socijalizmu radnici (nekad se govorilo: radni ljudi i građani) imali neotuđivo pravo na dve nedelje letovanja; ne sećam se tačne formulacije, ali to je smisao. Nekako se podrazumeva da se radi o letovanju na moru ili, u najgorem slučaju, za akvafobične, na nekoj popularnoj planini ili u banji…

 

Nekako se podrazumeva da se radi o letovanju na moru ili, u najgorem slučaju, za akvafobične, na nekoj popularnoj planini ili u banji (a ne o tavorenju kod babe i dede u Donjem Krompirištu kod Prnjavora), a podrazumeva se i to da je letovanje besplatno ili bar plaćeno po radikalno diskontnoj, ”sindikalnoj” ceni, pa još na bezbrojne rate koje blaženo obesmisli potmula inflacija. Pravi little man’s paradise.

 

Sto mu gromova, tu već imam problem s filmom ili možda sa sopstvenim minulim životom! Naime, mi nismo letovali svake godine na moru ili tako negde – u najboljem slučaju tek svake treće-četvrte godine – iako su moji roditelji, rekao bih, pripadali socijalističkoj srednjoj klasi. Valjda su imali druge prioritete, šta li? Ako je tvrdnja s početka filma ipak tačna, onda me je neko opljačkao, ali od koga danas da tražim obeštećenje kad je Sistem odavno propao? A ja, ispada, nisam prekomernim parazitiranjem na njegovim pogodnostima dovoljno doprineo njegovoj propasti.

 

A opet, Dragojević je moj vršnjak, mora biti da se sličnih stvari sećamo. Samo što je nevolja sa sećanjem to da je ono uvek nekovrsni izbor iz prošle stvarnosti, svestan ili nesvestan. Kada proradi ono što se naziva ”optimizam pamćenja”, prošlost postaje nalik onoj Hičkokovoj definiciji filma kao života lišenog dosadnih delova: ona biva, naime, lišena tamnijih strana, što je nužno izobličava u odnosu na ono što je bila dok još nije bila prošlost. To je verovatno neizbežno i ne mora da bude problematično ako se ne upotrebljava za problematično tumačenje sadašnjosti.

 

A ”Atomski zdesna” je film o sadašnjosti, ergo, film o kapitalizmu; možete ga nazvati tranzicionim, neoliberalnim, predatorskim, banditskim ili naprosto, eto, kapitalizmom bez dodatnih oznaka (tvrđi levičari ionako veruju da je svaki kapitalizam po naravi nužno takav i da drugačiji ne može ni biti, jer bi onda prestao da bude kapitalizam), od volje vam.

No istovremeno, bivajući filmom o prisutnom kapitalizmu, ”Atomski zdesna” je i film o odsutnom socijalizmu; njega više nema, on se pojavljuje samo kroz tvrdnju na početku filma i kroz poneki idilični, nostalgičarski odsečeni kadar iz starih filmskih žurnala. Socijalizam je, dakle, fantom, ali upravo kroz svoje odsustvo, to jest bivše prisustvo, kroz svoju nataloženost u nostalgičarski samocenzurisanom sećanju protagonista, on postaje centralni lajtmotiv filma…

 

Prodavci time-share apartmana negde na hrvatskom Jadranu zapravo su dileri Ničega (ideja je: prodaj mi ono što mi ne treba za pare koje nemam), a svoju robu uvaljuju onima koji zapravo ništa ni nemaju; to ih, prodavce, ne čini anđelima, ali ni zlikovcima, jer su i sami tek ucenjene žrtve koje jedan otkaz deli od beznađa, sitni kotačići u neprestanoj meljavi kapitalističke mašine koja ne sme da stane.

 

A njihovi klijenti, mahom deklasirana postsocijalistička, da prostite, polufukara skupljena s koca i konopca bivše Juge, ”pripadnici naroda i narodnosti” i nositelji odgovarajućih eksploatacijskih stereotipa (ili, ređe, njihovi razbijači) samo su sitni grebatori i dežurni kupci cigle koji bi da se očešu o besplatno letovanje, tj. da ”prevare sistem” kao što su, na neki drugi način, varali i socijalizam. E sad, kapitalizam je malo teže prevariti jer je on svaku moguću prevaru unapred ukalkulisao u svoj troškovnik, a njegov troškovnik je tako setovan da na koncu uvek pokaže plus…

 

Iz takve postavke proizilaze i neke vrline, ali i većina mana ovog filma, pre svega njegova povremeno baš iritantna tezičnost; no, neću se time podrobnije baviti, ovo nije filmska kritika. Interesantnije mi je nešto drugo. ”Atomski zdesna” je, kažem, film o kapitalizmu, to jest ”protiv” njega, film o jednoj bazično kvarnoj robi koju su zli dileri globalnih opijata uvalili neukim i naivnim otrocima socializma, lišenim imuniteta na tu vrstu zavođenja. I u tom je smislu ovaj film kapitalistički promućurna investicija, jer je baš sada idealan trenutak za takve filmove, slobodno tržište trenutno odlično reaguje na filmove protiv tiranije ”slobodnog tržišta” i njenih posledica.

 

No istovremeno, bivajući filmom o prisutnom kapitalizmu, ”Atomski zdesna” je i film o odsutnom socijalizmu; njega više nema, on se pojavljuje samo kroz tvrdnju na početku filma i kroz poneki idilični, nostalgičarski odsečeni kadar iz starih filmskih žurnala. Socijalizam je, dakle, fantom, ali upravo kroz svoje odsustvo, to jest bivše prisustvo, kroz svoju nataloženost u nostalgičarski samocenzurisanom sećanju protagonista, on postaje centralni lajtmotiv filma, savršeno nevidljiv, a savršeno dominantan i sveprisutan.

Kad ima sigurnost (”socijalizam”), tad vapije za slobodom, kad mu daš tu idealizovanu slobodu (”kapitalizam”), on se njom zagrcne, pa bi nazad u sigurnost. Ali, da mu je nekim čudom stvarno daš (da se ”socijalizam vrati”), koliko bi potrajalo pre nego što bi opet zakukao za ”slobodom”? Odgovor se lako nazire. A kapitalizmu je ionako svejedno, on na zalihama ima dovoljno i jedne i druge robe…

 

Sećate li se filma ”Bal na vodi”, ne američkog izvornika iz 1944. (Bathing Beauty) Džordža Sidnija sa Ester Vilijams, nego jugovarijante Jovana Aćina iz 1985.? Grupa nekadašnjih mladića okuplja se u Beogradu na sahrani nekadašnje gradske lepotice koju su zvali Ester; slatka ptica mladosti zauvek je odlepršala, a priča o njoj i njima vraća nas u zajedničku im prošlost, u dane ranog socijalizma, u sivilo, bedu, režeću tupost agitpropa i bande skojevaca koje jure ”giliptere” s makazama u rukama da ih šišaju. A ovi, pak, maštaju o nekom pravom, punom životu, koji je ”negde drugde”, nije Kundera to slučajno tako definisao pišući o istoj epohi.

 

Bivajući, dakle, u svom ”vidljivom” sloju filmom o prisutnom socijalizmu iz njegove prilično represivne faze, jugoslovenski ”Bal na vodi” postaje film o odsutnom kapitalizmu, to jest o ”Zapadu” i o ”slobodi” koji postoje Tamo Negde u prostoru i utoliko su divniji ukoliko su nedohvatljiviji. Muke počinju tek kad ih se dočepaš…

 

Ispada, dakle, da je ”Atomski zdesna” simbolička inverzija ”Bala na vodi”. Nije da je to bilo čija namera, nego stvari naprosto tako funkcionišu, to je ”duh vremena”.

 

Čemu nas sve ovo uči? Možda tek ovome: čoveku je nemoguće ugoditi. Kad ima sigurnost (”socijalizam”), tad vapije za slobodom, kad mu daš tu idealizovanu slobodu (”kapitalizam”), on se njom zagrcne, pa bi nazad u sigurnost. Ali, da mu je nekim čudom stvarno daš (da se ”socijalizam vrati”), koliko bi potrajalo pre nego što bi opet zakukao za ”slobodom”? Odgovor se lako nazire. A kapitalizmu je ionako svejedno, on na zalihama ima dovoljno i jedne i druge robe, to jest i antisocijalističke i antikapitalističke, a voljan je i da snima nove nastavke, samo ako tržište to traži.

Svakom svoje

Autor: / Leave a Comment

Ima ljudi koji vole da prave spiskove drugih ljudi, a ima i onih koji se, bilo samim rođenjem, bilo nekom specifičnom zaslugom ili krivicom, na tim spiskovima počesto nađu, kao da im je, eto, takva karma da su pretplaćeni na to. Sigurnije je biti među ovima prvima, ali nije baš časno; zato je bolje biti među drugima, ako se već negde mora biti. A ponekad se mora: nije baš ni svaka nevolja za izbegavanje, neke je (bar duševno) skuplje izbeći nego im potrčati u susret.

 

Nedavno se i moje ime našlo na nekoj bizarnoj listi srama, ”Trideset najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima” ili tako već nešto. Autorstvo spiska pripada jednoj od lokalnih fašističkih organizacija, ljudi sa spiska mahom su pristojni i zaslužni građani, umetnici, naučnici, novinari i, uopšte, oni koji čine čast sopstvenoj kulturi i društvu, za razliku od polupismene fukare koja ih je dala nabrojati i diletantski ”izanalizirati” tupim oruđem svoje bespameti. U tom smislu nema ljutnje: teže bi mi bilo da sam izostavljen, kao neki moji prijatelji i znanci, koji se sada javno vajkaju zbog sopstvene zanemarenosti i zahtevaju da ih se prekoredno uvrsti na listu.

Mi koji se nalazimo na Spiskovima, velim, svakakvi smo i teško nas je svesti na zajednički nazivnik, i to je sasvim u redu, zašto bi nas se na bilo šta i svodilo? Ljudi su nesvodivi ako su slobodni i ako su ljudi. Ali je zato, gle, upadljiva sličnost među sastavljačima tih spiskova, kao da svi koriste zajedničku moždanu vijugu, već sasvim izraubovanu od upotrebe, izlizanu i uglačanu, izdišuću, već gotovo posve neupotrebljivu

 

Kako god, nije ni meni ni većini ostalih prvi ni poslednji put da nas besramne barabe trpaju u valjda jedini kontekst do kojeg može da dobaci njihova umnost i ne bih se na sve to na ovom mestu ni osvrtao da se nekako nije tako zgodilo da je samo neki dan nakon objavljivanja srpskog ”izdajničkog Top 30”, nekakav samozvani Stožer za obranu hrvatskog Vukovara, ili kako se to već zove, ili bar neko ko misli da može da nastupa u to ime, objavio spisak trideset i pet ”srpskih radnji” u Vukovaru koje vam valja bojkotovati ako ste pravi Hrvat domoljub i lojalni građanin Republike Hrvatske.

 

U protivnom ste valjda četnik ili barem četnički saveznik i pomagač, baš kao što smo nas tridesetoro ustaše, balije, balisti i šta već sve može stajati na tom spisku simboličkih uvreda.

 

Nemam pojma ko su ljudi sa tog vukovarskog spiska, mrzi me da ga tražim jer ne vidim u tome smisla. I to još ponajmanje zato što mi ta imena sama po sebi verovatno ne bi mnogo značila i govorila. Nadam se samo da na njemu nisu i izvesni moji prijatelji, Vukovarci, Srbi, čestiti i vredni ljudi, oni za koje pesnik i trubadur iz Dunavom malo nizvodnog Novog Sada kaže da su ”hlebotvorci, čestit soj”, nadam se, kažem, da nisu jer šta će im još i taj problem u životu, no ako slučajno i jesu, ima i to svoje i ne treba se sekirati: čestitom čoveku nije teško ako mu je savest mirna, to jest ako ga se mrzi bez razloga ili iz lažno prijavljenih razloga, tada ipak može mirno da spava.

 

Razmišljam tako o ta dva spiska: različiti su im povodi i konteksti, na jednom su, uostalom, ”javne ličnosti”, na drugom većini nepoznati ljudi koji rade javno neatraktivne poslove i tu su se našli samo zbog etničkog porekla, a sami mogu biti ljudski i ”politički” ko zna sve kakvi, teško da ih išta stvarno povezuje osim te nebirane činjenice da im u nekoj krštenici piše da su Ovo a ne Ono, a do čega nekima od njih može biti stalo, a drugima ne, ali ko ih šta pita? Markirani su i šlus.

 

Razlikujemo se, dakle, možda po koječemu ne samo mi sa jednog spiska od onih sa drugog spiska, nego se bogme razlikujemo i međusobno, unutar prvog spiska, to znam sasvim pouzdano – mala smo mi simbolička zajednica, kao neko seoce, pa se sve znade, uključujući i to da mnogi među nama i ne govore jedan s drugim, iz ko zna kojih važnih ili trivijalnih razloga – a podozrevam da je nekako slično i unutar drugog spiska, na kojem su se bez svoje volje skupa našli i ljudi koji nikakvu skupnost jedan s drugim ne bi osećali samo kad bi ih se pitalo.

Toliko nije teško razumeti ni razvlačeći na tanko zajedničku moždanu vijugu, već ispeglanu kao oberlajtantova svečana košulja. Zato je, kažem vam, uistinu bolje biti na Spiskovima nego ih pisati, gde god to bilo i pod bilo kojim patetičnim izgovorom. Ima i u tome neke pravde: neka oni fino pišu spiskove, a mi ćemo sve ostalo

 

Ali, ko to pita za to kad se prave Spiskovi i Liste? Možda tako ni u Auschwitzu mnogi nisu smatrali da imaju puno toga zajedničkog sa svojim supatnicima, ali to je na kraju bilo sasvim nevažno, a uostalom i pogrešno: ako se i nisu povezali sami, povezali su ih, i to zauvek, oni koji su ih tamo sastavili.

 

Mi koji se nalazimo na Spiskovima, velim, svakakvi smo, i teško nas je svesti na zajednički nazivnik, i to je sasvim u redu, zašto bi nas se na bilo šta i svodilo? Ljudi su nesvodivi ako su slobodni i ako su ljudi. Ali je zato, gle, upadljiva sličnost među sastavljačima tih spiskova, kao da svi koriste zajedničku moždanu vijugu, već sasvim izraubovanu od upotrebe, izlizanu i uglačanu, izdišuću, već gotovo posve neupotrebljivu. Ali oni gaze li gaze po njoj i čini se da neće prestati dok im nabubreli crveni džin Sunce ne eksplodira pravo u lice.

 

Evo, zameni im mesta, stavi ove beogradske u Vukovar, a vukovarske u Beograd, ubedi jedne da je došlo do male zabune u porodilištu i da su oni zapravo Hrvati a druge da su, ups, uistinu Srbi, i lako će se već prilagoditi novim okolnostima jer sve što treba da rade to je da nastave ono isto što i do sada, samo sa drugim predznakom. Toliko nije teško razumeti ni razvlačeći na tanko zajedničku moždanu vijugu, već ispeglanu kao oberlajtantova svečana košulja.

 

Zato je, kažem vam, uistinu bolje biti na Spiskovima nego ih pisati, gde god to bilo, i pod bilo kojim patetičnim izgovorom. Ima i u tome neke pravde: neka oni fino pišu spiskove, a mi ćemo sve ostalo.

Epoha hard rock poglavica

Autor: / 1 Comment

Ovih dana ‘‘svi“ pišu o novo-starom mađarskom kralju, caru, predsedniku, premijeru, ocu nacije i šta li je već sve većinskoj Mađarskoj Viktor Orban u ovo vreme rapidnog opadanja snage i smislotvorne moći evropskih demokratija, naročito onih istočno od nekadašnje linije blokovske podele.

 

Čitam to portretističko-biografsko trunje bez mnogo entuzijazma, ali ipak istrajavam, valjda tražeći u njemu objašnjenje kakvo se u njemu sigurno ne može naći – a gde može, ako može, još je nejasno – kadli naletim na bizarnu triviju: navodno je omiljeni bend Orbana (rođenog 1963.) Creedence Clearwater Revival, klasik američkog ‘‘južnjačkog“ rokenrola, onu vrstu muzike koja vas odmah asocira na beskrajnu vožnju kamionom iz Alabame u Minesotu, ili tome slično.

…a na koncertu je, u počasnoj loži, uslikan i predsednik Republike Srbije Nikolić Tomislav (…) i to u nekakvom ‘‘rockerskom“ outfitu, s amblematskom kožnom jaknom, valjda onom istom koju je nedavno dobio na poklon od ljutih ruskih bajkera, onih koji od svih rokenrol zvezda najviše vole kantautora Putina, Vladimira Putina

 

Orban i ja gotovo smo vršnjaci, tek sam dve godine mlađi. Slušali su se i u nas ‘‘Kridensi“, kako smo ih svi zvali, svaka je poštena rockerska kuća imala u svojoj kolekciji onu njihovu kako-se-već-zvala kompilaciju, i nisi mogao ozbiljno shvatati nekoga ko ne zna Suzie Q, Have You Ever Seen the Rain ili Bad Moon Rising, ali ipak, ipak… CCR bili su nešto kao ‘‘muzejska činjenica“, svakako respektabilna i stvar jedne nove opšte kulture, ali živa muzika tog vremena bilo je ipak nešto sasvim drugo, kako u Engleskoj tako i na Balkanu…

 

No, opet, možda je u Mađarskoj pod sovjetskom okupacijom bilo drukčije, ko će ga znati. Njihove su vedete poput Omega i Locomotiv GT naginjale hard rock zvuku… Pre koju godinu gledao sam odličan slovački film smešten u ta vremena; neki klinci, Slovaci, učeći skidaju ‘‘po sluhu“ tekstove s mađarskih ploča (ne treba zaboraviti da je Mađarska bila ‘‘najveselija baraka u lageru“!) mada mađarski ne umeju ni da beknu, a onda odu u neko mađarsko selo u Slovačkoj na gažu, gde jedva izvuku živu glavu jer ih seljaci pojure vilama, misleći da se klinci svojim besmislenim pseudomađarskim mumlanjem namerno rugaju njihovom jeziku.

 

Nekako malo pre mađarskih izbora, dinosaurusi zvani Deep Purple (bili su dinosaurusi i onda kada sam kupio njihov Live in Japan, što je moglo biti recimo 1977. i 78., kada sam imao 12-13 godina) došli su u Beograd – na istoj će turneji, logično, posetiti i Budimpeštu – a na koncertu je, u počasnoj loži, uslikan i predsednik Republike Srbije Nikolić Tomislav (još ranije ‘‘outovan“ kao njihov prekaljeni obožavalac, što u prevodu s jezika mistifikacija po svoj prilici znači da je nekoliko puta zadrmao glavom uz Hush na igranci u Domu kulture u Kniću oko 1976.), i to u nekakvom ‘‘rockerskom“ outfitu, s amblematskom kožnom jaknom, valjda onom istom koju je nedavno dobio na poklon od ljutih ruskih bajkera, onih koji od svih rokenrol zvezda najviše vole kantautora Putina, Vladimira Putina.

Biće da je to kulturološki portret neokonzervativističkog lidera današnjice, bar u poluperiferijskim zemljama, tek malo izvan epicentra Zapada (tj. zapadne Evrope i severne Amerike): bio je i on nekad, kao da nam se poručuje, ‘‘mlad i lud“ (…), ali onda je sazreo i shvatio da su Prave Stvari dom i porodica, otadžbina i crkva…

 

Društvo mu je pravila, dakako, supruga Dragica, za koju je objektivnom posmatraču odmah jasno da je odrasla na postpunk-hardcore-industrial trashu. Čini mi se da je se sećam s Einsturzende Neubauten.

 

Šalu na stranu, nije li se i onaj pričuvni Putin, zvan Medvedev Dimitrij, znao nešto izjašnjavati kao ljubitelj tvrđeg zvuka, tj. heavy metala? Ne mogu da se setim (dobro, lako bih ga izgooglao, ali čemu?) koji mu je ono bend najviše pri srcu, ali mislim da je neki užas i ljiga, nešto kao Scorpions, ili takvo šta.

 

I gle, evo baš pre dan-dva, čitam kako se i predsednik Venecuele Nicholas Maduro, ne samo formalni nego i ideološki naslednik neumrlog Uga Chaveza, izvoleo očitovati o svojim muzičkim nazorima koji kao da su prepisani od nekog obožavaoca Divljih jagoda i Teške industrije iz poznih sedamdesetih.

 

Maduro trenutno, doduše, nema baš mnogo vremena za slušanje muzike jer mu u zemlji besni pobuna ‘‘antichavista“ (koji su inače odreda, znamo već šta: američki agenti, kao što su to onomad bili i rokenroleri, hipici i ostali punkeri u istočnom bloku), ali govoreći upravo u kontekstu tih dešavanja, Maduro opovrgava priče da je autokrata sklon nasilju i represiji i čelnik jednog ne baš jako demokratskog režima saharinskom pričom kako su on i njegovi ministri zapravo ‘‘neka vrsta hipija i boema“, a kako se on muzički, duhovno i politički kalio uz Led Zeppelin i Johna Lennona, borca za prava potlačenih.

 

Da li stvarno ima nečega potmulo, ali neotklonjivo zabavnog u ovim primerima, ili je u pitanju vic koji je smešan samo onome ko ga priča, tj. meni?

Taj rokenrol je ionako izmislila CIA, a onaj agent Elvis je zavrteo kukovima samo zato da izludi pošten svet i da radni narod otera iz crkve, iz partijske ćelije, ili već s tako nekog mesta na kakva se, izgleda, ponovo vraćamo, čak prividno dobrovoljno. Doduše, danas se vrti kukovima više nego ikada, ali to više nikome ništa ne znači, a najmanje znači pobunu

 

‘‘Začudni“ i manje-više kontrastni efekat proizvodi to što rokenrol kulturu povezujemo s nečim antiautoritarnim i emancipatorskim, a ovi drmoglavci uz glasne, u struju uštekane džitre su autoritarni vladari i zastupnici tzv. porodičnih vrednosti, većinom i ljudi koji su skloni vrlo mračnim, ultrakonzervativnim pogledima, a pri tome ne biraju mnogo sredstva da svoje poglede nametnu i drugima.

 

Šta onda to znači? Da su oni licemeri i lažovi, koji se predstavljaju za nešto što nisu, misleći da će tako ostaviti bolji utisak? Ne, ili bar ne nužno. Mnogo pre će biti da to samo pokazuje koliko je supkultura rokenrola – ne kao striktno muzičkog idioma, nego u najširem značenju te reči – postala sastavni deo teškog mejnstrima, opšte mesto bezbrojnih miliona globalnih muškobanjastih ‘‘macho odrastanja“. Da, naravno, nisam slučajno rekao macho: nije bez neke da se tu gotovo uvek radi o hard rock i heavy metal vedetama, pa bilo da su to neki natapirani bezveznjaci ili istinski velikani kao Led Zeppelin.

 

Biće da je to kulturološki portret neokonzervativističkog lidera današnjice, bar u poluperiferijskim zemljama, tek malo izvan epicentra Zapada (tj. zapadne Evrope i severne Amerike): bio je i on nekad, kao da nam se poručuje, ‘‘mlad i lud“ (evo, negde na dnu ormara još čuva crni kožnjak i izgrebani LP nekog prangijanja kosmatih brkajlija iz kaubojske pripizdine), ali onda je sazreo i shvatio da su Prave Stvari dom i porodica, otadžbina i crkva (ili svetska proleterska revolucija, u ‘‘levoj“ varijanti, suštinski srodno puritanskoj).

 

A i čemu se tu čuditi, zar nije tome tako, i zar baš tako ne treba da bude? Taj rokenrol je ionako izmislila CIA, a onaj agent Elvis je zavrteo kukovima samo zato da izludi pošten svet i da radni narod otera iz crkve, iz partijske ćelije, ili već s tako nekog mesta na kakva se, izgleda, ponovo vraćamo, čak prividno dobrovoljno. Doduše, danas se vrti kukovima više nego ikada, ali to više nikome ništa ne znači, a najmanje znači pobunu.

Priča s Tamne Strane

Autor: / Leave a Comment

Šta bi, da su nekim čudom živi, Kemal Ataturk i ajatolah Homeini mislili o Twitteru? Bizarno pitanje, bar naizgled, ali mu je teško odoleti. Naime, nekada je važilo da je (post)ataturkovska Turska sekularna država, a da je (post)homeinijevski Iran teokratija, a zvanično stvari i dalje tako stoje. Pa ipak, ‘‘umereni islamista“ Erdogan u Turskoj i dalje uporno zabranjuje Twitter, otvoreno prkoseći čak i presudi turskog ustavnog suda – doduše, ne navodi religijske nego vrlo profane razloge za to – dočim tvrdokorni šiitski verski vođa Irana ajatolah Ali Hamenei ima svoj – Twitter nalog…

 

Ipak, ne bojte se, ništa se bitno nije promenilo, osobito ne na bolje. Hameneiju Twitter služi za ono isto za što mu je moglo poslužiti i vikanje po trgovima ili golub pismonoša: za ekscentrične ‘‘fatve“ koje će vas lako, ako ste slučajno u međuvremenu zaboravili, podsetiti na to šta je ono zapravo vaš suštinski problem s religijama i njihovim propovednicima.

 

Tako Hamenei pre neki dan veli u nekoj prodici, a onda to kači na Twitter, kako se Zapad ne bi trebao toliko dičiti svojim sumnjivim slobodama, jer da su one zapravo licemerne: eto, s jedne strane se omogućava nesmetano vređanje ili dovođenje u pitanje svetih i neupitnih religijskih istina, a s druge se strane ‘‘mit“ o holokaustu tretira kao nesporna istina.

Zato nije čudno što je mnoge širom sveta ovih dana pomalo zgranuo, a možda još i više zabavio istup stanovitog Stanislawa Kostrzewe, poljskog katoličkog sveštenika, koji je lego kockice (nove generacije) proglasio ‘‘oruđem Satane“ koje porobljava mlade duše i prevodi ih na Tamnu Stranu. Da, baš je tako rekao – na Tamnu Stranu; očekuje se sada i očitovanje Dartha Wadera na tu temu

 

Obratite pažnju, molim: Hamenei drži da bismo, ako nismo zli neprijatelji njegove ili bilo koje druge religije, morali da krajnje čudne, vrlo alegorijske i apsolutno neproverljive, a u ogromnom broju i krajnje fantastične, ni na čemu suvislom i racionalno uverljivom zasnovane legende o nekim zaumnim dešavanjima u nekim polupustinjskim zabitima pre mnogo stotina godina, gde su se nepismenim nomadima ‘‘javljali“ bogovi iz gorućeg grma i šta li sve već ne, imali tretirati kao doslovnu, potpunu i jedino moguću istinu koju se ne sme ni osporavati.

 

S druge strane, na milion (tačnije: šest miliona!) načina nesporan i vremensko-prostorno blizak istorijski događaj kakav je holokaust – gde čak ima i mnoštvo još živih neposrednih svedoka i žrtva, a bogme i počinilaca – imamo tretirati kao nešto što se vrlo verovatno uopšte nije ni dogodilo, a ako slučajno i jeste, onda se možda dogodilo sasvim drugačije. A kako tačno drugačije? Možda su jevrejske SS jedinice plinom gušile i u pećima konc-logora kod Tel Aviva i Haife spaljivale plavokose Nordijce?

 

Ako uzmemo za (odviše hrabru) radnu pretpostavku da Hameneijev iskaz nije samo random niz nabacanih reči, nego iskaz koji bi imao biti nekako smislen i sadržavati nekakvu ‘‘poruku“, koja bi to poruka bila? Možda to da visoki religijski autoritet za sebe zadržava privilegiju da istorijsku, proverljivu i proverenu, dogođenu stvarnost naprosto suspenduje i da takva besprizivna presuda ima biti univerzalno važeća, dok mu se s druge strane mora verovati kada tvrdi nešto što je teže dokazati nego postojanje Deda Mraza ili Harryja Pottera, a onda još očekuje da na nekim takvim mitovima – odnosno, etosu koji iz njih navodno proizilazi – ljudi zasnuju celokupne svoje, sasvim jedinstvene i sasvim stvarne živote.

 

Može li se uopšte dalje od ovoga? O, može. Evo, saudijski je kralj Abdullah proglasio zakon po kojem je svaki ateizam zapravo protivzakonit, a bilo kakvo javno ispovedanje ateističkih uverenja ili uopšte nekakvo sukobljavanje sa religijskim dogmama koje čine sam temelj njegove države, proglašava se ništa manje nego terorizmom i rezultira višegodišnjom robijom.

Šta je uopšte lek za ove protivrečnosti, onakav lek kakav neće ubiti nikoga? Svako mora imati pravo na svet svojih fantazija, pa i na uređivanje sopstvenog života u skladu s njim, ali njegove ingerencije prestaju na onom istom milimetru na kojem započinju životi, prava i slobode drugih. Jednostavno i razumno zvuči, ali često škripi s primenom. Pa ipak, i dalje vredi svakog truda. U međuvremenu, neka je Sila s vama

 

Ako pokušamo da isti metod primenimo i na ovaj, sada sunitski ‘‘slučaj“, šta je poruka? Bazično isto: ne upotrebljavajte svoj razum, jer bi vas taj šejtanski instrument mogao dovesti do zaključaka koji se kose sa dogmama koje smo vam prepisali, u kojem slučaju upotreba razuma postaje krivično delo terorizma. Pa, onda je najsigurnije ne misliti, to jest, da se opet poslužimo parafrazom reči neumrlog Džugašvilija: No thoughts – no problem. E sad, tamo gde je razum oruđe terora, zapravo je već sve moguće i ničemu se više nemamo pravo čuditi, a pogotovo se ničemu ne treba nadati.

 

Ovi su primeri iz ‘‘islamskog sveta“ i ja neću biti tako licemeran da kažem da je to sasvim slučajno, pošto nije. Ali, nije samo utoliko što je islam istorijski u svojoj ‘‘burnoj“ fazi, koja umnogome podseća na hrišćanski srednji vek. Inače, suštinski se ni hrišćanska i ostale teističke dogme bitno ne razlikuju od nje i nemaju razloga za osećanje bilo kakve ‘‘superiornosti“.

 

Zato nije čudno što je mnoge širom sveta ovih dana pomalo zgranuo, a možda još i više zabavio istup stanovitog Stanislawa Kostrzewe, poljskog katoličkog sveštenika, koji je lego kockice (nove generacije) proglasio ‘‘oruđem Satane“ koje porobljava mlade duše i prevodi ih na Tamnu Stranu. Da, baš je tako rekao – na Tamnu Stranu; očekuje se sada i očitovanje Dartha Wadera na tu temu.

 

Ne treba, međutim, zaboraviti da su nam reči Kostrzewe ‘‘zabavne“ samo zato što ni taj sveštenik ni njegovi šefovi više nemaju moć ni da nam silom oduzmu lego kockice ili bilo šta drugo i što ne mogu da nas pošalju na lomaču. To je rezultat poslednja dva-tri veka borbe prosvećenosti protiv svojevrsne tiranije fantazije i to je sve.

 

Šta je uopšte lek za ove protivrečnosti, onakav lek kakav neće ubiti nikoga? Svako mora imati pravo na svet svojih fantazija, pa i na uređivanje sopstvenog života u skladu s njim, ali njegove ingerencije prestaju na onom istom milimetru na kojem započinju životi, prava i slobode drugih. Jednostavno i razumno zvuči, ali često škripi s primenom. Pa ipak, i dalje vredi svakog truda. U međuvremenu, neka je Sila s vama.

Partnerska organizacija:

SNV

ZAHVALJUJEMO SE

potpori redakcija : Večernji list Slobodna Dalmacija

UPUTE

Pravila komentiranja
Pravila prenošenja sadržaja
Donacije i sponzorstva
Impressum
Kontakt