Bio sam nedavno u Vukovaru, ima tome petnaestak dana, na jednom od onih međunarodnih skupova o toleranciji, uvažavanju Drugoga i ostalim finim stvarima; učesnici bejahu novinari, pisci, teoretičari, NGO aktivisti i ostala progresivna inteligencija iz tzv. regije, ali i šire, pa čak i poneki bivši visoki državni zvaničnik ili recentna veleposlanička ekscelencija na službi u Zagrebu. Tokom živahne rasprave neko je u jednom trenutku krenuo da mrsi sa onim uobičajenim narativom ideologije multikulturalizma, znate već ono kako je nužno bezuslovno uvažavati tzv. Druge i njihove tradicije, običaje, vrednosti, stil života etc. Kao ako se tako ponašamo, bićemo spaseni, a sve naše prošle, sadašnje, a svakako i buduće nevolje potiču od toga da se ne pridržavamo tih osnova multikulturalističkog svetog pisma.

 

Bilo je nečega osobito perverznog u odjeku tih reči baš tu u Vukovaru, u gradu kojem je trajno onemogućeno da se oporavi od ratnih trauma dobrim delom upravo zato što je njegov današnji ustroj (koji probleme i traume ne prevazilazi, nego ih konzervira, pa i perpetuira) izgrađen na načelima radikalnog multikulturalizma: društveno tkivo grada je razdrobljeno, atomizovano na međusobno skoro izolovane ”zajednice” (kojima se pripada de facto prisilno, rođenjem, a ne izborom) pa svaka autistično gaji svoju ”tradiciju” (dakako, u dobroj meri ”izmišljenu”, retroaktivno konstituisanu na fantazmu apsolutizovane samobitnosti i posebnosti) ne dotičući se i ne preplićući se s onom drugom, nego supostojeći u prohladnoj međusobnoj netrpeljivoj ravnodušnosti, koliko god taj pojam nekome izgledao kao contradictio in adiecto (taj sigurno nije bio u Vukovaru).

 

Onda je na mene došao red da govorim, a kako sam improvizovao, više se i ne sećam tačno šta sam govorio, pamtim samo jednu rečenicu, koja je glasila ovako: ”I don’t respect anybody’s traditions (especially not mine), I only respect human rights”. Posle se o tome malo raspravljalo, nakon skupa jedna je gospođa tražila da joj tu rečenicu ponovim – zato sam je valjda i zapamtio – ne bi li je stavila u svoj izveštaj sa skupa, i tako… A potom sam otišao kući preko Iloka, čija me blaga, brežuljkasta fruškogorska krasota uvek razgali.

 

Zato mi je jako žao što Nobela za mir nije dobila Malala Yousafzai, sada šesnaestogodišnjakinja iz Pakistana, koju su talibani teško povredili u pokušaju ubistva. Šta im je bila kriva jedna devojčica pa da im bude ”legitimna meta”?! Oh, pa bila je i te kako, iz njihovog ugla: ne samo da se uporno školovala nego je i uporno agitovala za pravo svih pakistanskih i avganistanskih žena da se školuju

Razmišljao sam posle o toj rečenici. Human rights iliti ljudska prava, hm, ovako na papiru ili na ekranu to deluje kao malo drvena, birokratska konstrukcija, nešto što više priliči kakvom rutinerskom činovniku UN-a ili globtroterskom humanisti opšte prakse nego piscu i kolumnisti; zato je valjda izuzetno retko upotrebljavam, iako se bar dvadesetak godina bavim problematikom koja se sve u svemu vrti baš oko toga, oko tih, da prostite – ljudskih prava. Koja su, gle, i u ovom i u mnogim drugim delovima sveta često ugrožena upravo represivnim delovanjem ove ili one ”tradicije”, tj, njenih samoovlašćenih tumača i čuvara pa mi multikulturalističko uzdizanje tradicijskih partikulariteta kao neupitnih svetinja deluje u boljem slučaju kao naivno, a u gorem i verovatnijem kao – naprosto pokvareno. Zato je poslednje što mi pada na pamet to da ritualno poštujem bilo čije ”tradicije”, koje uglavnom nisu drugo nego kanonizovani skup folklornih praznoverica i bapskih budalaština, kulturalno legitimizovanih nekim etabliranim religijskim ili etnonacionalnim ”osnivačkim mitom”.

 

Nedavno je, po ko zna koji put, ”iz bezbednosnih razloga” zabranjena beogradska Parada ponosa LGBT populacije. Država je kukavički ustuknula pred pretnjama kriminalno-političkog podzemlja, a nasilnici iz ekstremno desničarskih grupacija pozivali su se, dakako, na to da ”pederska parada srama nije u skladu s pravoslavnom duhovnošću, porodičnim vrednostima i srpskom tradicijom”. Pa možda i nije (ne’š ti problema), ali je u skladu sa Ustavom i zakonom i međunarodnim standardima o ljudskim pravima, a TO je ono što država mora da štiti, a ne bilo čije ”tradicijske” tripove i halucinacije. U protivnom, država se samoukida, nastaje ”prirodno stanje”.

 

Nasilnici i fašisti, sasvim prirodno, okuražili su se svojom pobedom – baziranom ne na njihovoj snazi, nego na mlitavoj slabosti druge strane – pa su krenuli u detaljnije preuređenje srpskog društva. Najnovija bizarna vest glasi ovako: SNP Naši (jedna od glavnih profašističkih grupacija) zahteva od MUP-a da ”zabrani Zombi šetnju najavljenu za 19. oktobra u 17 sati”. Zombi šetnja?! Radi se o veselom, ironičnom maskenbalu kao pratećem sadržaju Festivala srpskog filma fantastike. Stvar, dakle, posve benigna na svaki način, ali hoćeš: kažu ”Naši” da to zombiranje po ulicama nije u skladu sa ”srpskom kulturom i verskom tradicijom” pa još i to da ”šetnja zombija gradom može da zaplaši decu”. U stvarnosti, upravo su ”Naši” i njima slični pravi zombiji, i to nimalo bezopasni, i njihova šetnja je ono što s razlogom ”plaši decu”, ali tako je to kad se stvari jednom naopako postave – posle je teško vratiti ih na noge.

 

Okej, lako ćemo za zombije (hoćemo li?), ali mnogo je pogubnije kada detinjasti respekt prema petrifikovanoj tradiciji dolazi ne zdesna nego sleva, to jest iz jedne specifične vrste ”postkolonijalne” multikulti levice, ponajčešće snobovske, narcisistički zagledane u svoje infantilne fraze. Na globalnom nivou, mnogi su recimo borci protiv islamskog fundamentalizma, a koji su i sami poreklom iz ”islamskog kulturnog kruga” (setimo se samo Salmana Rushdieja ili Ayaan Hirsi Ali), doživeli ne samo nasilje ili pretnje nasiljem od pristalica radikalnih mula nego i svakojake uvrede, omalovažavanje i plitkoumno ruganje zapadnih sekularnih levo-liberalnih multikulturalista. Zašto, zaboga? Pa recimo zato što svojim (razumnim i načelno opravdanim) zahtevanjem prava na to da za njih važe isti standardi kao i za zapadnjake (recimo u pogledu ženskih prava ili prava na neomeđenu slobodu umetničkog izražavanja bez osvrtanja na verske tabue) nekako iskazuju ”manjak respekta prema drugačijim, ne-zapadnim tradicijama”. Eto jedne od najiritantnijih aporija multikulturalizma: on je toliko pluralno tolerantan da je zapravo duboko (kultur)rasistički jer mu je manje-više prirodno, ili barem prihvatljivo, da nemaju svi ljudi ista bazična prava, tj. da ono što može i sme neka Jennifer, Helga ili barem Štefica, ne može i ne sme neka Fatima ili Malala, a da pobuniti se protiv tog stanja stvari, znači ići na ruku zlim imperijalistima koji kreiraju onaj užasni Novi svetski poredak…

 

Zato mi je jako žao što Nobela za mir nije dobila Malala Yousafzai, sada šesnaestogodišnjakinja iz Pakistana, koju su talibani teško povredili u pokušaju ubistva. Šta im je bila kriva jedna devojčica pa da im bude ”legitimna meta”?! Oh, pa bila je i te kako, iz njihovog ugla: ne samo da se uporno školovala nego je i uporno agitovala za pravo svih pakistanskih i avganistanskih žena da se školuju. Davala je, je li, ”loš primer” svesne, dosledne i impresivno hrabre neposlušnosti izvesnoj ”tradiciji”. Na ovom mestu uvek se javi neki pametnjaković da objasni kako tako radikalno represivan odnos prema pravima žena nipošto nije ”mainstream u islamskom svetu”,što je dakako tačno, ali nije u tome bit stvari. Uzgred: a šta bi bilo da jeste mainstream – da li bi onda bilo u redu? Sasvim je svejedno radi li se tu o pravovernom islamu, ili tek o nekim plemenskim tradicijama Paštuna, ili samo o grupi brdskih fanatika koja ima sopstveno tumačenje verskih i plemenskih tradicija, koje bi bilo tek urnebesno smešno da nije tako izvrsno naoružano.

 

Bit je u tome da su svi i svačiji ”tradicijski” narativi koji dođu u ozbiljnu koliziju s pravom bilo kojeg čoveka da upravlja sopstvenim životom i nezavisno pravi svoje životne izbore neprijatelji ljudske slobode, a ne nešto autentično što treba licemerno ”respektovati” (mada ih na sebe nikada ne bismo primenili). Tu ne može biti popuštanja u ime onog malograđanskog kvazitolerantnog nagvaždanja s rasističkom potkom: ”ah, ne bi se šteli mešati, ne kužimo mi to, to je ipak neka sasvim druga kultura”. Koja druga kultura?!

 

Kad god čujem reči kao ”domovina” ili ”otadžbina” s patosom izgovarane, znam da neko pokušava da me opljačka. Ali kad čujem reč ”tradicija”, onda je još mnogo gore: tu je već na delu pokušaj ubistva.