Ovo još nismo videli: vlada jedne latinoameričke države ogromnim oglasima u vodećim evropskim listovima upozorava svoje evropske poverioce da joj predstoji bankrot. Republika Argentina obaveštava da je pred bankrotom i da neće moći da plaća svoje poverioce u narednom periodu.

Ali šta je razlog za taj nesvakidašnji postupak? Argentinu je jedna grupa američkih hedž fondova, koju predvode NML Capital Management i Aurelius Capital Management, tužila pred američkim sudovima i zahtevala od nje isplatu od 1,5 milijardi dolara. Predsednica Argentine Christina Fernández de Kirchner često svoje protivnike naziva ”lešinarskim fondovima“. I to je prilično neuobičajeno.

Međutim, ako pažljivije pogledamo njene protivnike, razumećemo njeno nezadovoljstvo. NML Capital je filijala Eliott Managementsa, devetog po veličini finansijskog fonda u SAD. Osnivač i šef ovog fonda je Paul Singer – jedan od notornih međunarodnih šampiona trgovine bezvrednim obveznicama. Njegova veština je to što isključivo sudskim sredstvima zarađuje milione dolara. A za taj posao su najbolje obveznice nesolventnih država.

Argentinu je jedna grupa američkih hedž fondova, koju predvode NML Capital Management i Aurelius Capital Management, tužila pred američkim sudovima i zahtevala od nje isplatu od 1,5 milijardi dolara. Predsednica Argentine Christina Fernández de Kirchner često svoje protivnike naziva ”lešinarskim fondovima“. I to je prilično neuobičajeno

Singer i njegovi saradnici nikada nisu pozajmili nijedan cent Argentini. Oni su samo uoči spektakularnog argentinskog bankrota iz 2001. iskoristili paniku investitora i kupili argentinske državne obveznice na sekundarnom tržištu po ceni od 15 do 20 centi za dolar. Singer i društvo su od samog početka odbijali svaku argentinsku ponudu za refinansiranje dugova inostranih poverilaca.

Oni čine tvrdo jezgro takozvanih hold outsa: reč je o poveriocima koji odbijaju svaki otpis dugova i insistiraju na isplati pune nominalne vrednosti obveznica, kamata i kamata na kamate. Izgleda da posle jedanaest godina dugog procesa gospodin Singer za investiciju od 48 miliona dolara može da očekuje pristojnu sumu od 832 miliona dolara, koje je Argentina prema obrazloženju presude dužna da isplati. To bi bio profit od 1600 odsto. Nije loše za jedan hedž fond.

Singer je profesionalac koji nije nasumično kupovao sve argentinske obveznice, kupovao je samo one koje je Argentina izdavala u Njujorku, koje glase na dolare, na koje se primenjuje američko pravo i za koje je predviđena nadležnost američkih sudova.

Argentina je radila ono što često rade i druge zemlje u razvoju. One izdaju obveznice u dolarima prema međunarodnom, to jest praktično američkom ili (u Evropi rasprostranjenom) britanskom pravu.

Takve obveznice su daleko popularnije kod međunarodnih investitora od obveznica izdatih prema nacionalnom pravu zemlje dužnika, jeftinije su i za zemlju izdavaoca jer su kamate niže i lakše se njima trguje u centrima za trgovinu državnim obveznicama u Njujorku i Londonu. Za investitore je važno što mogu da računaju na kamate i isplate bez kursnih rizika i što svoja prava u slučaju bankrota mogu da utuže pred američkim ili britanskim sudovima, a ne pred sudovima države dužnika.

U skladu sa ovom praksom borba za argentinske obveznice se vodila pred američkim sudovima. Pošto je argentinska vlada odbijala isplate starih dugova i insistirala na njihovom refinansiranju, Singer & Co. su nastavili sa sudskim procesom. Argentina nije vraćala dugove, i za to je morala da bude kažnjena. Singer je na sve moguće načine pokušavao da zapleni i proda argentinsku imovinu: bilo da je reč o zgradama argentinskih ambasada ili umetničkim delima pozajmljenim muzejima u inostranstvu, a jednom prilikom radilo se i o predsedničkom avionu.

Argentinska predsednica govori o ucenama pred kojima neće da popusti. Njen stav podržava velika većina građana Argentine. Uprkos tome Krichner se našla u veoma neprijatnoj situaciji. Ako nastavi da pregovara sa hedž fondovima, postigne sporazum sa njima i konačno im isplati sumu određenu sudskom presudom, rešiće se jednog problema. Međutim, u tom slučaju joj preti novi talas tužbi

Singer je 2. oktobra 2012. učinio neverovatan poduhvat: u luci Tema u Gani je na njegov zahtev zaplenjen argentinski brod ”Libertad“, ponos argentinske mornarice, sve dok međunarodni pomorski sud iz Hamburga nije intervenisao i oslobodio brod iz privremenog zatočeništva.

Paul Singer je imao prilične uspehe u sličnim akcijama tokom 90-ih protiv latinoameričkih i afričkih zemalja (Peru i Centralnoafrička republika). Zato je argentinska vlada vrlo dobro znala sa kim se sudi.

Argentina je izgubila spor pred prvostepenim i drugostepenim sudom, a onda je i Vrhovni sud SAD odbacio žalbu Argentine. Argentina je do kraja jula morala da plati 1,5 milijardi dolara. Argentinska vlada je izjavila da je spremna za pregovore, ali ne i za isplatu cele sume. Kako bi dodatno povećali pritisak hedž fondovi su nedavno podneli nove tužbe, koje su takođe rešene u njihovu korist.

Jedan američki sud je na njihov zahtev zaustavio isplatu 900 miliona dolara kamate argentinskim poveriocima koji su prihvatili otpis dugova sve do ispunjenja zahteva tužilaca. Vrhovni sud SAD je dozvolio hedž fondovima da uz pomoć američkih vlasti sakupe informacije i o argentinskoj imovini u inostranstvu, što je prvi korak u postupku zaplene.

Argentinska predsednica govori o ucenama pred kojima neće da popusti. Njen stav podržava velika većina građana Argentine. Uprkos tome Krichner se našla u veoma neprijatnoj situaciji. Ako nastavi da pregovara sa hedž fondovima, postigne sporazum sa njima i konačno im isplati sumu određenu sudskom presudom, rešiće se jednog problema. Međutim, u tom slučaju joj preti novi talas tužbi.

Prvo, svi poverioci koji su odbili otpis dugova sada bi tražili punu isplatu pozivajući se na pravo jednakog tretmana. Singerov NML Capital poseduje samo 15 odsto od 11 milijardi dolara vrednih hold out obveznica, koje nisu obuhvaćene programom refinansiranja. Ukoliko Argentina popusti, pravi problemi tek počinju, pred američkim, britanskim i japanskim sudovima.

Kada bi poverioci koji su pristali na otpis dugova zahtevali naknadu štete, Argentina bi morala da isplati 120 milijardi dolara. To bi bio šestostruki iznos argentinskih deviznih rezervi. Uz to bi se i čitava izuzetno mučna akcija otpisa i refinansiranja dugova pokazala uzaludnom. Argentina bi u tom slučaju bila u težoj situaciji nego 2001. Ako Argentina ne plati, onda mora u zakonskom roku da podnese izjavu o nemogućnosti isplate. Rejting agencije i finansijska tržišta će odbijanje isplate protumačiti kao proglašenje bankrota

Drugo, time bi se Argentina nepošteno ponela prema poveriocima koji su pristali na otpis dugova. Tako da bi i oni imali pravo na tužbu. Spor sa onima koji su istrajavali na isplati celokupnog duga bi prema preliminarnim procenama argentinskog ministarstva finansija mogao da obuhvati zahteve u visini od 20 milijardi dolara. Tek taj novac Argentina nema.

U drugom slučaju, kada bi poverioci koji su pristali na otpis dugova zahtevali naknadu štete, Argentina bi morala da isplati 120 milijardi dolara. To bi bio šestostruki iznos argentinskih deviznih rezervi. Uz to bi se i čitava izuzetno mučna akcija otpisa i refinansiranja dugova pokazala uzaludnom. Argentina bi u tom slučaju bila u težoj situaciji nego 2001.

Ako Argentina ne plati, onda mora u zakonskom roku da podnese izjavu o nemogućnosti isplate. Rejting agencije i finansijska tržišta će odbijanje isplate protumačiti kao proglašenje bankrota.

Moody’s, Standard and Poor’s i Fitch su argentinske obveznice stavili u kategoriju visoko rizičnih i otvoreno prete da će proglasiti da je Argentina bankrotirala, ukoliko se rešenje uskoro ne pronađe. ”Tehnički nesolventni“ postajete posle izbegavanja plaćanja dospelih kamata. U svakom slučaju, Argentina neće moći da se vrati na finansijska tržišta. Gotovo 13 godina posle bankrota od 100 milijardi dolara iz 2001, ova zemlja se ponovo nalazi nad ponorom. Jedan pogrešan korak izazvaće katastrofu.

Slučaj Argentine pokazuje koliko se ravnoteža moći pomerila u korist poverilaca.

Od kako se državne obveznice, umesto da se otplaćuju, redovno refinansiraju, to jest zamenjuju novim dugovima, za svaki državni bankrot predviđena je jedna delotvorna sankcija: isključivanje sa međunarodnih finansijskih tržišta, luksuz koji sebi ne može da priušti nijedna zemlja u kapitalističkoj svetskoj ekonomiji.

Izgledalo je, barem do nedavno, da je argentinska strategija sa radikalnim otpisom dugova radi izlaska iz finansijske krize bila vrlo uspešna. Argentina se u maju ove godine sporazumela sa Pariškim klubom poverilaca za otplatu starih dugova u visini od 9,7 milijardi dolara u pet godišnjih rata. To je širom sveta protumačeno kao signal skorog povratka Argentine na međunarodna finansijska tržišta.

U svakom slučaju, Argentina neće moći da se vrati na finansijska tržišta. Gotovo 13 godina posle bankrota od 100 milijardi dolara iz 2001, ova zemlja se ponovo nalazi nad ponorom. Jedan pogrešan korak izazvaće katastrofu. Slučaj Argentine pokazuje koliko se ravnoteža moći pomerila u korist poverilaca

Pre dve godine, u leto 2012, Kirchner je ponosno izjavila da su posle otpisa dugova iz 2001, 2005 i 2010. preostali dugovi ka zemlji i inostranstvu gotovo u potpunosti isplaćeni i da se uskoro očekuje beg iz dužničkog zatvora. Zaista je rezultat argentinske politike razduživanja bio jasno vidljiv: dugovi prema inostranstvu smanjeni su sa preko 92 odsto BDP u 2001. na samo 8,6 odsto danas. Ukupni državni dug je pao sa 160 odsto BDP na vrhuncu finansijske krize 2001, na sadašnjih nešto manje od 50 odsto. Zahvaljujući pre svega radikalnom otpisu dugova. Poveriocima je rečeno – ili ćete pristati na gubitke ili nećete dobiti ništa. Oni koji su prihvatili ovaj predlog dobili su nove obveznice izdate po argentinskom pravu.

To je ostavilo snažan utisak. Goldman Sachs je početkom ove godine bio prva međunarodna velika banka koja je okončala višegodišnje ignorisanje Argentine započevši pregovore o novom kreditu od nekoliko milijardi dolara. Ovo je bio dobar znak pošto Goldman Sachs nije uslovio davanje kredita plaćanjem visokih kamata.

Tokom 2010. i 2012, kada je Grčka balansirala na ivici bakrota, Argentina je navođena kao idealan primer uspešne strategije otpisa dugova. Otpisom dugova se može vrlo lako izaći iz krize. Međutim, sada na argentinskom slučaju vidimo kako manjina inostranih poverilaca, koja poseduje manje od jednog procenta obveznica, može da gurne državu dužnika u novu krizu.

Singer i njegovi prijatelji su veoma dobro upoznati sa sporazumima o refinansiranju i otpisu dugova. U njima se nalazi jedna klauzula – koja na engleskom glasi Rights Upon Future Offers – i koja sve sporazume o refinansiranju i otpisu dugova proglašava nepromenjivim posle 1. januara 2015. Od ovog dana više nisu mogući novi pregovori. Argentina bi onda mogla nekako da podnese da ovim hedž fondovima isplati 1,5 milijardi dolara. Zato sada obe strane taktiziraju pokušavajući da dobiju na vremenu.

Kompanije mogu da proglase bankrot prema nacionalnom ili čak i međunarodnom pravu, dok se to ne odnosi na države. Bankrot države je uvek međunarodni problem za koji do danas ne postoji odgovarajući sudski postupak. EU može da učini određene korake u tom pravcu

Nezavisno od toga kakvu odluku Argentina donese, očekuju se dogoročne posledice na tržištima državnih obveznica. Nijedan investitor u državne obveznice se više neće osećati sigurno, nijedna država više neće biti kredibilan dužnik, dok će svaka vlada dobro razmisliti pre nego što izda obveznice prema američkom pravu. Argentina bi u predstojećem haosu mogla da pokuša da zaustavi isplate i da otkupi preostale obveznice izdate u inostranstvu.

Argentina trenutno pokušava da uz podršku grupe G77 problem regulisanja državnih dugova iznese pred međunarodni forum, gde mu je zaista i mesto. Ovim bi na zahtev Argentine trebalo da se bavi i Organizacija američkih država (OAS), sa čim su se složile sve države članice izuzev SAD. Sve one su svesne problema: moć poverilaca, čitaj moć špekulanata, na međunarodnim finansijskim tržištima je veća nego ikada pre.

Kompanije mogu da proglase bankrot prema nacionalnom ili čak i međunarodnom pravu, dok se to ne odnosi na države. Bankrot države je uvek međunarodni problem za koji do danas ne postoji odgovarajući sudski postupak. EU može da učini određene korake u tom pravcu. Pregovori o TTIP (Transatlantskom trgovinskom partnerstvu) su idealno mesto za raspravu o finansijskim uslugama, uključujući i pravila koja bi trebalo da urede odnose između država i njihovih poverilaca.

Nevladine organizacije su redovno predlagale donošenje međunarodno važećih normi za slučajeve bankrota država, mada je MMF odbacivao ove predloge. Čak se ni EU ne usuđuje da se bavi ovom osetljivom temom.

Koliko je ovo važna tema govori i činjenica da se čak i Institut međunarodnih finansija, think-tank Globalnog udruženja finansijske industrije – međunarodne lobističke organizacije velikih banaka, finansijskih fondova i osiguranja – godinama zalaže za donošenje međunarodnih pravila za slučaj državnog bankrota.

Izgleda da još uvek nismo naučili lekcije iz poslednje finansijske krize.

(Prenosimo s portala Pescanik.net, izvorno objavljeno u Blätter, kolovoz/avgust 2014. Izbor i prijevod Miroslav Marković).