Izgleda da se Barack Hussein Obama odlično proveo na komemoraciji Nelsonu Mandeli, uprkos dvema bitno otežavajućim okolnostima: komemoracije umrlima obično nisu baš najbolji provod u gradu, a osim toga, tu je bila prisutna i Michelle Obama – a ko se još igde dobro proveo u prisustvu sopstvenog supružnika? Brak i braku slični oblici življenja namenjeni su, naprotiv, sistematskom, štaviše preventivnom iskorenjivanju i brutalnom zatiranju bilo kakve mogućnosti za najavu, kamoli pojavu nekakve joie de vivre.
Obama je, međutim, svejedno sjajno zadetinjario u društvu britanskog premijera Camerona (nevažno) i danske premijerke Helle Thorning-Schmidt (važno), jedne zgodnjikave plavuše u kratkoj haljini, što je pojava koja u sredovečnog heteroseksualnog muškarca – pa neka je on po zanimanju i predsednik USA – nužno upumpava izvesnu dozu adrenalina i tera ga na neobičnu i lakomislenu živahnost, čak i ako Michelle O. sedi trideset santimetara dalje i nadureno gleda preda se, možda razmišljajući da se mogla i bolje udati da je bila strpljivija.
Kako god bilo, sada su najednom svi živi napali državnički trio da se u jednoj tužnoj i dostojanstvenoj prigodi poneo nekako nedostojno i nezrelo, jer su eto ćeretali, cerekali se i podgurkivali, a sve to dok ih je Dankinja krupno kadrirala kamerom svog mobitela (bajdvej, pitam se da li je Barackova NSA rutinski kopala i po tom njenom uređaju?). U toj oceni, međutim, ima podosta nepravednosti, i ne manje od 16 tona čistog licemerja. Jer, šta su to njih troje činili nego se naprosto ponašali kao zakonita deca svoje epohe, ogledalo svojih birača, ljudi koji su isti kao i mi ostali, što valjda i dolikuje demokratski izabranim liderima, nimalo božanskim, lako biranim i još lakše smenjivim?
Ali, šta će ljudima uopšte tolika količina samih sebe? Zar se boje da će zaboraviti sopstveno lice? Zar nema toliko drugih stvari u dunjaluku, zanimljivijih za ovekovečivanje? Odgovora ne znam ni u naslutu, ali verovatno već samo pitanje otkriva da sam beznadežno zastareo. Nisu selfie niti ”selfisti” po sebi ništa posebno krivi i dužni, to je samo još jedna mala nuspojava duha vremena. Živimo u narcističkoj kulturi
Helle Thorning-Schmidt je naprosto htela da napravi jedan selfie u toj izuzetnoj prigodi u kojoj se našla i o kojoj će jednom pripovedati svojim unucima koji će se dosađivati; to što su joj u kadar uleteli Cameron i Obama selfiju samo podiže vrednost. Molim, ne znate šta je selfie!? Pa, gde vi živite, ili da radije pitam: kada vi živite? Jer, reč selfie je evo na nekom već autoritativnom mestu – srećno sam zaboravio kojem, neka ga izgoogla onaj koga to baš zanima – proglašena za novu reč godine u svetu, ili bar na engleskom jeziku (ako to nije već jedno te isto, whatever). Što je po svoj prilici sasvim OK, jer ta reč i ova epoha sjajno pristaju jedno drugome.
Selfie je, dakle, autoportret koji napravite kamerom svog mobitela. A to autopoziranje polako postaje omiljena aktivnost sve dece ove epohe – gde god mrdneš, neko se evo baš selfira svojom kamerom, sam ili u društvu još nekih razdraganih faca koje se gužvaju u kadru. Ali, šta će ljudima uopšte tolika količina samih sebe? Zar se boje da će zaboraviti sopstveno lice? Zar nema toliko drugih stvari u dunjaluku, zanimljivijih za ovekovečivanje? Odgovora ne znam ni u naslutu, ali verovatno već samo pitanje otkriva da sam beznadežno zastareo.
Nisu selfie niti ”selfisti” po sebi ništa posebno krivi i dužni, to je samo još jedna mala nuspojava duha vremena. Živimo u narcističkoj kulturi koja podrazumeva ne tek samoobožavanje (toga je bar oduvek bilo) koje se više ionako ne tretira kao smrtni greh taštine, nego bogme i nešto što bismo mogli nazvati neprestano samoemitovanje. Od nas se očekuje da budemo odašiljači-samih-sebe u ostatak sveta, neka vrsta sopstvenih PR agenata koji će danonoćno vrebati priliku da promovišu svog doživotnog klijenta, to jest – nas same. I to se već podrazumeva kao standard pristojnog ponašanja u boljem društvu, naročito ako se bavite nekim poslom koji implicira pojačanu ”javnost” vaše pojave.
Znam to po sebi: malo-malo pa mi neko zatraži, čak i najbanalnijim povodom, da mu napišem svoj jebeni CV, kao da konkurišem za posao stažiste u javnom komunalnom preduzeću. To me stavlja na muke, jer držim da ionako nemam biografiju (te vrste), niti znam kako se takva sranja pišu, niti bih bio voljan da naučim.
A šta ako, poput mene, uopšte ne želite da komunicirate, ako se upravo grozite faking ”komuniciranja”, naročito s osobama koje ne-po-zna-je-te, i uopšte bilo kakvog interferiranja osim u strogo ograničenom i fokusiranom vidu plaćenog posla (autorski rad za honorar) ili pak potpune, offline privatnosti?
Ima nešto i gore od toga: to je ono kad vas ljubazno zamole da im pošaljete svoju fotografiju. Nekada su se ”slike” držale u porodičnim foto albumima ili naprosto u kutijama za cipele, i pokazivale se jedino bližnjima, u trenucima dokolice posle obilnog ručka sa starom babatetkom, dok napolju sitno veje februarski pršić. A ako ste baš nekakva ”javna faca”, onda bi vas kakav fotograferski profesionalac uslikao u nekoj javnoj prigodi, a drugi profesionalac bi to posle držao u dokumentaciji, iz koje bi se prizor vaše njuške vadio po potrebi – u svakom slučaju, nije se od vas očekivalo da udeljujete okolo sopstvene portrete. Sada mi se čude kad im, ne susprežući iritaciju, kažem da nemam svoje fotografije i da me uopšte ne zanima šta će, i odakle, da nađu… Ne biti voljan da radiš full time job kao sopstveni PR agent, u svakom trenutku adekvatno opremljen ”propagandnim materijalom” – to se danas već tretira kao vrsta nadrkanog osobenjaštva, u najboljem slučaju.
Samoemitovanje, to je zapovest vremena: nalog na Twitteru (nemam); status na Facebooku (nemam). Ili je status na Twitteru i nalog na Facebooku, ili kako već? Onda, svoj blog na kojem ću urbi et orbi obznanjivati Strašno Zanimljive izveštaje kada sam piškio, a kada kakio (nemam). Dalje, sopstveni website za ”javne ličnosti”, u mom slučaju recimo teofilpancic.com ili tako nešto (nemam). Šta još? Nemam pojma, bilo šta preko čega možete da neograničeno dilujete svoj lik i svoj život (instagram, flickr, linkedin, bla-bla), da ih sherujete sa bilo kojim slučajnim cyber prolaznikom; tačnije, da nahvatavate sajber-prolaznike onako kako u primorskim gradovima konobari stoje pred restoranima i slatkorečivim hvalisanjem nahvatavaju potencijalne mušterije. Ukratko, da neprestano samooglašavate svoje Prisustvo i Postojanje. I da komunicirate, naravno: ”komunikacija” i interaktivnost su imperativi vremena.
A šta ako, poput mene, uopšte ne želite da komunicirate, ako se upravo grozite faking ”komuniciranja”, naročito s osobama koje ne-po-zna-je-te, i uopšte bilo kakvog interferiranja osim u strogo ograničenom i fokusiranom vidu plaćenog posla (autorski rad za honorar) ili pak potpune, offline privatnosti?
I onda vam je za nešto kriv Barack Obama, ili ona zgodna Dankinja?! A zašto bi se oni imali ponašati drugačije od nas ostalih? Pustite ljude na miru, to što rade od vas su videli. Sve što oni žele je da pošalju poruku da su isti kao i vi.
Još tekstova ovog autora:
- Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
- Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
- ”Allo, allo” za Njemce
- Kratka pisma za dugo čitanje
- Uvređeni i rituali srdžbe
- Ništa s titulom
- Jaruzelski, čovek pod šapkom
- Meki trbuh demokratije
- Doziranje pljuvačke
- O ranom ustajanju
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.