Ima nečega suštinski pogrešnog, i uostalom sasvim nepodsticajnog, u tome da se bude zadovoljan stanjem stvari: u sebi, u okolini, u kvartu, u državi, u svetu. Svako ko drži do sebe, a osobito ‘‘javni intelektualac“ ili neko ko bi to mogao postati, ima nekovrsnu dužnost da ohrabruje pobunu protiv postojećeg.
S ovim se nije teško složiti, zar ne? Reklo bi se da je to svojevrsno opšte mesto današnjeg javnog diskursa, upravo sam mainstream rasuđivanja o stvarima od javnog interesa: svi smo mi, je li, danas u nekakvoj opoziciji, čak i kada udobno obitavamo u samom srcu establišmenta, fino umreženi i statusno i finansijski privilegovani na mnogo načina. Ili – osobito tada kada smo privilegovani… Ta, može li biti slađe pobune od te? Utoliko pre što se iz nje najčešće izlazi s još debljim kontom u banci.
Dobro, ima nekog možda preteranog cinizma u prethodnom pasusu. Svet je uglavnom postavljen naglavačke, i zašto bi Pobuna bila nešto sporno? A nije baš da svaki buntovnik mora klečati na kukuruzu ili čak trunuti u tamnici gde akrepe memla davi. Dakako, no ovde mi je na umu nešto drugo.
Biti buntovnik u ‘‘tvrdim“ režimima zasnovanim na vrlo opipljivoj i konkretnoj represiji (policijskoj, vojnoj, teokratskoj etc.) opasno je, ali i ‘‘lako“ utoliko što su linije razgraničenja obično jasne. Biti, pak, buntovnik koji nastoji da sruši ‘‘meki“ poredak stvari, to znači ratovati s nevidljivim i osobito neopipljivim protivnikom, koji neprestano menja oblik, sastav i lokaciju. I ne samo to, stvar je još gora: takav protivnik te nehajno ignoriše i pušta te da radiš uglavnom šta ti padne na pamet…
Biti buntovnik u ‘‘tvrdim“ režimima zasnovanim na vrlo opipljivoj i konkretnoj represiji (policijskoj, vojnoj, teokratskoj etc.) opasno je, ali i ‘‘lako“ utoliko što su linije razgraničenja obično jasne. Biti, pak, buntovnik koji nastoji da sruši ‘‘meki“ poredak stvari, to znači ratovati s nevidljivim i osobito neopipljivim protivnikom, koji neprestano menja oblik, sastav i lokaciju. I ne samo to, stvar je još gora: takav protivnik te nehajno ignoriše i pušta te da radiš uglavnom šta ti padne na pamet, a ako je malo pametniji onda se nemoj začuditi ako te još obaspe pohvalama i priznanjima, slavom i novcem…
Ispada da je tvoj bunt tako sexy, mada ti možda nisi uopšte imao nameru da ti bunt bude sexy nego destruktivan i opasan i zajeban… Ali, kako, dođavola, biti stvarno opasan u društvu ‘‘represivne tolerancije“ (nad kojom je zapravo nemoćno očajavao jedan Herbert Marcuse)? Možda jedino tako što ćeš bacati bombe i ubijati ‘‘zle kapitalističke (ili koje već) svinje“, ali ni to te ne vodi nikuda osim u apologiju samovlasnog i na koncu samosvrhovitog zla; da je drugačije, Baader-Meinhof i slični bili bi mesije zore novog sveta, a ne tek gomila istripovanih buržoaskih idiota.
Odavno nije ‘‘in“ zanositi se parlamentarnom demokratijom; i uistinu, ima nečega intrinzično prozaičnog u tom poretku. Da, predstavnička demokratija (i sve što uz to obično ide), naročito ona koja koliko-toliko dobro funkcioniše, uzbudljiva je kao poslepodnevni program Radija Sljeme iz sezone 1975/76. Politika koju danas vode profesionalci političkih kampanja užasan je križanac birokratizacije i japizacije, a čovek lepo ne zna šta je gore: političar-komesar ili političar-japi; rudimentarno govno iz partijskog komiteta ili napirlitano govno iz PR agencije.
Nekako mi se čini da nije jedino ‘‘stanje stvari u svetu u kojem živimo“ (a za koje ćete u svakom vremenu lako dokazati da je žalosno), nego je i ta potmula, skoro pa neizbežno mediokritetizujuća dosada demokratije i prosperiteta (doduše ‘‘umerenog u granicama zakona“, kako bi rekao Hašek) ono što nas tera da nas žulja svet u kojem obitavamo.
Parlamentarizam, pluralizam? Pih, vrlo nesavršena građanska izmišljotina, verni pratilac krupnog kapitala. I zato – hoćemo direktnu demokratiju! Tradicionalne, etablirane političke partije, bilo leve, desne ili centrističke? Bah, otuđene mašine za samopromociju i za služenje kasti skrivenih Stvarnih Vladara, plutokratskih i ostalih demona! Aha, pa dobro. Hajde da onda probamo nešto drugo (ne, ne mislim na Oktobarsku revoluciju; to smo već probali, i mnogima preživelima nije ostala u najboljem sećanju).
Sada, međutim, Grillo i grillini sikću protiv imigranata, žena, bilo kakvih neistomišljenika, i uopšte svega živog što zasmeta njihovoj bahatoj nesuvislosti, tuku poslanike po zgradi parlamenta, predsednici parlamenta prete silovanjem i tvrde da poslanice generalno i nisu to zbog politike nego zato da bi pušile (ne cigarete, a ni kanabis), i uopšte, maksimalno zasvinjuju italijanski, posredno i evropski javni prostor. A naša se Progresiva zbunjeno češe po glavi: eh, pa nismo mi to tako zamišljali…
I onda, recimo, u Hrvatskoj, dobijemo Onaj referendum, uz pretnju i Onim Drugim, još nakaznijim. Uh, nije li to karikatura svega što smo sanjali? Pa jeste, ali kako dokazati da baš to nije ta naša sanjana direktna demokracija (primenjena na lokalne prilike i standarde), nego njena ‘‘zloupotreba“? Kako sad odjednom reći da su neke teme i neki glasači dobri i zreli za direktnu demokratiju, a neki drugi nisu?
Ili, recimo, otpor establishmentu, ‘‘protestna glasanja“ i isto takve partije i pokreti? Oh, nije li to tako divno i cakano? Totalna Grassroots stvar, Vox populi, ništa otuđeno, molićemo fino! Nastao je čitav niz eklektičkih i ekscentričnih parapolitičkih tvorevina širom Evrope, i vrlo su popularne, ali to nije baš ono što smo zamišljali mi progresivni buntovnici protiv trulog i korumpiranog liberalno-demokatskog establishmenta…
Ovde le Penova, tamo Wilders, ovamo Jobbik, onamo Zlatna zora… Iz nekog razloga koji nas, je li, neprijatno iznenađuje, ‘‘protestno“ se i u inat zlom establishmentu glasa mahom za takve, a ne za, štajaznam, neke politički korektne rasta-punkere koji su za mir u svetu, ‘‘povratak prirodi“, zatvaranje nuklearki, legalizaciju kanabisa i najstrožu zabranu jedenja mesa jadnih životinja pod pretnjom smrtne kazne…
Lični mi je favorit ipak onaj živopisni apeninski pajac Beppe Grillo sa svojim monumentalno nesuvislim ‘‘protestnim“ pokretom, a koji ne samo da je pre neku godinu osvojio bizarno mnogo italijanskih glasova, nego i ekstatične, šarlatanski preučenim french theory žargonom izricane pohvale ‘‘progresivnih“ intelektualnih vedeta sa sve četiri strane planete: eto, Grillo i takvi kao on spasiće nas iz užasa Postojećeg Stanja i od tih otromboljenih elita koje nam piju krv…
Sada, međutim, Grillo i grillini sikću protiv imigranata, žena, bilo kakvih neistomišljenika, i uopšte svega živog što zasmeta njihovoj bahatoj nesuvislosti, tuku poslanike po zgradi parlamenta, predsednici parlamenta prete silovanjem i tvrde da poslanice generalno i nisu to zbog politike nego zato da bi pušile (ne cigarete, a ni kanabis), i uopšte, maksimalno zasvinjuju italijanski, posredno i evropski javni prostor. A naša se Progresiva zbunjeno češe po glavi: eh, pa nismo mi to tako zamišljali… Oh, zaista? A kako ste zamišljali?
Zapravo, ne. Nema potrebe za odgovorom. Nije problem u zamišljanju; nevolja je u tome što da bi svet sazreo za neophodnu promenu, prvo moraju da sazre oni koji se najviše upinju da tu promenu osmisle i sprovedu.
Još tekstova ovog autora:
- Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
- Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
- ”Allo, allo” za Njemce
- Kratka pisma za dugo čitanje
- Uvređeni i rituali srdžbe
- Ništa s titulom
- Jaruzelski, čovek pod šapkom
- Meki trbuh demokratije
- Doziranje pljuvačke
- O ranom ustajanju
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.