novinarstvo s potpisom
Milan Rakovac
Eppur si muove: na mreži, inače bogatog ulova sve samih ispraznosti, toplo preporučam beogradski portal Peščanik, čiji moto u zaglavlju govori sve – ”ako vam je dobro, onda ništa”.
Peščanik redovito donosi zapise Nan Levinson, američke spisateljice i žestoke antiratne aktivistice, koja se u jednom tekstu prisjeća danas kako su prije više od pola stoljeća američki školarci po kampovima u mirotvornom zanosu pjevali: [Read more…]
Magdalena Maršavelski
Nedavno prevedena na engleski i na još desetak jezika (ne i na hrvatski) zbirka pripovijesti i eseja suvremenog ruskog pisca Maksima Osipova pod naslovom ”Kilometar 101” dobila je visoke ocjene kritike i, sudeći po broju osvrta u medijima, privukla je nemali interes svjetske javnosti, unatoč općem negativnom raspoloženju prema svemu što nosi predznak Putinove Rusije. [Read more…]
Ante Tomić
Uvijek je zabavno kad Zoran Milanović ispadne blesav, a čini se da ni njemu nije mrsko ispasti blesav jer takve trenutke darežljivo i često dijeli s nama.
Pamteći da je on u lipnju odlučno tvrdio kako je Rusija nepobjediva, kako ruska čizma zauvijek ostaje na mjestu koje je ugazila, ne možemo se ne nasmijati gledajući kako posljednjih dana ruske čizme panično praše put istoka, sve po onoj staroj narodnoj ”bjež’te noge posrat će vas guzica”. [Read more…]
Magdalena Maršavelski
U atmosferi straha pred nepredvidivim potezima Kremlja, vijest da su poslovično neutralne nordijske zemlje poduzele korake za priključenje Sjeverno-atlantskom paktu danima je na naslovnicama svjetskih medija, praćena upozorenjima o rizičnosti tog poteza, političkim kalkulacijama i ucjenama. [Read more…]
Prvi hladni rat završen je padom Berlinskog zida 1989. i definitivno je zapečaćen propašću Sovjetskog Saveza 1991. godine. U tome se stručnjaci za međunarodne odnose slažu, ali se ne slažu o datumu početka Drugog hladnog rata, zahlađenja odnosa koje uskrsava pretkonfliktne napetosti kakve su postojale na vrhuncu prošlog Hladnog rata. [Read more…]
Donald Trump
Foto: Channel Guide
Administracija Donalda Trumpa stara je samo mjesec dana, a po Washingtonu se već priča o opozivu predsjednika. Njegova budućnost možda ovisi o tome što će izroniti iz kongresne istrage o Trumpovim poslovima s ruskim režimom. [Read more…]
Tomislav Jakić
Vidjeli smo izjavu predsjednika Putina. Nemamo što dodati – tako je doslovno glasilo priopćenje američkog ministarstva vanjskih poslova koje je trebalo biti prva reakcija na odluku ruskoga čelnika da se ne upusti u diplomatski rat sa Sjedinjenim Državama tri tjedna prije stupanja na dužnost novoga predsjednika. Kažemo, trebalo biti reakcija, jer to reakcija nije. To je klasični primjer ponašanja nekoga tko je, potpuno zatečen, ostao bez riječi. [Read more…]
Sudsko rehabilitovanje Draže Mihailovića, komandanta kolaboracionističkog Ravnogorskog pokreta iz Drugog svjetskog rata, je odluka koja iznova pokazuje ne samo revizionistički karakter vladajućih elita u Srbiji, već i šizofrenu prirodu njene državne politike. [Read more…]
Kada se ono pre dvadeset i koju godinu po prvi put ‘‘završila istorija“ za generacije odrasle u Hladnom ratu, činilo nam se da je jedan od svetlijih simptoma tog zavodljivog postistorijskog stanja izborena parlamentarna demokratija: ‘‘mesijanska“ diktatura projektovana za večnost je pala, od sada ćemo sami birati svoje lidere, mirno i civilizovano, izlaskom na izbore u svečanoj nedeljnoj opravi i isto ćemo ih tako smenjivati posle nekog vremena zato što nisu zadovoljili, ili zato što smo se dosetili nekih boljih ili naprosto jer su nam dosadili i jer nam se može da se predomišljamo i sledimo svoje političke hirove. Ta, mi smo taj ‘‘suvereni narod“, ne?
Ta idilična slika demokratije zapravo je rađena po obrascu ponašanja i rezonovanja potrošača u nekom velikom, odlično opremljenom hipermarketu: uzeo si velika kolica, guraš ih ispred sebe i stavljaš u njih što ti treba ili što ti ne treba, ali ti se sviđa. To da je potrošač kreditno sposoban, to se valjda podrazumeva. Znali smo, doduše, da u kapitalizmu ima i kreditno nesposobnih (videli smo na filmu), ali se nekako podrazumevalo da je to uvek neko drugi. Doduše, najčešće i jeste…
Ta žanr-slika funkcionalne predstavničke demokratije podrazumeva i trajni raskid sa ‘‘uličnim revolucijama“: tamo gde postoji sloboda političkog izbora kroz demokratske institucije nemoguće je legalno i legitimno rušiti i sticati vlast kroz ‘‘ustanke“, ‘‘okupacije“ ovog ili onog i slično. To jest, naravno da je načelno i to moguće, ali onda se prelazi s onu stranu demokratskog poretka: onda već imamo posla s revolucionarnim prevratom. Ma koji bio ideološki predznak koji će antiparlamentarna revolucija sebi nadenuti.
Ako je tome tako, šta je onda ovo što smo gledali u Ukrajini i Bosni? U čemu su sličnosti i razlike tih događanja? I zašto jedna ulična pobuna, čini se, ‘‘uspeva“, a druga ne?
Nije bilo tako davno kada sam, na ovom istom mestu, demonstrante u Kijevu nazvao nekovrsnim očajnicima koji, ma koliko im šanse za uspeh bile male, nisu imali drugog izbora nego da se pobune i neće žaliti da u toj borbi plate svaku cenu. Zašto? Zato što je Janukovičeva vlast fundamentalno, i već sasvim otvoreno, dovela u pitanje tzv. evropsku perspektivu Ukrajine i praktično je izručila nekoj vrsti postsovjetskog commonwealtha koji Putin stvara iza kremaljskih zidina. Na taj je način Janukovič opasno dirnuo u jedan tabu čije snage možda nije bio svestan, a možda i jeste, ali je precenio sopstvenu snagu. Koji je to tabu?
Istočnoevropska zemlja u polukomatoznom stanju u kakvom je Ukrajina može sebi da dopusti svaku moguću formu nevolje i propasti, ali ono što ne može da dopusti jeste eksplicitan i nesumnjiv izostanak ‘‘evropske perspektive“, ma koliko ona sama po sebi delovala kao apstraktna, šuplja, olinjala, upravo već bljutava fraza. Drugim rečima, šta je tačno ‘‘evropska perspektiva“ uopšte (pa još u ovo vreme ‘‘krize evropskog projekta“) i šta je ona tačno za zemlju poput Ukrajine? Ukrajinski, tj. ‘‘majdanski“ odgovor možda bi se mogao interpretirati ovako: nemamo pojma šta je to, ali znamo da nam bez toga nema života! Ne znamo gde taj cvet raste i hoćemo li ikada uspeti da ga uberemo, ali znamo da nam je vera u njegovu dohvatnost trajno pogonsko gorivo, pa makar bilo i energija zablude…
I sad, eto paradoksa: možda je vera u ‘‘evropsku Ukrajinu“ neka vrsta utopije, ali ona se – suočena s ozbiljnim izazovom kakva je bila Janukovičeva pljuska u lice – pretvara u konkretnu i vrlo efikasnu političku snagu. Ta snaga izaziva vrlo konkretne i dalekosežne političke promene čiji je tok i smisao u ovom trenutku nemoguće sagledati. U svakom slučaju, ovde se radi o politici u najčišćem mogućem vidu: o politici kao pitanju strateškog vrednosnog, kulturološkog, pa onda posledično i ekonomskog i političkog opredeljenja jedne ljudske zajednice.
Kako u tom kontekstu stoje stvari s protestima u Bosni i Hercegovini, tj. u BiH Federaciji? Reklo bi se da su protesti splasli pre nego što su se makar i približili vrhuncu, tj. da je sam ‘‘vrhunac“ izostao. Osim ako ne smatrate da je nekoliko nagorelih zgrada isto što i ‘‘revolucija“. Drugim rečima, protest je – za razliku od ukrajinskog – doživeo neuspeh.
Ako je tako, hajde da vidimo zašto je tako. Ako u ukrajinskom ‘‘proevropsko-proruskom“ sporu postoji jak element bar prividne apstraktnosti, u bosanskoj se buni raspoznaje čak možda izvestan višak konkretnosti: bio je to onaj famozni ‘‘socijalni bunt“ (koji se odavno najavljuje i kojim se odavno preti), to jest, bio je to izliv sasvim razumljive frustriranosti i besa širokog sloja ljudi krajnje nezadovoljnih uslovima svog života i još nezadovoljnijih kada te uslove uporede s privilegijama ‘‘političke klase“, koja je u BiH zbog bizarnih daytonskih rešenja upravo perverzno razgranata.
Šta ovo znači? Da je s korenima i motivima bosanske bune vrlo lako biti solidaran, da je vrlo lako razumeti je i biti ‘‘načelno na njenoj strani“; zato su i svi lokalni, regionalni i drugi pripadnici Napredne Humanističke Inteligencije pustili odgovarajuće zvuke odobravanja, a najprilježniji među njima bogme i otišli u Sarajevo ili Tuzlu ne bi li na licu mesta malo začegevarisali, po mogućnosti pred kamerama. To je u redu ili je barem na neki način simpatično.
Tako gledano, bosanska buna uopšte nije politički kontroverzna (a ukrajinska jeste) i gotovo je nemoguće biti ‘‘protiv“ nje. Ali, zašto sve to zajedno na koncu nije proizvelo nikakav (u pravom smislu reči politički) efekat, a famozni je fitilj pobune, po svemu sudeći, na najboljem putu da konačno zgasne? Zašto, uostalom, u Bosni nije bilo nijednog Janukoviča koji bi (simbolički) visio?
Vraćamo se onom paradoksu, ali sada vozimo u obrnutom smeru. Prividna ‘‘apstraktnost“ ukrajinskog spora zapravo je duboko konkretna i duboko politička. Na drugoj strani, šta je politička osnovica bosanske bune? Ništa. Nema je. Parola tipa ‘‘ja sam gladan i nemam posla, a vi ste lopovi“ em je tačna, em izaziva prirodan ljudski poriv za solidarisanjem, ali ona je zapravo – ma koliko to bilo neprijatno za izreći – u političkom smislu bez sadržaja. Čovek prosto ne zna šta bi s njom. Ona bi eventualno mogla postati političkom jedino ako bi revolucionarne mase pokrenule novu (ali pravu, a ne ‘‘postmodernu“!) proletersku revoluciju, a to se ne dešava, niti ima izgleda za to, osim u glavi ponekog zanesenjaka.
Tako ispada da su bosanski zahtevi ‘‘previše konkretni“ i da im nedostaje bilo kakva utopijska energija, bilo kakav iole konsekventan politički projekt na širokoj skali (kao što je u Ukrajini ideja ‘‘evropske perspektive“ i trajne nezavisnosti od Kremlja) i da zato puka socijalna buna nužno krahira: ne može politički da uspe nešto što se nikada nije ni konstituisalo kao politička stvar, s kojim god predznakom. I zato se tako brzo izduvala i degenerisala u zabavište za nadobudne neolevičare (s njihovim ‘‘plenumima“ i ostalim dosadnim detinjarijama) i takva će biti sve dok prirodno ne izumre.
Nije to utešno, ali nije ni strašno, jer može da bude poučno. A šta je pouka? Pa, recimo ovo: bez hleba nema života, ali ‘‘hleb“ po sebi nije dostatna politička ideja. Uvek je potrebno nešto više; to ‘‘nešto više“ u Ukrajini postoji i neko je bio spreman i život da da za to.
U petak, 20. decembra, avion privatne nemačke kompanije sleteo je na berlinski aerodrom pravo iz Rusije, a iz njega je izašao znamenit putnik, do koji sat pre toga sibirski zatvorenik: Mihail Hodorkovski, čovek koji je jednom imao para više nego što obični smrtnici poput nas mogu i zamisliti; sada ih, po svoj prilici, ima mnogo manje, ali to je i dalje više nego što bi običan smrtnik poput mene ili vas mogao i znao potrošiti, jer i za sticanje i za trošenje tolikog novca treba ona vrsta dara i, hm, mašte, kakvu ovakvi kao mi nemaju. Jer da je imaju, imali bi šta i (po)trošiti.
Zanimljiva je ta politička istorija nemačko-ruskih putničkih civilnih letova, vanlinijskih, ponekad upravo i ilegalnih. Izgleda da ruski Sistem (svaki, naime, ruski sistem!) ima potrebu da povremeno izluči iz sebe i sa teritorije koju kontroliše ponekoga ko mu osobito smeta, a za međunarodnu mu je reputaciju štetno da ga dalje drži u pržunu, bilo bukvalnom ili onom ’’otvorenog tipa’’ (što je u nekim periodima istovetno sa zemljom kao takvom). I šta onda učiniti nego posesti smetalo na prvi avion i uputiti ga na zapad, ali ne predaleko – Nemačka se tu čini kao baš zgodna destinacija.
Tako je 12. februara davne 1974. na frankfurtski aerodrom sleteo Aleksandar Solženjicin, doslovno izbačen iz Sovjetskog saveza (i državljanstvo mu je momentalno poništeno) kao kakva vreća krompira, bez da ga se išta pita. Eh, takva je bila sovjetska imperija: ako hoćeš da izađeš iz zemlje moraš da zatražiš dozvolu, ali teško da ćeš je dobiti, ali ako počneš opasno da smetaš, ona će te isto tako silom izbaciti – i još ćeš biti srećan jer si mogao proći mnogo gore, kao što mnogi i jesu. Nisu, naime, svi Solženjicin ili Hodorkovski pa da imaju tako luksuzan tretman: za milione anonimnih dostajao je metak u potiljak i anonimni ukop u zaleđenu zemlju negde u Bestragiji.
E sad: nema više ni Solženjicina ni Sovjetskog saveza, druga su vremena i običaji, a i stvarno je malo smešno, a zapravo i skrnavo, poistovećivati ruskog pisca i stoičkog konzervativca (čoveka tvrdih uverenja i principa, šta god ko o njima mislio), sa megabogatim tajkunom, pripadnikom komsomolske zlatne mladeži koja je od nadirućeg kapitalizma vrlo brzo, promućurno i nadasve beskrupulozno prigrabila ono jedino što joj se dopalo: novac. Ne, mnogo novca. Ne, upravo nezamislivo mnogo novca. Stečenog na način koji se nikako ne uklapa u onu weberovsku ’’protestantsku etiku i duh kapitalizma’’. Samo, nisu momci-ex komsomolci imali ni vremena ni volje za čitanje Webera, valjalo je brzo i efikasno nalapati se gasno-naftnih i ko zna još kakvih milijardi.
Dosta godina kasnije, jeljcinovsku piramidu moći odmeniće Putin, stari i tvrdi KGB kadar, a Hodorkovski će odnekud pomisliti da može raditi mimo, ako ne i protiv novog šerifa u gradu. Šerif je, gle, mislio drugačije. The rest is history. Hodorkovski je imao više nego dovoljno vremena da u zatvoru nadoknadi propuštenu lektiru; ko zna, možda se mašio i Webera.
Deo zapadne štampe sada gotovo da slavi Hodorkovskog kao nekog ’’novog Solženjicina’’, naravno u postsovjetskom, brutalno kapitalističkom ključu. Deo ’’istočne’’ štampe (uključujući i srpsku) na to se mršti. I zaista, vrlo je lako uočiti koliko su Solženjicin i drugi sovjetski disidenti na jednoj strani, a Hodorkovski, Berezovski etc. na drugoj, nešto kao bog i šeširdžija. Ali, biće da to što ih se u izvesnom smislu dovodi u neku bizarnu vezu ne govori samo o buđenju hladnoratovskih resantimana, nego govori nešto bitno o sadašnjem stanju stvari.
Šta je, naime, putinovska Rusija ako ne svojevrsno ’’povampirenje’’ sovjetske imperije, ali ne kroz ideologiju, nego u čisto praktično-tehničkom smislu, sa knutom državne sile i gomilom novca od eksploatacije resursa u prvom planu? Šta je onda Vladimir Vladimirovič Putin ako ne svojevrsni Brežnjev državnog kapitalizma? Dakako, takvom autoritarnom socijalističkom kapitalizmu (nemojte mi samo reći da to ne postoji i ne može postojati!) glavni neprijatelji nisu pisci, umetnici, novinari. To jest, i takvi su mu neprijatelji, ali sitni i imperatorskog prezira dostojni, za njih je rezervisan pedagoški tretman u vidu cenzure, ostajanja bez posla ili drugih formi šikane. U krajnjem slučaju, poneko trajno nerazrešeno i nerazrešivo ubistvo, od nepoznatog ili ’’neuračunljivog’’ počinioca.
Sa odviše svojeglavim tajkunima se radi drugačije: oni su otpadnici iz zajedničkog ’’bojševičkog’’ gnezda, pri tome im novac daje izvesnu moć – a moć se u tim krugovima uvek respektuje, bez obzira na poreklo i predznak – i ima ih se egzemplarno dovesti u red. Jer, na koncu je važno da se pokaže da je ’’ruka Kremlja’’ uvek najjača i najčvršća, a da se ’’izmi’’, ideologije i poretci mogu menjati kako im je volja. Kremlj je suština, ostalo je retorika.
Da li sve ovo nešto govori zapadu, i nama kao klatećem se donjem rubu tog sveta? Nije malo onih, ne baš nerelevantnih, koji proglašavaju odlazeću 2013. ’’godinom Putina’’. Nije li Vladimirovič nadigrao Zapad i u Siriji i u Ukrajini i još ponegde? I sada mu je, kada je demonstrirao efikasnu silu, lakše da se malo igra humanizma i renesanse i poboljšava svoj predolimpijski imidž ’’humanitarnim’’ puštanjem Hodorkovskog, ili onih dveju cura iz Pussy Riot, pravih duhovnih naslednica starih disidenata.
A stara, dobra Evropa zapravo je paralisana i pomalo zadivljena Putinom i putinizmom (na onaj način na koji je kakav ’’dobar dečak i mamin sin’’ fasciniran huliganom koji sve može i sve sme) mada ga baš i ne bi volela ’’kod kuće’’, onako kako je zapravo bila paralisana i sirovim, brahijalnim staljinizmom, hruščovizmom ili brežnjevizmom. To jest, dopola gadljiva, otpola strašljivo impresionirana… Ali tada je ipak bilo lakše, bio je tu prekookeanski Veliki brat u punoj snazi i svežini, a nije bilo ni ruskih petrodolarskih milijardi, te je na koncu sibirska imperija – osim za ponekog left bank intelektualnog snoba – kao model za život i za ugledanje imala zavodljivost prašnjave krpe.
Šta je danas drugačije? Pa ništa, osim toga da se sve pomalo raspaducka, da kriza nagriza već i jezgro evropskog severa i zapada, dok se po njegovim južnim i istočnim rubovima već uveliko razmahala, a sa njom i svakovrsni spasioci. Fašistički i tome srodni pokreti ponegde su već – u ublaženoj varijanti – preuzeli vlast, drugde su blizu vlasti, ili pouzdano rastu i čekaju svoj čas. Na Balkanu se to osobito dobro vidi, a i Kremlj je izgleda odlučio da kroz Balkan, recimo kroz Srbiju, pa i Bugarsku, pokaže šta sve zna i može.
Zato će Hodorkovski biti lepo potapšan po ramenima i brzo zaboravljen, jer nije Međeda ljutiti kad ide zima; uostalom, poneko će se setiti i da je onomad, kada je Solženjicin dobio Nobela, a Kremlj ga, dakako, nije pustio da odleti na dodelu, švedska ambasada u Moskvi odbila da bude domaćin uručenja nagrade ruskom piscu, jer Kraljevska vlada ipak nije htela da kvari odnose sa supersilom zbog tamo nekog piskarala…
Naravoučenije za kraj? Nema. Možda samo to da ne zaboravimo na Nadeždu Pussy Riot Tolokonikovu, curu bez kremaljske moći i tajkunskih para: sve što ona ima jeste očajnička želja i potreba za slobodom i za životom. Ponekome je to dvoje jedno te isto. Nije to mnogo, i nema to iza sebe nikakvih divizija, ali opet, to je jedino što vredi, mada se ne može osobito dobro utržiti na berzama kapitalizma, socijalizma ili bilo kojeg drugog kurentnog pseudonima za neprestane Igre Moći.