novinarstvo s potpisom
Tatjana Gromača
Poznato je da naš narod prezire i mrzi svoje ljude koji su se po ljepoti i snazi nekog svog izraza istaknuli, i time odskočili od prosjeka većine.
On za takve ili ne želi čuti, ili ih trpa u neku svoju mašinu za mljevenje mesa i pravi od njih dobre i masne seoske kobasice, koje upravo najbolje pogoduju njegovom mediokritetskom, trogloditskom ukusu i sveukupnom duhovnom, koncilijarnom dakako, habitusu. [Read more…]
Đorđe Matić
Robert Frost najpopularniji je ako ne i najznačajniji američki pjesnik 20. stoljeća, autor znan i takozvanom običnom svijetu i poeta koji je svoje stihove govorio na Kennedyjevoj inauguraciji. [Read more…]
Prkosno podignutog kažiprsta, Šime Đodan je pred prve višestranačke izbore najavio kako će za pet godina Hrvatska biti Švicarska. Prošlo je otad više od pet puta po pet godina, cijelih pet komunističkih petoljetki, i nije se mnogo dobroga u međuvremenu dogodilo. [Read more…]
Boris Maruna
Svake godine lamentiramo nad drevnim običajem da se uz kupaće gaće i kremu za sunčanje u kofer za more spakira i knjiga. Otkako je presahlo hrvatsko izdavaštvo i poglupila nam javnost, otkako su nekoć veliki zagrebački izdavači počeli pisati sajns fikšn eseje, u kojima najavljuju propast papirnate i procvat elektronske knjige, i otkako su magnetići za frižider nacionalnoj eliti postali mjerilo načitanosti i općeg obrazovanja, pomalo smo u dvojbi koju to knjigu ponijeti sa sobom na more. [Read more…]
Svake godine lamentiramo nad drevnim običajem da se uz kupaće gaće i kremu za sunčanje u kofer za more spakira i knjiga. Otkako je presahlo hrvatsko izdavaštvo i poglupila nam javnost, otkako su nekoć veliki zagrebački izdavači počeli pisati sajns fikšn eseje, u kojima najavljuju propast papirnate i procvat elektronske knjige, i otkako su magnetići za frižider nacionalnoj eliti postali mjerilo načitanosti i općeg obrazovanja, pomalo smo u dvojbi koju to knjigu ponijeti sa sobom na more. [Read more…]
Godine 1920, u plaćenom novinskom oglasu Miroslav Krleža za sljedeće ljeto najavljuje svoj novi, još i prvi, roman pod naslovom ”Zeleni barjak”. Proći će godina, deset, i šezdeset, on takve knjige neće napisati. [Read more…]
U srpskoj virtuelnoj kulturi, virtuelnoj zato što sve što vredi nastaje mimo sve slabijih i uneređenijih institucija, ima približno tri hiljade pisaca. Tu računam one koji su deo nekog udruženja. A takvim udruženjima ni broja nema. U najstarijem, Udruženju književnika Srbije (poznata šifra: Francuska 7), nahodi se oko dve hiljade članova, ni oni tamo ne znaju ko je sve na spisku, jer se širokogrudo učlanjuje svako ko se dokopa nekog izdavača (a može i sirotinjski samoizdat).
Pošto je početkom raspada nekadašnje nam domovine to UKS postalo javna tribina za raspirivanje nacionalne mržnje, odbrane nejači gde kome padne na pamet, oni koji se nisu uključivali u kuću koja do danas udomljuje Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću (istina je grozna od početka, ali stara ljubav zaborava nema), krajem devedesetih osnovali su Srpsko književno društvo. I u njemu je do danas upisano oko 500 pisaca.
Svemu ovome valja dodati Vojvođansko književno društvo, a ima toga još: na jugu Srbije postoji nekoliko regionalnih udruženja i sve to pretenduje da bude svest i savest pismenijeg dela domovine. Kad bi se osmotrila elementarna pismenost, sa proverom znanja iz književnih veština (onih početnih) došlo bi se do poraznog ishoda, ali on se iskazuje i bez te bezbolne ekspertize.
Kultura koja poseduje više zvaničnih mrčilaca hartije (ili nadahnutih korisnika laptopa) nego čitalaca već samim time pokazuje opasne znake obamrlosti.
Pomenuo sam ove sumorne podatke da bih postavio ovu pretpostavku: ako bi neko zatražio da se svi pisci izjasne da li u ovoj kulturi presudnu reč imaju književni klanovi, smeo bih da se kladim da bi devedeset odsto njih zdušno odgovorilo – da! Da klanova nema, onda bi svi oni dobili dostojnije mesto u žirijima (možda uz besplatne stanove), našli bi se među nosiocima književnih nagrada (oko 400, to smo već ranije ustanovili), u književnim čitankama, među književnim delegacijama koje idu na sajmove knjiga, od zagrebačkog Interlibera do frankfurtksog i lajpciškog.
Klan, kako to gordo zvuči! Kao da vuče korene iz tajnih, zavereničkih okupljanja, smišljanja kako da se prostre mreža skrivenih uticaja i ostvare viši rangovi, zvanja i prečice za ulazak u istoriju nacionalne književnosti. Priča nije od juče. Već smo počeli da zaboravljamo kako su pedesete i šezdesete proticale u neprekidnim javnim (o zakulisnima da ne podsećam) raspravama o klanovima u našoj kulturi, ali u novije vreme ponovo se začinju narativi o klanovima po principu teorije zavere.
Nekoliko puta su mlađi novinari pokušavali da me uvuku u ovu jalovu raspravu. Primetio sam da ni oni, zajedno sa mnom, ne znaju kako to danas izgleda.
Vo vremja ono, od sredine pedesetih, debatu o klanovima u našoj kulturi kao o nekoj pošasti podržavala su partijska tela bojeći se paralelnog sistema odlučivanja. Drugi krak partijske strategije neprekidno je vodio ka opanjkavanju elitizmu u kulturi. Big deal, što bi rekli klinci sa Fejsa, jer nešto autentičnog i dobrim delima poduprtog elitizma ne bi smetalo ni onda, pa ni danas.
Paradoksalno je da su u nametnutu raspravu pisci i umetnici rado uskakali, jer je bilo lakše seiriti o tome nego o ideološki nepodobnim umetnicima i delima. Još je čudnije da su protiv klanovskih monopola i privilegija najoštrije govorili oni pisci koji su sedeli na odlučujućim pozicijama, od partijskih komiteta do nasleđenih prava iz vremena agitpropovskog svevlašća (pomenimo Ćosića, Daviča, Isakovića, T. Mladenovića, Č. Minderovića; neki od njih su odavno potonuli u zaborav).
Tokom šezdesetih javni je stereotip bio da postoje dva moćna klana, jedan oko časopisa Delo, drugi uz Savremenik. Povremeno su buktale oštre polemike sa ideološkim prizvukom, jedni su se pozivali na modernizam, drugi na važnost tradicije i realizma. Ali jedni i drugi su bili dobro raspoređeni oko dveju najznačajnijih izdavačkih kuća – Nolita i Prosvete. I tu je postojalo lepo saglasje: urednici jedne kuće su redovno objavljivali u drugoj, uzajamno i nepogrešno.
Ništa čudno, pisci i umetnici vole da se okupljaju, ali ozbiljan problem nastaje kad se pokrenu zakulisne igre oko kulturnih fondova (lova) i raspodele književnih nagrada (a svaka je dobrodošla, od NIN-ove i Zlatnog suncokreta do neke zlatne hrisovulje ili plaštanice).
Danas nema velikih državnih izdavača, mnogo je nagrada, ali malo uglednih. Pošto su pod pritiskom divljeg kapitalizma najpre nastradali ostaci građanskih obzira (uvek su na ovom delu Balkana bili slabašni i krhki, a sad su čisti luksuz po one koji bi se toga držali), ko želi nešto od finansijskih sredstava ili javnih priznanja zna prečice. Neki priznati umetnici bezočno se vezuju za moćne političare i za nekoliko novinara iz uticajnih listova koji će im obezbediti marketinšku podršku (piarovska magluština kao razrađena strategija). I onda se čudimo što na javnoj sceni vlada pometnja i zbunjenost među pismenijim delom građanstva.
Naša književna nauka i univerzitetska nastava književnosti i dalje se drže umoljčane i stereotipne predstave o međuratnoj književnosti u kojoj je srpska verzija nadrealizma nasrtala na tradicionalne vrednosti koje su ocrtavali harizmatični profesori Bogdan Popović i njegovi trabanti. Negde tridesetih stidljivo se upliće socijalno angažovana književnost (tanušna i onda i sada), dok po strani ostaju zenitisti i večiti nestaško Miloš Crnjanski, koji je otišao na sud po zahtevu Milana Bogdanovića jer je u vreme Obznane, kojom su komunisti stavljeni van zakona, olako krštavao nesimpatične pisce komunistima. Ne baš džentlmenski, jer zbog toga se mogla izgubiti glava.
Ali, u to vreme bukte polemike, književna scena je uskomešana kao nikad pre i kasnije.
O tome postoji neverovatno svedočenje opsežne, trotomne hrestomatije ‘‘Zli volšebnici – polemike i pamfleti“ (izdanje Slovo ljubve, 1983.). U njoj je na približno tri hiljade stranica obuhvaćeno obilje paprenog štiva, rasutog po ondašnjoj štampi, sve ono što je uspeo da iskopa vredni istraživač Gojko Tešić i spasi od zaborava. To trotomno izdanje je brzo nestalo i danas je među najtraženijim edicijama u poznatim antikvarijatima. Uzalud, ko ima, taj ne prodaje.
Beograd je između 1917. i 1943. (to je vremenski raspon) bio deset puta manji nego danas, ali su književne debate, rasprave, manifesti i prizemna prepucavanja prštali na sve strane. U prvoj polovini stoleća primetnu ulogu u srpskom književnom prostoru su imali A. G. Matoš, Tin Ujević i Krleža, koji su značajne godine proveli u blizini hotela Moskva i po skadarlijskim bircuzima. Priličan deo te Tešićeve hrestomatije obuhvata i zagrebačku književnu scenu, ali ako ta nesrećna vremena uporedimo sa ovim današnjim (ne manje nesrećnima, samo na drugačiji način), dobijamo poraznu sliku o književnom životu koji je kao socio-književnu kategoriju uveo dvadesetih godina ruski formalista Jurij Tinjanov.
Stigla je nova tehnološka epoha, nestali su uticajni časopisi i izdavači, pisci su sa svojim kompjuterima usamljeniji nego ikad, književna okupljanja deluju prevaziđeno, a kafane kao hramovi kulture (kako je Sveta Lukić hrabro zapisao 1957. u knjizi “Razlozi”) više ne postoje.
Pa ipak, porazno je da u poslednjih tridesetak godina nije povedena nijedna uticajnija teorijsko-književna rasprava, polemike su najčešče ad hominem ili merenje repa mrtvom vuku (mrtvom u intelektualno-književnom smislu, pa makar nosio smešnu auru oca nacije).
Ako su beogradski nadrealisti predvođeni srpskim papom nadrealizma Markom Ristićem početkom dvadesetih imali nasuprot sebi Zenit, Micića i V. B. Poljanskog, nešto od te intelektualne pometnje bi čovek rado danas prizvao. No književno pleme snom mrtvijem spava. Ima dobrih knjiga, ali kritika, javno mnjenje, kulturna scena su na nižim granama nego ikad u poslednjih stotinjak godina.
A ima li danas zlih volšebnika koji bi ostavili bitnije svedočanstvo o epohi?
Ima pisaca koji odaberu svoju sudbinu i, ne misleći na nju, žive i stvaraju do poslednjeg daha. Ne mareći za društvena priznanja i odličja, sudove kulturne čaršije i akademije (najčešće između tog dvoga nema razlike).
Stanislav Vinaver (1891.-1955.), jedan od najznačajnijih autora srpske moderne (uz Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog), poliglota, sveznadar, neobuzdani stvaralac na desetak razboja istovremeno, čekao je posle smrti 67 godina da dobije sabrana dela. I dobio je, ali delimično: samo prvo kolo od devet zamašnih tomova u jesen 2012. A za drugo kolo (završnih 9 tomova) videćemo, jer je na čelo izdavačke kuće ”Službeni glasnik” došao jedan ”mlogo” ljut čovek, patriota po zadatku i zanimanju (pisao sam o njemu pre nedelju dana, R. Lj). Ne znam da li mu smeta Vinaver, po njegovom ukusu je možda bio previše mondijalista (u Vinaverovo vreme ova ideološka psovka nije postojala), a pouzdano se zna da je iz kuće najurio urednika ovog kapitalnog poduhvata, prof. dr. Gojka Tešiča, i ko zna šta će biti sa nesrećnim S. V.
Kad se pojavila prva polovina kritičkog izdanja Sabranih dela S. V., taj kapitalni poduhvat sam označio ne samo kao podvig sezone 2012 (na sajmu knjiga to priznanje je odmah usledilo), već kao podvig decenije. Pratio sam izbliza kako je pomenuti Tešić tridesetak godina obigravao nekad ugledne izdavačke kuće (nestale, u međuvremenu) nudeći ovaj projekat. Nailazio je na zbunjenost i odbojnost. Svi su imali pametnija posla. U to vreme uticajni pisci četrdesetogodišnjaci su već dobijali sabrana dela, a u poslednjih dvadesetak godina nekoliko akademika (SANU, da Ti milu nanu, glasio je otrovan aforizam) dobilo je i 4-5 puta svoja sabrana dela. Nek košta, koliko košta.
Čime je to uvek veseli i nasmejani Vinaver (u kulturi u kojoj je već namrgođen stav znak misaonosti) navukao zlu sreću? Nije se bavio politikom kao neki drugi klasici (njima je mnogo šta oprošteno), nije bio zvanični merilac književnog ukusa, celog života je bio marginalac po društvenom statusu, učestvovao je u oba rata na pravoj strani (u drugom zarobljenik u nemačkom logoru) i o tome objavio jedinstvena svedočanstva.
Stvaralac neobuzdanog duha, još u ranoj mladosti načinio je ”Pantologiju novije srpske pelengirike” kao satirički i parodijski odgovor na čuvenu antologiju vrhunskog žreca beogradskoga književnog ukusa Bogdana Popovića, koji je sve do početka druge svetske vojne bio vrhunska kulturna ikona. Svi pesnici obuhvaćeni ovom antologijom isparodirani su na neverovatno duhovit način, a to se ne prašta kad se već kročilo u srpski Panteon.
No Vinaver nije stao: u sledećim decenijama objavio je i dve nove Pantologije, i kao krunu svega, Alajbegovu slamu, obuhvativši sve živo i duhovno mrtvo u srpskoj kulturi. U ovim travestijama i parodijama Vinaver je pokazao najpre izvrsno poznavanje poetike parodiranih autora, neodoljivu duhovitost i prezir prema mrtvačkoj učenosti i celomudrenosti korifeja novije kulture i univerzitetske književne nauke.
Ne zaobilazeći prijatelje i dojučerašnju sabraću, ovde su se našli i svi važniji autori dva zvanično priznata rukavca međuratne srpske književnosti, nadrealizma i zenitizma, kao i kasnije priključenih trudbenika levičarski obojenog realizma. Vrativši se iz zarobljeništva, Vinaver je jedva sačuvao rusu glavu. Na vlasti su bili svi oni iz njegovih pantologija! I u godinama kad je svaka književna šuša našla dobro uhljebije, Vinaver je jedva dobio posao kao prevodilac u Tanjugu, argatnički osmočasovni tempo. Nikad se nikome nije požalio, pisao je gde je mogao (ponajviše u sirotinjskom nedeljniku “Republika”, koja je služila režimu kao dokaz okrenut Zapadu, da u zemlji ima demokratskog pluralizma).
Iako je do rata objavio desetak neverovatnih knjiga pesama, eseja, u zvaničnom književnom životu, na književnim plenumima i kongresima imao je status neodraslog deteta (enfant terrible), čaršijskog šaljivdžije i neobaveznog dokonjaka. Na vanrednom plenumu Saveza književnika Jugoslavije (novembar 1954.), nepunu godinu pred smrt, Vinaver je iskočio iz publike i otvorio duhovitu polemiku sa mnogima (od Krleže do beogradskih nadrealista, ovoga puta na vlasti). Ništa ad hominem, ali sa stavom da se uklone nasleđene građanske paradigme i stereotipi. Tad su se mnogi prisutni pitali, što dovoljno govori o njima: ko je ovaj samozvanac?
Da bi se danas videlo kakav je zvaničan stav bio prema SV, dovoljno je pogledati Opću enciklopediju Leksikogarfskog zavoda iz 1969, u kojoj je on predstavljen beleščicom od šest-sedam redaka kao novinar, feljtonista i još ponešto, bez ikakve napomene šta je on značio makar između dva rata. Ovde ne treba kriviti Krležu, jer je za ovo bio odgovoran deo redakcije iz Beograda. Gde do danas nije načinjena srpska enciklopedija (bilo je nekoliko zaletanja, niti se zna ko bi je izdavao, a ko bi bogami na njoj radio).
Da bi se shvatilo kako SV nije mačji kašalj u kulturi, valja danas zaviriti u čuvenu knjigu “Književna politika” (1952) Marka Ristića, pape i vrhunskog žreca srpskog nadrealizma, a posle rata prvog ambasadora u Francuskoj. Jedan od najobrazovanijih pisaca u srpskoj kulturi, sa neutaživom potrebom da zavodi red i presuđuje bez pogovora, Ristić je u čuvenom Indeksu pisaca pomenutih u ovoj knjizi, gde su mnogi dobili sudove od kojih su se užarile uši, preskočio Vinavera, bez dodatog komentara, jer je ipak slutio njegovu veličinu.
Neodoljivo mi se nameće poređenje sa velikim samotnikom Tinom Ujevićem. Tin i Vinaver su živeli u podudarnim godinama, umrli jedan za drugim, obojicu je tukao čaršijski, malograđanski šapat da su svoj dar razbucali u sitne tantijeme po bircuzima i kafanama. Ali kad je zagrebačko “Znanje” sredinom šezdesetih objavilo sabrana dela Tina Ujevića (podvig priređivača Drage Ivaniševića) u 16 zamašnih tomova, “književni bogovi” su pali na teme. Ukazao se golem opus, raštrkan po časopisima, zbornicima, provincijskim listovima, od kojih danas nema traga.
Za razliku od Tina, Vinaver je čekao više od pola stoleća, i – daj Bože da se saklopi ovo izdanje. Istina, neke od objavljenih knjiga su već bile objavljene u znatno suženom obimu, neke su nove, jer su tekstovi tematski poređani. Svaki od prvih devet tomova ima uvodnu studiju i kritički aparat, onako kako dolikuje kritičkom izdanju.
Veći deo od ovih tri hiljade stranica bio je nedostupan, i sada bi se očekivalo da se nosioci univerzitetske nastave i akademija oglase. Ali, više od godine dana je prošlo, a odande pristiže muk. Tamo malo ko čita, ljudi valjda ispisuju svoja sabrana dela, ko će se sada baviti nesrećnim Vinaverom.
Kad bi postojala ozbiljna, kritička nauka o književnosti na Bgd Univerzitetu, i šire, sad bi morala da se iznova označi tipologija vrhunskih pisaca, književnih pravaca, pa i onih ličnosti koje su izbegle zamkama svrstavanja (Vinaver nekada, Radomir Konstantinović, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Filip David, Mirko Kovač, Laslo Vegel od novijih, da tu stanem). No ko bi se time još bavio kad nas čekaju veliki nacionalni poslovi i trka ka upražnjenim mestima u SANU!
Od ovih devet tomova Vinaverovog dela, posebnu pažnju zaslužuju, zamašna studija “Zanosi i prkosi Laze Kostića” (nedovršena, ali ipak jedinstvena), “Videlo sveta” (eseji o francuskoj književnosti i kulturi) te “Beogradsko ogledalo” (neverovatna hronika beogradske i srpske kulture, bez premca do danas).
Van sabranih dela ostaće jedinstven prevod-prepev Rablaisovog “Gargantue i Pantagruela”, Sternovog “Tristrama Šendija”, Hašekovih “Doživljaja dobrog vojnika Švejka”, Šeherezadine “1001 noći”, pored stotinak drugih dragocenih prevoda.
Nema bojazni da će sada neko jurnuti da doktorira na delu ovog pisca. Taj bi baja morao da zna pet-šest jezika da bi mogao da obuhvati reference ovog sveznadara, da prouči Bergsonovu psihologiju i filosofiju (ko je pa sad taj u vreme vladavine Lakana i Žižeka), i da savlada muzičku istoriju od Bacha do Schoenberga, koju je Vinaver započeo da upoznaje pohađajući pijanističke časove u Parizu kod čuvene Vande Landowske. Bolje je onda ne dirati ništa i napisati peti ili šesti doktorat o Andriću i Crnjanskom, kojima, evo, najzad, hteo neko ili ne da prizna, staje uz bok ovaj zalutali pustahija i nesmajnik.
Da li pesnici, istaknuti pisci, umetnici čiji značaj prelazi međe lokalnog atara treba da dobiju svoju ulicu?
Pitanje već po svom sklopu deluje dvosmisleno i cinično, jer se jednom komunalnom fenomenu daje dimenzija koja je najčešće u potpunom neskladu sa zemnim životom pisaca i stvaralaca. Velikani poput A. G. Matoša, Tina Ujevića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Danila Kiša, da ne ređam dalje, imali su tragične životne putanje, često bili beskućnici bez sredstava za dostojnu egzistenciju, potucali se od nemila do nedraga, a onda, kad odoše u prah, objavi se: pesnik dobio ulicu! Ma hajdete, molim vas!
Pa ipak, dati ime ulice po piscu nije nevažno, ukoliko shvatimo da taj čin nudi odblesak nekakve kulturno-istorijske strategije. Ako tako nešto uopšte postoji. Pre otprilike godinu dana stiže mi poštanska pošiljka (ne e-mail, već ona starinska), a u njoj knjiga sa neobičnim, potresnim naslovom “Ulica koja će se zvati tvojim imenom – U spomen na Milana Milišića” (izdavač: Društvo dubrovačkih pisaca, Ulica Svetog križa 8). U tom trenutku, gle slučaja, čitao sam sa velikim uzbuđenjem Milišićev roman “Oficirova kći” (izdavač: Geopoetika Beograd). Roman je nešto ranije nađen u piščevoj zaostavštini i jedva rekonstruisan zbog zuba vremena i piščevih mnogobrojnih intervencija: očigledno, pisac bi na njemu još radio da nije tragično izgubio život 5. oktobra 1991. Pogođen u grudi granatom ispaljenom sa torpiljerke JNA, kao prva žrtva srpsko-crnogorskog napada na Dubrovnik.
Sa Milišićem (1941.-1991.) sam studirao na beogradskoj Katedri za svetsku književnost, neke od prvih pesama objavio sam mu tih godina kao urednik Studenta i Vidika. Izdvajao se ironično-intelektualnim stavom, daleko od estradne i eksklamativne poezije koja je šezdesetih davala glavni ton u beogradskom izdavaštvu. Njegova prva pesnička knjiga “Volele su me dve sestre, skupa” (Beograd, 1970.) odista je delovala apartno u opštoj beogradskoj gunguli (ne sećam se da neko od studenata književnosti nije pisao stihove i stizao da ih negde objavi).
Sa njim sam se družio u Dubrovniku i Beogradu (u Dubrovniku zimskih meseci, tad mi je grad bo najlepši, lišen turističke opsade), ali to nije bilo lako jer je bio dosta zatvoren tip, negujući svoj imidž stepskog vuka. Uvek skriven iza zatamnjenih naočara i sa cigaretom u ruci, u večernjim satima posvećen nekoj tečnoj žestini, poput glavnog junaka Lowryjeva romana “Ispod vulkana”.
Ovim hoću da nagovestim zašto me je pogodio naslov knjige koju mi je poslao dubrovački pisac i građanin sveta Vojo Šindolić. Nisam ni znao da je tako bio prijateljski i intelektualno blizak sa Milišićem. Mnogo mlađi od nas, Vojo (1955.) je u Beogradu studirao na istoj katedri, a upoznao sam ga krajem sedamdesetih, u tada čuvenom Salonu knjige koju je izdavačka kuća Narodna knjiga držala preko puta redakcije NIN-a.
Tamo se okupljala ekipa iz raznih naraštaja, od Duška Radovića, dr. Dragutina Gostuškog (enciklopedijske ličnosti, velikog protivnika svega akademskog i tradicijski umoljčanog), sociologa kulture Ljube Stojića, Dragana Babića, Bogdana Tirnanića, Mome Kapora, Milana Oklopdžića (tek je spremao kultni roman “CA Blues”), Pece Popovića, džez-pijaniste Miloša Petrovića i tolikih drugih. Vojo je bio među najmlađima i svojom diskretnom intelektualnom radoznalošću osvajao je sve prisutne. Nekoliko godina kasnije ovaj klub (gde se družilo i debatovalo do ponoći) zatvoren je na pritisak Gradskog komiteta, zbog “rasturanja droge”(!) Ništa od toga nije bilo tačno, ali ovi branioci propale ideologije morali su da nešto izmisle.
Šindolić se posle tih godina pojavljivao zagonetno, na proputovanjima između San Franciska, Venecije, Tokija… U knjizi posvećenoj Milišiću Vojo je sabrao pesme posvećene prijatelju i rodnom gradu, zaključujući knjigu stihovima: “Madono Villonova (…) imaj milosti za Milana Milišića”.
Ove jeseni, za vreme Sajma knjige, Šindolić se pojavio na promociji prve pesničke knjige objavljene u Beogradu, 27 godina posle dolaska u ovaj grad.
Reč je o izboru njegove poezije “Neuspjeli bjegunac” (izdavač: Levo krilo, 246 str.) koji je načinio mladi književni kritičar Bojan Marjanović.
Sajam je bio zatrpan mnogim promocijama, ali promocija Šindolićeve knjige bejaše jedna od najuzbudljivijih, i po sastavu publike, i po Vojinu nastupu i po doprinosu njegovih prijatelja. Kruna večeri bio je snimak specijalne muzičke numere koju je ikona američke pop kulture Tom Waits izveo na Vojinu rođendanu u Friscu, kad je Tom uzeo kultni roman “On the road” i u obliku bluesa pročitao nekoliko stranica!
Počeo sam ovu belešku napomenama o pesnicima i ulicama. Očekujem da jednog dana Milišić u Dubrovniku dobije ulicu (živeo je u Župskoj 5), ali ni kultni pisci u Beogradu nisu bogznakakve sreće. Pre dvadesetak godina iz novina sam doznao da je Danilo Kiš (1935.-1989.) dobio ulicu nedaleko od doma u kome sam rođen.
Otišao sam na Crveni krst (levo od Vračara) i ustanovio da je njegova ulica jedinstvena: u dužini od oko 200 metara postojala je samo jedna stambena zgrada, a sve ostalo je bilo leglo otpadaka, đubrište! Tad sam u gorkoironičnom komentaru napisao da je Kiš, koji je o đubrištu kao simbolu moderne kulture napisao znamenit esej koji je slikar Leonid Šejka nadgradio kao svoj lični stav, zapravo zaslužio takvu ulicu i bio bi ponosan.
Desetak godina kasnije ponovo sam obišao Kišovu ulicu. Na moje zaprepašćenje neko je ukrao pola ulice! Naime, pošto je ulica bila malo prometna, donji deo ulice, između dve poprečne, pretvoren je u džinovsku zgradu koju je sagradio neki tajkun, uz obilatu podršku opštinskih vlasti. Tog jutra kad sam objavio ironičan komentar o “ukradenoj ulici” javio mi se beogradski gradonačelnik Nenad Bogdanović, pitajući me kako je to moguće! Vi ste gradonačelnik, pošaljite nekog od poverenja da proveri plan ulica Beograda i uporedi sa sadašnjim stanjem, rekao sam. Dva sata kasnije javio mi se Bogdanović, sav skrušen, da mi potvrdi da sam bio u pravu. Šta ćete sada, upitao sam ga. Rekao je da će ispitati slučaj. I? Pojela maca.
Nije Kiš jedina žrtva. Miloš Crnjanski zaslužio je bulevar u središtu grada u kome postoje besmislene ulice poput Rudničke, Veslarske, Beogradske (zar nije svaka beogradska!). A dobio je ulicu u Višnjičkoj banji, novouspostavljenom naselju desetak kilometara od središta grada! Obišao sam ovu ulicu, koja je u vreme smrti Crnjanskog (1982.) bila gola ledina.
Primera ima mnogo, ali evo još jednog koji udara u glavu. Stanislav Vinaver (1891.-1955.), jedan od najznačajnijih pisaca u prošlom stoleću, dobio je ulicu u selu Žarkovo, do kojeg se putuje jedan sat autobusom. Zašto tamo? Pa i to je administrativni deo metropole. Bio sam tamo, to je tužna ulica koja vijuga i jedva ima oznaku, da bi se poštari snašli.
Kako za života pisaca, tako i nakon njihove smrti.
Davnih je dana Tin Ujević pisao o “pobratimstvu lica u svemiru”, ali izgleda da je to prevaziđeno nezaustavljivim dijalektičkim razvojem naših malih, usukanih, smrduckavih parohijalizama, pa je sada u modi neko drugačije, sasvim čudno bratstvo, možda bi ga se dalo nazvati pobratimstvom mrzilačkih njuški u… hm, čemu zapravo? Možda u mikrosvemiru sopstvenih predrasuda i netrpeljivosti. Koje ih dele i spajaju istovremeno, kako to već biva sa “najboljim neprijateljima”.
Radi se, elem, o ljudima upadljivo međusobno sličnim, a opet i onima koji bi se imali međusobno mrziti, jer je ta mržnja pogonsko gorivo njihovog tzv. identiteta. Recimo, “srpski” i “hrvatski” nacionalisti, desničari, ksenofobi, homofobi etc.: ima li uopšte pojava tako srodnih i sličnih, a tako međusobno zavađenih? Mada, i toj zavađenosti ima granica, nakon kojih počinje njihova bezgranična, uistinu perverzna ljubav, orgijastični protuprirodni blud sa svim najsočnijim pornodetaljima.
Odavno nisam baš presrećan kada se pokaže da sam dobro predvideo nadolazeće događaje, ali jedna bizarna stvarčica od pre neki dan razgalila me je i rastužila istovremeno. Tek što sam bio napisao, u kolumni za Vreme, a referirajući na famozni hrvatski “antigej” referendum, kako se ovdašnji i tamošnji mrakobesnici ne mogu složiti oko latinice i ćirilice, ali će se glede zatiranja gejeva, ali i svega drugog što miriše na mrske im leve i(li) liberalne vrednosti, ne samo složiti nego će se zagrliti i ljubiti u usta, kadli je u Politici izašao tekst Miše Đurkovića (“Referendum o braku u Hrvatskoj”, Politika, 11. 12. 2013), napornog, ali upornog lokalnog intelektualnog opsenara (čovek voli da se naziva filozofom, ako dobro pamtim) sa desne strane spektra; nešto kao ćirilični Nino Raspudić, plus-minus.
U tekstu koji je takođe bio odjek na (post)referendumsku Hrvatsku, Miša je Đurković s velikim simpatijama pisao o akciji hrvatskih desničara i o njenom “svjetonazoru” generalno – uostalom, kako i ne bi, kad su isti? – iskazujući nesumnjivu srodnost i solidarnost s njom (to je za njega tek “demokratska inicijativa pripadnika građanskog društva”). Istovremeno, međutim, Đurković drži da je levo-liberalna Hrvatska, koja je tako spremna da se zgrozi nad divljanjem “antigej” i tome sličnog ultrakonzervativizma, i koja takav svetonazor neretko naziva fašističkim, gotovo pa sasvim benevolentna prema antisrpskoj histeriji, i da nju tek mlako i krajnje načelno osuđuje, a kamoli da bi je krstila fašističkom (osim jednog-dva izuzetka, tek da se nađe).
Ukratko, šta je sukus Đurkovićeve dijagnoze? Hrvati su gotovo složni da te Srbe i njihova prava treba naprosto satrti, i tome se niko ne protivi, osim možda i donekle šačice uobičajenih sumnjivaca. E sad, kako to pomiriti s činjenicom da Ustav RH jamči ljudska i manjinska prava? Kako, pak, s tim da vlast koja se sukobila s desnicom, i koja (umešno ili ne, priča je za sebe) brani svoj liberalni stav ima podršku većine građana RH, izborenu na izborima, i suštinski neokrnjenu do danas?
Kako to pak povezati i s tim da antisrpsku i antićiriličnu histeriju ne osuđuje – ne libeći se ni od upotrebe fašističkog predznaka – ne tek par očajnika koji obitavaju u katakombama čekajući neminovni linč, nego čitav niz najuglednijih autora vrlo zvučnih imena, na nizu novinskih i internetskih stranica, u intelektualnim, političkim i civilnodruštvenim krugovima? Kako je uopšte moguće strateški prevideti duboku raspolućenost Hrvatske u pogledu bitnih svetonazorskih pitanja, nego sve to manje-više podvesti pod gotovo pa unisone ustašluke?
Moguće je tako što je to autoru naprosto potrebno, mimo bilo kakve činjenične osnove. Ono famozno, a konteksta lišeno “utoliko gore po činjenice”, možda je baš ono što je Đurković najbolje zapamtio sa časova filozofije…
Nacionalizmu je nasušno potrebna slika omraženog, targetiranog Drugog kao gotovo sasvim unisonog bloka Zla. Pa dobro, a zašto onda “gotovo” svi, zašto da baš SVI ne budu zli, slika bi bila još jasnija?! E, toliko je nacionalizam ipak naučio…
Ako su BAŠ SVI zlice od opaka, onda to vuče na nekakvu rasističku generalizaciju; ovako, ako pronađemo ne bitno više od jednog ili dva “pozitivna izuzetka”, istovremeno ćemo se, je li, osloboditi stigme generalizacije, da bismo samu generalizaciju suštinski potpuno zadržali, jer tamo gde su svi osim jedno-dvoje “isti”, tamo relevantne i signifikantne pluralnosti nema, pa nema ni složenosti (u ovom slučaju hrvatskog) društva. Kafanski prosto kazano: sve su to bre ustaše, manje-više; samo se poneki neuverljivo prave da to nisu, a baš takvi su najgori…
Ovo je pak važno iz demagoški “defanzivne” prirode savremenog mejnstrim šovinizma: on se više ne zasniva, kao u Slavnim Danima, na aktivnom propovedanju mržnje prema Njima, nego na naizgled suvoparno-objektivnom konstatovanju kako (svi) Oni mrze Nas (zato valja strateški i svesno prevideti sve ono što se u tu sliku ne uklapa, ma koliko to moglo biti masivno). Pa onda, kad je već tako, ako i Mi Njih malko mrzuckamo (ni približno onoliko koliko su zaslužili!) nije to ni neko čudo, a kamoli nešto čega bi se trebalo postideti…
Najuvrnutije od svega je da ovaj konfuzni turbodesničarski eklekticizam đurkovićevštine deluje kroz šizofrenu raspolućenost odnosa prema hrvatskim mu parnjacima: oni su istovremeno sjajni ljudi koji ne daju “pederske brakove”, ali i krvožedni i genocidni zlikovci koji bi poklali sve Srbe. Zapravo, đurkovićevština implicitno (podsvesno?) teži tome da pronađe “dobre” (antipederske) i “loše” (antisrpske) desničare u Hrvatskoj, pa da se s jednima ljubi duboko u usta, a s drugima da ratuje do istrebljenja (pa makar i na internet forumima), ali je to mission impossible iz jednog prostog razloga: radi se o jednim te istim ljudima.
Malo ćete naći onih koji su liberalni oko seksualnosti, ali su rigidni nacionalšovinisti, ili onih koji su krajnje tolerantni internacionalisti, ali intimno drže da Hitler možda i nije bio baš jako u krivu kada je smislio ružičaste trake za istopolne. To naprosto ne biva u stvarnosti, takvo šta postoji samo u vlažnim snovima “desničarske internacionale”, koja se povremeno bratimi da bi se uvek iznova spektakularno raspadala saplićući se uvek o isti kamen.
Ne možeš, naime, ništa trajno izgraditi na mržnji, pa makar to bila zajednička mržnja prema Trećem. Pre ili kasnije treba regulisati i međusobne odnose i famozna “istorijska potraživanja”, a tu onda prorade fašistoidni resantimani i moronska hiperprodukcija predrasuda u svoj svojoj raskoši. Zato čak ni mrski “pederi” ne mogu biti trajni lepak koji će spojiti hrvatske i srpske fašistoide u trajnu “istospolnu zajednicu” srećnih idiota, sve i kad bi imali najbolju volju da, u višem interesu, posluže za tu svrhu.
