Željko Porobija
U ne tako davna vremena ljevica je sebe otvoreno izjednačavala s ateizmom, čak radeći sustavno i nasilno na njegovom prodoru u društvo. [Read more…]
Ljevica bi mogla biti prva koja će zabraniti ateizam
Ljudska prava: Plenković je najodgovorniji i to radi nečinjenja
Ivanka Toma
Prema izvješću State Departmenta o stanju ljudskih prava u Hrvatskoj za 2016. godinu, ono je poražavajuće. Socijalna diskriminacija, nasilje prema pripadnicima etničkih manjina, ženama i djeci, te korupcija ocijenjeni su kao najveći problemi u kršenju ljudskih prava. [Read more…]
Uvređeni i rituali srdžbe
Ima ljudi, svi znamo takve, kojima je stanje uvređenosti nešto kao redovna poza, ”default”, nešto što pronose svetom kao neotuđivi, upravo krucijalni deo svog identiteta. Toliko da se ni sami sebe više ne sećaju iz neuvređenih vremena: možda su to poslednji put bili kao deca. Bog zna bude li se oni u uvređenom stanju, ili im uvređenost postepeno nadolazi tokom priprema za izlazak iz kuće, no kako god bilo, dok se otisnu u plovidbu spoljnim svetom, ta obrazina žrtvene patnje već je sasvim srasla s njihovim licem: ne mora ni da vas pogleda u oči, a vi već znate da ste Uvređenom Čoveku nešto jako gadno skrivili i da teško da ćete moći da se iskupite, ali se od vas svakako očekuje da to uporno pokušavate.
Pa dobro, još je i lako dok je stanje permanentne, zapravo: ”preventivne” uvređenosti stvar (ne)dobre volje pojedinca, ali postoje zapravo nimalo beznačajne i bezopasne grupe ljudi koje insistiraju na svom svetom pravu da nipošto ne budu uvređene – a pri tome samo oni sami mogu, u bilo kojem trenutku, da procene jesu li i kako uvređeni, a Bog zna da se vređaju lako i rado. Takvi su razni ”patriotski” pokreti, asocijacije za popravljanje sveta, udruženja obožavalaca zlatnog teleta ili nekog drugog Višeg Bića sumnjive egzistentnosti, organizacije za prava ove ili one manjine ili većine, i tome slično.
Slučaj vukovarske ”pobune protiv ćirilice” vrlo je zoran jer sadrži sve ključne elemente uvređenosti koja prelazi u ”aktivnu” fazu, u bes: u njemu ćirilica gubi svoje izvorno svojstvo vrednosno neutralnog medija, pukog komunikacijskog sredstva kojim se mogu iskazivati bilo kakvi sadržaji, od najidiotskijih do najuzvišenijih, i postaje znamen identiteta Drugog, ali dakako ne bilo kojeg i kakvog Drugog, nego onog koji, za razliku od Nas, kako bi Sloterdijk rekao, ”nije dovoljno patio”, nije dovoljno kažnjen za bol i uvredu koju nam je pričinio, nego ima biti dokažnjavan do kraja sveta i vremena
Organizovane religije i njihovi žreci tu se nekako podrazumevaju: opsesivna uskopišćenost i dreždanje na danonoćnoj predstraži pred mogućnošću da Neko i Nekako uvredi neku njihovu svetinju, obesčasti neki njihov tabu, poigra se bezbožnički nekim njihovim simbolom – to je možda i ključan deo kolektivnog osećaja pripadništva. Štaviše, kada To Nešto čemu se mole ne bi bilo moguće uvrediti na taj način da to u njima izazove najpre patnju, onda bes, i u konačnici želju za kaznom/osvetom, onda to i ne bi bila stvar dostojna tolike vere i ufanja.
Jedan od bitnih izvora uvređenosti je u osećanju Uvređenih da je patnja na svetu sistematski nepravedno raspodeljena. Peter Sloterdijk to kaže ovako: ”Srdžbi koja se očituje u djelima kažnjavanja ili ranjavanja često je svojstveno uvjerenje da na svijetu, lokalno ili globalno, ima premalo patnje. Ovo premalo slijedi iz suda da su stanovite osobe, pa i kolektivi, u određenim situacijama ‘zaslužili’ da pate, a nisu. Nositelj srdžbe nalazi svoje najuvjerljivije ciljeve u takvima koji nepravedno ne pate.
Nikada se neće pomiriti s time da je bol neizdržljivo nejednako raspodijeljena. Hoće dati dio viška koji se njemu nakupio nekažnjenom počinitelju. Prožet je izvjesnošću da oni bez boli egzistiraju u stanju akutnoga manjka – da bi bili potpuni, moraju patiti. Prizor nepovrijeđenih i nekažnjenih u srditom čovjeku budi predodžbu da sam posjeduje ono što drugima nedostaje. S obzirom na njih hoće biti davatelj, rasipnik – čak ako primateljima svoje darove mora nametnuti. Njihova navika da odbijaju primanje dodatan je motiv za srdžbu i mržnju koju im upućuje.” (”Srdžba i vrijeme”, str. 52, prevela Nadežda Čačinović.)
Hajde da vidimo kako ta Uvređenost operiše sada i ovde. Slučaj vukovarske ”pobune protiv ćirilice” vrlo je zoran jer sadrži sve ključne elemente uvređenosti koja prelazi u ”aktivnu” fazu, u bes: u njemu ćirilica gubi svoje izvorno svojstvo vrednosno neutralnog medija, pukog komunikacijskog sredstva kojim se mogu iskazivati bilo kakvi sadržaji, od najidiotskijih do najuzvišenijih, i postaje znamen identiteta Drugog, ali dakako ne bilo kojeg i kakvog Drugog, nego onog koji, za razliku od Nas, kako bi Sloterdijk rekao, ”nije dovoljno patio”, nije dovoljno kažnjen za bol i uvredu koju nam je pričinio, nego ima biti dokažnjavan do kraja sveta i vremena.
Ritualizovana ”uvređenost” se obično poziva na neke ”arhaične” vrednosti, ali sama po sebi je fenomen savremenog doba par exellence, štaviše, direktna je reakcija na blaženu permisivnost (post)moderne. I kao i sve besmislene stvari današnjice, i ona je prilično dosledno multikulturalistička: ”uvređeni” svih zemalja ne samo da su međusobno jako slični, nego iole promućurniji među njima sklapaju i interesne koalicije svih vrsta
Ovo mesto je vrlo zanimljivo: čak i sami pokretači Pobune legitimizovane Srdžbom bez osobitog krzmanja priznaju bitan udeo iracionalnosti u svom delovanju, ali drže da je ta iracionalnost sasvim umesna, tj. da je ona trajno i neupitno legalizovana činjenicom njihove uvređenosti, tj. rane koju im je zadala ćirilica, to jest ne baš sama ćirilica, nego ”oni koji pišu ćirilicom”, to jest možda oni baš i ne pišu ćirilicom ili možda to baš i nije po sebi važno, ali je važna simbolika, etc. Tu slede tri tačke, jer tu prestaje svaki razgovetan govor i preostaje samo sebi odobravajuća uvređenost koja se manifestuje kao srdžba, ergo kao ritualna emocionalizacija nasilja.
Pre neki dan u Podgorici je održana Parada ponosa LGBT populacije, prva u glavnom gradu Crne Gore. Ako je Balkan ono simboličko ”mračno mesto” Evrope, ono koje ima da na sebe primi sve negativne stereotipe i predstave iz deponije evropskog ”kolektivnog nesvesnog”, onda je unutar simboličke geografije Balkana baš Crna Gora (uz Kosovo i možda Albaniju) ono ”srce tame”, epicentar toksične radijacije plemensko-patrijarhalnog mraka, uz sve što s tim ide.
Stereotipima uprkos, parada je održana (dočim u milionskom i ”prosvećenom” Beogradu nije), a dežurni nositelji srdžbe, svi oni smrtno uvređeni i ranjeni mogućnošću da nešto što se kosi sa njihovim svetonazorom ne samo da postoji nego se ne stidi činjenice da postoji i spremno je da se uspravno objavi u svom postojanju, mogli su samo da urlaju i da razbijaju ulični mobilijar – što je, uostalom, uobičajeni ”urbani” ritual iskazivanja one vrste samolegitimizovane srdžbe koja teži bezuslovnoj anihilaciji objekta svoje mržnje.
Meni je, međutim, ovaj podgorički slučaj zanimljiv iz drugog razloga. Nekom vrstom simbola ili maskote podgoričke parade postali su brkovi, onako baš veliki i negovani: takvi kakve se u stereotipnim predstavama vezuje za Crnu Goru i za ”dinarski”, gorštački patrijarhat uopšte. Na taj način je jedan (po sebi takođe neutralan i nedužan, ”ni dobar ni loš”, kao i ona ”vukovarska” ćirilica) simbol opresivne tradicijske kulture naprosto preuzet i kidnapovan, ako baš hoćete ”travestiran”, što se pokazalo kao domišljata subverzija prvog reda.
”Uvređeni” čovek, naime, jedno je iznad svega narcističko biće koje razmaženo emocionalizuje sopstvene predrasude, a onda ih zamrzava u tom stanju i proglašava ih Svetinjom – ne samo za sebe (što je njegova stvar) nego i za druge, upravo za ”sve”. Imaš, dakle, ili i sam verovati u njegovu svetinju, ili barem ćutati i biti kuš dok on ritualno opšti s njom. Ako ne činiš tako, on će biti uvređen, a kad je uvređen, onda pati, a kad pati, onda je besan, a kad je besan… Uf, bolje da ne znate šta onda sledi!
I, šta je rezultat? Čini se da je i sama – do juče navodno nezamisliva i ”neodrživa” – gay-parada kao takva pala u drugi plan pred tom nepodnošljivom ”uvredom brkova”: javilo se, u mrtvoozbiljnom tonu, udruženje crnogorskih brkajlija koji da su duboko uvređeni ovom travestijom čekinjavog simbola njihove granitno tvrde muškosti, a neki su ponosni vlasnici dugih dlaka između usana i nosa već ritualno obrijali svoje impozantne brke, koje im se više ne mili nositi jer su njihovi čestiti muževni brkovi na neki mističan način ”oskvrnuti”, kontaminirani ili recimo ”queerizovani” tom podgoričkom paradom. Ha, pozdravio ih Fredi Merkuri, makar i s one strane groba!
Ritualizovana ”uvređenost” se obično poziva na neke ”arhaične” vrednosti, ali sama po sebi je fenomen savremenog doba par exellence, štaviše, direktna je reakcija na blaženu permisivnost (post)moderne. I kao i sve besmislene stvari današnjice, i ona je prilično dosledno multikulturalistička: ”uvređeni” svih zemalja ne samo da su međusobno jako slični, nego iole promućurniji među njima sklapaju i interesne koalicije svih vrsta.
Ako, recimo, ”uvredite” Isusa, u njegovu će odbranu ustati i oni koji veruju da je Konačnu Istinu objavio prorok Muhamed, ako pak dotičnog proroka nacrtate (što je i za nemuslimane nešto strogo ”no-no” u malograđanskom imaginarijumu multikulturalističkog fašizma!), u njegovu će odbranu (od mogućnosti da bude nacrtan?!) ustati i patrijarsi i rabini i biskupi (plus poneki ”levi” snobovski filozof koji tamani kroasane, sanjarski gleda na obalu Sene iz svog luksuznog apartmana i mašta o Svetskoj Revoluciji), ako gerilski kidnapujete simbole nečega represivnog i veselo im promenite značenje, čuvajte se sa svih strana…
”Uvređeni” čovek, naime, jedno je iznad svega narcističko biće koje razmaženo emocionalizuje sopstvene predrasude, a onda ih zamrzava u tom stanju i proglašava ih Svetinjom – ne samo za sebe (što je njegova stvar) nego i za druge, upravo za ”sve”. Imaš, dakle, ili i sam verovati u njegovu svetinju, ili barem ćutati i biti kuš dok on ritualno opšti s njom. Ako ne činiš tako, on će biti uvređen, a kad je uvređen, onda pati, a kad pati, onda je besan, a kad je besan… Uf, bolje da ne znate šta onda sledi!
(Kolega Teofil Pančić se privremeno oprašta od naših čitatelja/ica. Uredništvo za danas odlučuje ponoviti jednu od kolumni koja nam se jako dopala ali sve su mu bile izuzetne. Zahvaljujemo kolegi Pančiću na velikom doprinosu ugledu i ideji portala Autograf.hr).
Udruge protiv Zakona o životnom partnerstvu
Prijedlog Zakona o životnom partnerstvu koji bi se uskoro trebao naći u javnoj raspravi, neslužbeno doznaje Hina iz Ministarstva uprave, uvodi instituciju životnog partnerstva kao formu zajedničkog života istospolnih osoba te im se omogućava sklapanje te vrste zajednice pred državnim tijelom i upis u Registar koji vode matični uredi.
Institucija braka međutim ostaje i dalje ograničena na zajednicu heteroseksualnih osoba, no životnim partnerima osigurava se pristup većini konkretnih prava koja tradicionalno uživaju bračne zajednice.
Sve evidencije o građanskom stanju vodila bi ista tijela te provodila bilješke o životnom partnerstvu kroz maticu rođenih s ciljem što većeg stupnja pravne sigurnosti. Glavna razlika između istospolnih i bračnih zajednica odnosi se, prema nacrtu Zakona, na položaj djece, budući da za životne partnere nije predviđena mogućnost posvajanja. No uvažava se činjenica da istospolne zajednice s djecom postoje te se predviđa mogućnost stjecanja prava skrbi životnog partnera nad djetetom drugog životnog partnera.
Naime zbog dobrobiti svih članova takve zajednice bilo je potrebno regulirati odnose vezane uz djecu: od prava na suodlučivanje u pitanjima svakodnevnog života, uzdržavanja djeteta, samostalnog odlučivanja u važnim životnim situacijama, donošenja odluka u vezi s djecom do ostvarivanja roditeljske skrbi životnog partnera. Tim odredbama životni partneri koji nisu roditelji djeteta bili bi stavljeni u položaj koji je usporediv s položajem koji u bračnim zajednicama imaju očuh ili maćeha prema djeci svog bračnog druga.
Nadalje, Zakonom bi se regulirali imovinski odnosi u okviru životnog partnerstva kao što su stjecanje i raspodjela zajedničke imovine, uzdržavanje, nasljeđivanje, prava iz poreznog sustava, pravo iz zdravstvenog osiguranja i prava na zdravstvenu zaštitu unutar životne zajednice i dr. Reguliraju se i radna prava životnih partnera kao što je zabrana diskriminacije ili plaćeni dopust te jamstvo slobode kretanja i azilantska zaštita.
Po ocjeni Ministarstva uprave, postojeća pravna regulativa koja uređuje status osoba istospolne orijentacije nedostatna je za približavanje opsegu prava koje uživaju bračni partneri. Zakon o istospolnim zajednicama, napominju, partnerima osigurava samo pravo na međusobno uzdržavanje i pravo na stjecanje zajedničke imovine, a postojeći okvir nije u skladu sa sustavom Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Zakon o životnom partnerstvu, mišljenja su, u prvom redu osigurava niz praktičnih, životnih prava vezanih uz status životnih partnera, koja su se na primjeru bračnih zajednica pokazala neophodnim za uspješno funkcioniranje emocionalnih životnih zajednica.
No, taj prijedlog Zakona ne zadovoljava ni LGBT zajednicu ni inicijativu “U ime obitelji”. Koordinatorica lezbijske udruge “Kontra” Sanja Juras mišljenja je kako bi radnu skupinu za izradu Zakona o životnom partnerstvu trebalo raspustiti, a ta pitanja riješiti kroz Obiteljski zakon.
“To bi pitanje trebalo rješavati kroz Obiteljski zakon, što je jedini način da se ne vrši diskriminacija nad istospolnim parovima”, izjavila je Juras za Hinu.
S druge strane članica Organizacijskoga odbora inicijative “U ime obitelji” Željka Markić tvrdi da je prijedlog Zakona o životnom partnerstvu suprotan sadržajnoj referendumskoj poruci za koju su birači prije četiri mjeseca zatražili raspisivanje referenduma.
“Takvim se zakonom, de facto, izjednačuju prava koja proizlaze iz braka s pravima homoseksualnog para”,- ocijenila je Markić, dodavši kako je riječ o izigravanju volje i pokazanih vrijednosti koje hrvatski birači i društvo smatraju važnima i duboko ukorijenjenima.
Ministar uprave Arsen Bauk u više je navrata ponavljao kako će se zakonom omogućavati registracija homoseksualnih parova, ali ne izrazima “brak” niti “obitelj”. Uvjeren je da će Zakon dobiti široku potporu u Saboru jer se ni glavne oporbene stranke nisu protivile uređenju materijalnih prava za registrirane parove.
Hina
Fetiš ”tradicije” i multikulti licemerje
Bio sam nedavno u Vukovaru, ima tome petnaestak dana, na jednom od onih međunarodnih skupova o toleranciji, uvažavanju Drugoga i ostalim finim stvarima; učesnici bejahu novinari, pisci, teoretičari, NGO aktivisti i ostala progresivna inteligencija iz tzv. regije, ali i šire, pa čak i poneki bivši visoki državni zvaničnik ili recentna veleposlanička ekscelencija na službi u Zagrebu. Tokom živahne rasprave neko je u jednom trenutku krenuo da mrsi sa onim uobičajenim narativom ideologije multikulturalizma, znate već ono kako je nužno bezuslovno uvažavati tzv. Druge i njihove tradicije, običaje, vrednosti, stil života etc. Kao ako se tako ponašamo, bićemo spaseni, a sve naše prošle, sadašnje, a svakako i buduće nevolje potiču od toga da se ne pridržavamo tih osnova multikulturalističkog svetog pisma.
Bilo je nečega osobito perverznog u odjeku tih reči baš tu u Vukovaru, u gradu kojem je trajno onemogućeno da se oporavi od ratnih trauma dobrim delom upravo zato što je njegov današnji ustroj (koji probleme i traume ne prevazilazi, nego ih konzervira, pa i perpetuira) izgrađen na načelima radikalnog multikulturalizma: društveno tkivo grada je razdrobljeno, atomizovano na međusobno skoro izolovane ”zajednice” (kojima se pripada de facto prisilno, rođenjem, a ne izborom) pa svaka autistično gaji svoju ”tradiciju” (dakako, u dobroj meri ”izmišljenu”, retroaktivno konstituisanu na fantazmu apsolutizovane samobitnosti i posebnosti) ne dotičući se i ne preplićući se s onom drugom, nego supostojeći u prohladnoj međusobnoj netrpeljivoj ravnodušnosti, koliko god taj pojam nekome izgledao kao contradictio in adiecto (taj sigurno nije bio u Vukovaru).
Onda je na mene došao red da govorim, a kako sam improvizovao, više se i ne sećam tačno šta sam govorio, pamtim samo jednu rečenicu, koja je glasila ovako: ”I don’t respect anybody’s traditions (especially not mine), I only respect human rights”. Posle se o tome malo raspravljalo, nakon skupa jedna je gospođa tražila da joj tu rečenicu ponovim – zato sam je valjda i zapamtio – ne bi li je stavila u svoj izveštaj sa skupa, i tako… A potom sam otišao kući preko Iloka, čija me blaga, brežuljkasta fruškogorska krasota uvek razgali.
Zato mi je jako žao što Nobela za mir nije dobila Malala Yousafzai, sada šesnaestogodišnjakinja iz Pakistana, koju su talibani teško povredili u pokušaju ubistva. Šta im je bila kriva jedna devojčica pa da im bude ”legitimna meta”?! Oh, pa bila je i te kako, iz njihovog ugla: ne samo da se uporno školovala nego je i uporno agitovala za pravo svih pakistanskih i avganistanskih žena da se školuju
Razmišljao sam posle o toj rečenici. Human rights iliti ljudska prava, hm, ovako na papiru ili na ekranu to deluje kao malo drvena, birokratska konstrukcija, nešto što više priliči kakvom rutinerskom činovniku UN-a ili globtroterskom humanisti opšte prakse nego piscu i kolumnisti; zato je valjda izuzetno retko upotrebljavam, iako se bar dvadesetak godina bavim problematikom koja se sve u svemu vrti baš oko toga, oko tih, da prostite – ljudskih prava. Koja su, gle, i u ovom i u mnogim drugim delovima sveta često ugrožena upravo represivnim delovanjem ove ili one ”tradicije”, tj, njenih samoovlašćenih tumača i čuvara pa mi multikulturalističko uzdizanje tradicijskih partikulariteta kao neupitnih svetinja deluje u boljem slučaju kao naivno, a u gorem i verovatnijem kao – naprosto pokvareno. Zato je poslednje što mi pada na pamet to da ritualno poštujem bilo čije ”tradicije”, koje uglavnom nisu drugo nego kanonizovani skup folklornih praznoverica i bapskih budalaština, kulturalno legitimizovanih nekim etabliranim religijskim ili etnonacionalnim ”osnivačkim mitom”.
Nedavno je, po ko zna koji put, ”iz bezbednosnih razloga” zabranjena beogradska Parada ponosa LGBT populacije. Država je kukavički ustuknula pred pretnjama kriminalno-političkog podzemlja, a nasilnici iz ekstremno desničarskih grupacija pozivali su se, dakako, na to da ”pederska parada srama nije u skladu s pravoslavnom duhovnošću, porodičnim vrednostima i srpskom tradicijom”. Pa možda i nije (ne’š ti problema), ali je u skladu sa Ustavom i zakonom i međunarodnim standardima o ljudskim pravima, a TO je ono što država mora da štiti, a ne bilo čije ”tradicijske” tripove i halucinacije. U protivnom, država se samoukida, nastaje ”prirodno stanje”.
Nasilnici i fašisti, sasvim prirodno, okuražili su se svojom pobedom – baziranom ne na njihovoj snazi, nego na mlitavoj slabosti druge strane – pa su krenuli u detaljnije preuređenje srpskog društva. Najnovija bizarna vest glasi ovako: SNP Naši (jedna od glavnih profašističkih grupacija) zahteva od MUP-a da ”zabrani Zombi šetnju najavljenu za 19. oktobra u 17 sati”. Zombi šetnja?! Radi se o veselom, ironičnom maskenbalu kao pratećem sadržaju Festivala srpskog filma fantastike. Stvar, dakle, posve benigna na svaki način, ali hoćeš: kažu ”Naši” da to zombiranje po ulicama nije u skladu sa ”srpskom kulturom i verskom tradicijom” pa još i to da ”šetnja zombija gradom može da zaplaši decu”. U stvarnosti, upravo su ”Naši” i njima slični pravi zombiji, i to nimalo bezopasni, i njihova šetnja je ono što s razlogom ”plaši decu”, ali tako je to kad se stvari jednom naopako postave – posle je teško vratiti ih na noge.
Okej, lako ćemo za zombije (hoćemo li?), ali mnogo je pogubnije kada detinjasti respekt prema petrifikovanoj tradiciji dolazi ne zdesna nego sleva, to jest iz jedne specifične vrste ”postkolonijalne” multikulti levice, ponajčešće snobovske, narcisistički zagledane u svoje infantilne fraze. Na globalnom nivou, mnogi su recimo borci protiv islamskog fundamentalizma, a koji su i sami poreklom iz ”islamskog kulturnog kruga” (setimo se samo Salmana Rushdieja ili Ayaan Hirsi Ali), doživeli ne samo nasilje ili pretnje nasiljem od pristalica radikalnih mula nego i svakojake uvrede, omalovažavanje i plitkoumno ruganje zapadnih sekularnih levo-liberalnih multikulturalista. Zašto, zaboga? Pa recimo zato što svojim (razumnim i načelno opravdanim) zahtevanjem prava na to da za njih važe isti standardi kao i za zapadnjake (recimo u pogledu ženskih prava ili prava na neomeđenu slobodu umetničkog izražavanja bez osvrtanja na verske tabue) nekako iskazuju ”manjak respekta prema drugačijim, ne-zapadnim tradicijama”. Eto jedne od najiritantnijih aporija multikulturalizma: on je toliko pluralno tolerantan da je zapravo duboko (kultur)rasistički jer mu je manje-više prirodno, ili barem prihvatljivo, da nemaju svi ljudi ista bazična prava, tj. da ono što može i sme neka Jennifer, Helga ili barem Štefica, ne može i ne sme neka Fatima ili Malala, a da pobuniti se protiv tog stanja stvari, znači ići na ruku zlim imperijalistima koji kreiraju onaj užasni Novi svetski poredak…
Zato mi je jako žao što Nobela za mir nije dobila Malala Yousafzai, sada šesnaestogodišnjakinja iz Pakistana, koju su talibani teško povredili u pokušaju ubistva. Šta im je bila kriva jedna devojčica pa da im bude ”legitimna meta”?! Oh, pa bila je i te kako, iz njihovog ugla: ne samo da se uporno školovala nego je i uporno agitovala za pravo svih pakistanskih i avganistanskih žena da se školuju. Davala je, je li, ”loš primer” svesne, dosledne i impresivno hrabre neposlušnosti izvesnoj ”tradiciji”. Na ovom mestu uvek se javi neki pametnjaković da objasni kako tako radikalno represivan odnos prema pravima žena nipošto nije ”mainstream u islamskom svetu”,što je dakako tačno, ali nije u tome bit stvari. Uzgred: a šta bi bilo da jeste mainstream – da li bi onda bilo u redu? Sasvim je svejedno radi li se tu o pravovernom islamu, ili tek o nekim plemenskim tradicijama Paštuna, ili samo o grupi brdskih fanatika koja ima sopstveno tumačenje verskih i plemenskih tradicija, koje bi bilo tek urnebesno smešno da nije tako izvrsno naoružano.
Bit je u tome da su svi i svačiji ”tradicijski” narativi koji dođu u ozbiljnu koliziju s pravom bilo kojeg čoveka da upravlja sopstvenim životom i nezavisno pravi svoje životne izbore neprijatelji ljudske slobode, a ne nešto autentično što treba licemerno ”respektovati” (mada ih na sebe nikada ne bismo primenili). Tu ne može biti popuštanja u ime onog malograđanskog kvazitolerantnog nagvaždanja s rasističkom potkom: ”ah, ne bi se šteli mešati, ne kužimo mi to, to je ipak neka sasvim druga kultura”. Koja druga kultura?!
Kad god čujem reči kao ”domovina” ili ”otadžbina” s patosom izgovarane, znam da neko pokušava da me opljačka. Ali kad čujem reč ”tradicija”, onda je još mnogo gore: tu je već na delu pokušaj ubistva.
