istorija

Sto godina izdaje

Autor: Milan Vlajčić / 01.01.2015. Leave a Comment

U našem obrazovnom sistemu na svim nivoima, od Vukovog otkrića Kosovskog deseteračkog ciklusa do danas, održava se mit o Kosovskom boju, o junacima i izdajicama, sve poimence. Naš najbolji poznavalac srednjevekovne književnosti, novosadska profesorka Jelka Ređep (1936.-2014.) prokopala je sva svedočanstva i relevantne arhive, od osmanskih do bečkih i peštanskih, te nošena kritičkim duhom u tradiciji sveštenog lica Ilariona Ruvarca otkrila šta se krije ispod naslaga mitskih dorađivanja istorije.

Povodom nedavne smrti gđe Ređep Radio Beograd je reprizirao razgovor sa njom (BGD 1, utorak, 2.dec. 04-05 čas.) u kultnoj dokumentarnoj emisiji ”Kod dva bela goluba”. Autorka tu otkriva frapantnu činjenicu koju su generacije patriotski ostrašćenih poznavalaca naše istorije prenebregle: prvih sto godina posle Kosovskog boja u pisanim i usmenim tragovima nema nijednog imena sa naše strane, osim čestitog kneza Lazara (kasnije je i on unapređen u cara!).

Povodom nedavne smrti gđe Ređep, Radio Beograd je reprizirao razgovor sa njom (BGD 1, utorak, 2.dec. 04-05 čas.) u kultnoj dokumentarnoj emisiji ”Kod dva bela goluba”. Autorka tu otkriva frapantnu činjenicu koju su generacije patriotski ostrašćenih poznavalaca naše istorije prenebregle: prvih sto godina posle Kosovskog boja u pisanim i usmenim tragovima nema nijednog imena sa naše strane, osim čestitog kneza Lazara

Kasnije, kad se pamćenje učesnika izgubilo, pojavljuje se ‘‘izdajnik Vuk Branković“ kao deo mitske narodne imaginacije, ali profesorka je u svojoj knjizi ‘‘Bistru vodu zamutiše“ dokazala da je VB jedini od Lazarovih zetova sudelovao u Kosovskom boju bez tragove izdaje!

Ali rad vremena je učinio svoje, uvek su potrebni izdajnici, do dana današnjih. Profesorka ukazuje da u podrobnim opisima nema pravog imena ubice turskog cara Bajazita, ali kasnije se javlja ime Miloša Obilića (negde i Kobilića), no u srpskim, albanskim i bugarskim analima njega prisvajaju sa svih strana! Istorija je surova, ali nauka o njoj mora da bude istinoljubiva. Težak zadatak!

Kad pomenuh Ilariona Ruvarca (1832.-1905.), jednog od utemeljivača kritičke istoriografije, dobro se podsetiti kako je prolazio u svom vremenu. Bio je crkveno lice, rano se zamonašio, studirao na najboljim školama, bio profesor Karlovačke bogoslavije, dobro poznavao pet-šest najvažnijih jezika – od starogrčkog i latinskog naovamo. Zamonašio se u sremskom manastiru Krušedol, a kasnije odbio zvanje vladike. Kad se setimo ko je sve vladika danas (jedan od njih neprekidno proglašava Sodomu i Gomoru zbog postojanja gay populacije i priziva lomaču Sudnjeg dana), valja imati poštovanja za taj čin.

Ruvarac je preuzeo temeljno načelo Leopolda von Rankea da istoriju valja proučavati na osnovu autentičnih dokumenata (dokaza) i surovo kritički. Još kao student objavio je ‘‘Dve studentske rasprave“ 1884. godine, u kojima je dokazao da se narodne epske pesme ne mogu smatrati pouzdanim izvorom za događaje o kojima pevaju. Među prvima je ukazao na ulogu Vuka Brankovića u Kosovskom boju, ali bez one potpune dokumerntacije koju je istražila profesorka Jelka Ređep.

U svom vremenu Ruvarac je imao žestoke polemike sa zastupnicima nacionalno romatičarske struje koja se držala legendi i naknadnih mitova, ali je ipak bio među prvim redovnim članovima Srpskog naučnog društva (današnje SANU).

Kad pomenuh Ilariona Ruvarca (1832.-1905.), jednog od utemeljivača kritičke istoriografije, dobro se podsetiti kako je prolazio u svom vremenu. Bio je crkveno lice, rano se zamonašio, studirao na najboljim školama, bio profesor Karlovačke bogoslavije, dobro poznavao pet-šest najvažnijih jezika – od starogrčkog i latinskog naovamo

Imao je Ruvarac do danas dostojnih nastavljača, no tradicionalna istoriografija, zasnovana na narodnim predanjima i precenivanju uloge srpske države, ostala je jaka i prisutna do dana današnjeg. Srpska pravoslavna crkva ima prava da neguje kult svog prvog patrijarha Rastka, u monaštvu nazvanog Sava, a danas prepoznatog kao Sveti Sava. Ovaj zaslužni državnik, sin velikog župana Nemanje, ima velike zasluge za očuvanje narodne tradicije, ali od toga je napravljena ideologija svetosavlja koja često sa imenom Savinim i njegovim stvarnim delanjem nema nikakve bliže veze.

Pomenuću samo da se neprekidno po novinama povlači misao Svetog Save da je Srbija na razmeđi Istoka i Zapada. To on, dokazano je, nikada nije izjavio, jer je Srbija u njegovo doba bila na Zapadu u odnosu na Carigrad (Konstantinopolj), a zapad kao geopolitička kategorija uopšte ne postoji.

Današnji nacionalno ostrašćeni istoričari (istoriografija je mnogo ozbiljnija kategorija do koje su valja vinuti) sa ponosom veličaju Dušanov zakonik iz prve polovine 14. veka, ali taj zakonik nikad nije zaživeo; ostao je u nacrtu, jer je Dušan ubrzo nestao (za mnoge pod nejasnim okolnostima).

Kad se o ovom zakoniku govori bez osvetljavanja istorijskog konteksta (to je prva metodološka zamka u koju mnogi dobrovoljno uskaču), proizilazi da je srpska srednjevekovna država jedna od najnaprednijih pre otkrića Novog sveta, a svesno se zabašuruje da je u tim decenijama trajala krvava seča bogumila (patarena) iz razloga koje ćemo u ovoj prilici preskočiti.

Današnji nacionalno ostrašćeni istoričari (…) sa ponosom veličaju Dušanov zakonik iz prve polovine 14. veka, ali taj zakonik nikad nije zaživeo; ostao je u nacrtu, jer je Dušan ubrzo nestao (…). Kad se o ovom zakoniku govori bez osvetljavanja istorijskog konteksta (…), proizilazi da je srpska srednjevekovna država jedna od najnaprednijih pre otkrića Novog sveta, a svesno se zabašuruje da je u tim decenijama trajala krvava seča bogumila (patarena) iz razloga koje ćemo u ovoj prilici preskočiti

Povod ovim beleškama je radijska emisija koja je reprizno emitovana u praskozorje. Pošto premijerno izdanje nisam slušao, na nju sam naleteo slučajno, pritisnut bliskim susretom sa mitskom pratiljom mojih noći, gospođicom Insomnijom. Profesorka Novosadskog univerziteta i autor nekoliko značajnih knjiga (zavirio sam samo u nekoliko) Jelka Ređep je mogla hladno da bude svrstana u rang uglednih akademika (ovo bi bio pleonazam u ozbiljnoj kulturi, a kod nas deluje cinično).

Ne bi ona tamo prošla lako, zapravo nikako, jer se tamo pri izboru predostrožno vreba da ne promakne neko ko ne udara u nacionalističke talambase ili makar neko ko ne talasa previše.

Kad smo pominjali Kosovski boj iz 1389., nije ni čudno što je nastava istorije dugo opstojala na mitskim predstavama preuzetim iz narodne epike. A šta reći za mnogo bliže istorijske događaje o kojima još postoje živi učesnici i svedoci, dok arhivi sa obiljem građe i dalje čekaju pažljive i trudoljubive istraživače? No ko bi se, sem gospođe Ređep i još ponekog (kao što je to sjajna istoričarka Dubravka Stojanović), petljao po prašnjavim arhivama i ko zna šta bi odande moglo da proistekne!

Videli smo u protekloj godini kojom se obeležavala 100. godišnjica izbijanja Velikog rata šta se sve događalo u izdavačkoj delatnosti: hrpe knjiga sa olakim improvizacijama o uzrocima ratnih strahota i nekritičkim veličanjem tragičnog mladića Gavrila Principa. Od kojeg su mnogi pokušali da načine Velikog Srbina, a on je krenuo u akciju nošen duhom jugoslovenstva (shvaćenim u onim vremenima kao veliki istorijski cilj, a ne onako kako se to danas prostački tumači kao povod za nacionalnu otimačinu).

Pa ipak, našao se neko da objavi najbolju knjigu o tom fenomenu: ‘‘Sarajevo 1914“ Vladimira Dedijera. Koju je malo ko primetio, jer je njen pisac u međuvremenu brzometno uklonjen kao Maršalov nekritički biograf.

Knjiga se prodaje na novinskim kioscima; ovaj sluđeni narod, koji sve teže vezuje kraj sa krajem posle lavine golih obećanja (…), valja suočiti sa novom vrstom nostalgije. U zemlju se vratio Šešelj, potpuno marginalna ličnost posle svih istorijskih užasa, a možda mu valja priključiti onog koji je, poput doktora Frankenštajna, stvorio svog ‘‘najomiljenijeg opozicionara“. Pa šta ispadne!

I priđimo malo bliže, ovim decenijama kad srpsko društvo plaća visoku cenu zločinačke rušilačke politike Slobodana Miloševića.

Upravo je objavljena zamašna knjiga sociologa Slobodana Antonića ‘‘Miloševič: još nije gotovo“ (izdavač: Vukotič Medija). Tokom onih strašnih devedesetih zapazio sam Antonića kao oštrog analitičara destrukcije sprskog društva, čak imam jednu njegovu dobro dokumentovanu knjigu o ekonomskom i moralnom propadanju Srbije u tim suludim godinama.

U poslednjih desetak godina ovaj analitičar se ozbiljno primakao braniteljima srpskog nacionalnog identiteta (ma šta to značilo), zastupnicima srpskog stanovišta (ako Rusi, Kinezi, Severnokorejanci imaju takvo stanovište, a što ne bi i Srbi!). Nova ideloška formula o autošovinizmu u njemu je dobila jakog zastupnika (na radost fašističkog fronta Dveri, otačestvenih organizacija Gvozdeni front, Pokret 1389 i sličnih tvorevina).

Sve sam to shvatao kao nervozu pred zvanično kandidovanje za ulazak u redove SANU. Ali kad sam prelistao ovu knjigu o Slobi kao ‘‘simbolu otpora“ Novom svetskom poretku, NATO-u i drugim neprijateljima srpstva, sve do Haškog suda, odista sam se zapanjio.

Knjiga se prodaje na novinskim kioscima; ovaj sluđeni narod, koji sve teže vezuje kraj sa krajem posle lavine golih obećanja (a iza toga velika neizvesnost), valja suočiti sa novom vrstom nostalgije. U zemlju se vratio Šešelj, potpuno marginalna ličnost posle svih istorijskih užasa, a možda mu valja priključiti onog koji je, poput doktora Frankenštajna, stvorio svog ‘‘najomiljenijeg opozicionara“. Pa šta ispadne!

Sretna nova!

Autor: Filip David / 28.12.2014. Leave a Comment

Pri kraju svake godine sabiraju se rezultati. A prave se i prognoze. Kakva je bila protekla godina, a šta donosi godina koja dolazi.

Gotovo jednodušan zaključak političara, ekonomista i običnih građana jeste da je ova, 2014. godina bila loša. Pogoršao se život u svim oblastima važnim za prosperitet države i njenih stanovnika: državni dugovi su se popeli do neslućenih razmera, nezaposlenost je dostigla uznemirujuće brojke, standard je na nezaustavljivoj nizbrdici.

Sa govornice Skupštine, iz Vlade, od ministara, od predsednika Vlade čuju se, međutim, ohrabrujući glasovi. Započete su reforme koje obećavaju uspešan oporavak, samo treba izdržati još strašniju krizu koja od prvog januara kuca na vrata. Ukratko: da bi nam bilo bolje, mora nam biti još malo (ili malo više) gore.

Ono što brine, pa i plaši nešto starije stanovnike ove namučene zemlje jeste da se neprekidno, kroz dugi niz godina, ponavlja ta, jedna pa ista mantra: ”Strpite se, još samo godinu ili dve treba stezati kaiševe, a onda dolazi vreme blagostanja!” Ta rečenica se u svojim različitim varijantama ponavlja od završetka Drugog svetskog rata, od Titovih vremena, spominjala se i u vreme samoupravljanja, a aktuelna je i danas.

Ako treba, srpski političari se pozivaju i na nesvrstanost, na Titovu politiku, na sve ono što im u određenim okolnostima i u određenom trenutku može pribaviti praktičnu političku korist, na sve ono čega su se sa dubokim i iskrenim gađenjem doskora odricali. To je politika duboke hipokrizije koja je zahvatila ne samo politički vrh nego široke društvene slojeve. Za mnoge je nestabilna i daleka Rusija ostala svetionik koji pokazuje puteve u budućnost

Ispada nekako da je krize uvek bilo, a boljeg života nikako. Bolji život je, kako se činilo, bio tu negde skriven, ali je izmicao pred krizom, sunce nikako da se pomoli iza dalekog brdovitog horizonta. Nada je umirala poslednja. Nikada nije sasvim potonula.

U komunističkim vremenima obećavao se na kraju puta komunistički raj, danas, sa mnogo više opreza, kapitalistički raj u kojem, istina neće svi podjednako profitirati: oni bogatiji mnogo više, nego oni siromašni. Nisu svi jednako zaslužili Ali, svejedno, gladnih, navodno, neće biti, u šta, istine radi, ozbiljni ekonomisti ozbiljno sumnjaju.

Ako ćemo iskreno, vele, gladnih će uvek biti, biće i siromašnih, nikada neće biti posla za sve, tržište kapitala je ćudljivo, a interes profita nemilosrdan i to se mora prihvatiti kao neminovnost.

Iz modernog rečnika briše se i ona anahrona reč: solidarnost. Solidarnost je zaostala reč iz doba socijalizma, pa i tada je više bila demagoški ukras, nego socijalna stvarnost. Takav je poredak sveta: uvek je bilo onih ”zrikave sreće”.

Sa starom godinom rastajemo se sa gorčinom i brigom zbog svega onoga što se nagoveštava u novoj. Nije to zbog reformi, stvarnih ili prividnih, koje, po uverenju svih, znače još teži život i još veću neizvesnost. Promene su potrebne, neophodne, ali nekako uvek su išle na pogrešnu stranu. I uvek su na kraju ispaštali oni kojima već dugo nije dobro. Uvek su prave žrtve, bilo tranzicije, bilo reformi, oni koji su najbespomoćniji, najranjiviji, bez podrške sa bilo koje strane.

Neko je već sve ovo u čemu se nalazimo nazvao ”igranka bez prestanka”. Vrteška koja se kreće sve većom brzinom i ne može da se zaustavi. Vožnja od koje se mnogima zavrtelo u glavi, ali nemaju kud. Da se zaustave i siđu, ne mogu, da se dalje tako voze – neće izdržati.

Ipak, nada umire poslednja. Negde, u najskrivenijem delu svoga bića, kod najvećih gubitnika učaureno je verovanje da budućnost donosi i neka iznenađenja, da nije sve predvidljivo i sve izgubljeno. Život nije reka koja teče jednim koritom.

Sa čitavim balastom naizgled nerešivih problema ulazi se u novu godinu. Da li će zaista od 1. januara 2015. ova zemlja i njeni stanovnici biti u nečemu drugačiji nego što su bili do 31. decembra 2014.? Hoće li se otvoriti nebesa i učiniti da se promene politika, ekonomija, mentalitet, da odjednom sve bude drugačije nego što je bilo? Čuda se ne događaju često, ali se ipak događaju. Mada i na čudima treba poraditi. Pa, sretna nam nova!

Ima svoje meandre, svoje rukavce i negde u nekom od tih rukavaca krije se ta nada, još uvek samo u neizvesnom iščekivanju, još uvek skrivena.

Ali, nisu u pitanju samo ekonomske reforme. Nije samo u pitanju unutrašnja politika i sav onaj teret koji sobom nosi: neuništivu korupciju, nesavladivu ”sivu ekonomiju”, neiskrenost vlasti, potkupljivost medija. Budućnost postavlja i druge zamke: Ni spoljna politika ne uliva previše ohrabrenja. Srbija je u sporovima, većim ili manjim, sa gotovo svim susedima, ali i sa Evropskom unijom čiji član želi da postane.

Traži se pomoć sa strane u svim kritičnim situacijama, bilo da se radi o krpljenju budžeta, bilo o nesrećama koje su prouzrokovale prirodne nepogode. Srpska politika postala je prepoznatljiva po tome što opstaje u nekakvom maglovitom okružju, u raskoraku između reči i dela – jedno se obećava, a drugo čini. Sklapaju se sporazumi na najvišem nivou koji se ne poštuju i ne sprovode, računa se da će neki iznenadni obrat u svetskoj politici vratiti točak istorije mnogo godina unazad.

Ako treba, srpski političari se pozivaju i na nesvrstanost, na Titovu politiku, na sve ono što im u određenim okolnostima i u određenom trenutku može pribaviti praktičnu političku korist, na sve ono čega su se sa dubokim i iskrenim gađenjem doskora odricali. To je politika duboke hipokrizije koja je zahvatila ne samo politički vrh nego široke društvene slojeve. Za mnoge je nestabilna i daleka Rusija ostala svetionik koji pokazuje puteve u budućnost.

Sa čitavim balastom naizgled nerešivih problema ulazi se u novu godinu. Da li će zaista od 1. januara 2015. ova zemlja i njeni stanovnici biti u nečemu drugačiji nego što su bili do 31. decembra 2014.? Hoće li se otvoriti nebesa i učiniti da se promene politika, ekonomija, mentalitet, da odjednom sve bude drugačije nego što je bilo?

Čuda se ne događaju često, ali se ipak događaju. Mada i na čudima treba poraditi.

Pa, sretna nam nova!

Dvadeset i jednu godinu posle

Autor: Filip David / 21.12.2014. Leave a Comment

Dvadeset i sedmog februara 1993. izvršen je jedan od najmonstruoznijih zločina. Pripadnici srpskih paravojnih formacija oteli su grupu putnika na železničkoj stanici Štrpci, opljačkali ih, mučili i potom streljali, a tela su bacili u jezero Perućac. Jedina krivica otetih putnika bila je njihovo etničko poreklo, osamnaestorica su bili Bošnjaci, a jedan Hrvat. Po svemu što se zna i onome što je u međuvremenu dokazano otmica je izvršena uz logističku podršku Železnica Srbije, MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije.

Dvadeset i jednu godinu posle zločina po naredbama Tužilaštva Bosne i Hercegovine i srpskog Tužilaštva za ratne zločine na području ove dve države sprovedena je policijska akcija u kojoj je uhapšeno petnaest osoba osumnjičenih za otmicu putnika iz voza u Štrpcima.

Šta se i kako dogodilo pa je došlo, istina sa velikim zakašnjenjem, do ovakvog obrta, onda kada su mnogi već poverovali da će ostati nekažnjeni izvršioci i saučesnici ovog zločina? U međuvremenu ubice i zločinci postali su poznati biznismeni i ugledni ljudi u svojim sredinama.

Dvadeset i jednu godinu posle zločina po naredbama Tužilaštva Bosne i Hercegovine i srpskog Tužilaštva za ratne zločine na području ove dve države sprovedena je policijska akcija u kojoj je uhapšeno petnaest osoba osumnjičenih za otmicu putnika iz voza u Štrpcima. Šta se i kako dogodilo pa je došlo, istina sa velikim zakašnjenjem, do ovakvog obrta, onda kada su mnogi već poverovali da će ostati nekažnjeni izvršioci i saučesnici ovog zločina? U međuvremenu, ubice i zločinci postali su poznati biznismeni i ugledni ljudi u svojim sredinama

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u intervjuu za Novi magazin izjavljuje: ”Istraga je dugo trajala zato što su, očigledno, odmah nakon izvršenog zločina počele opstrukcije… lično sam bio začuđen do kog nivoa idu.”

Naravno, postavlja se pitanje zašto je tužilac svih ovih godina ćutao o tim opstrukcijama i koliko se može govoriti i o njegovom udelu i njegovoj krivici zbog dugogodišnjeg prećutkivanja da opstrukcije ima. Ali je još važnije ko je, kako i zašto učestvovao u toj opstrukciji.

Odgovori se mogu lako pronaći i nisu tako skriveni kao što se nekome može učiniti. U tome i jeste apsurdnost čitave situacije, to što se mnogo toga već dugo pretpostavljalo ili znalo, ali nije bilo dovoljno građanske hrabrosti, odlučnosti javnog mnjenja, niti snažnih institucija da se zločinci pohapse i kazne. Država nije mogla da to učini jer je i sama bila kriminalizovana, štitila je i ohrabrivala ovakva i slična zlodela. Vlast je nastupala kao zaštitnik kriminala i zločina, a ne kao produžena ruka pravne države.

Na zakasnelu primedbu tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića kako je ”nedopustivo što Milan Lukić i drugi izvršitelji ovog gnusnog čina nisu bili osumnjičeni za ratni zločin” Milena Inić-Drecun, nekadašnja tužiteljka Okružnog tužilaštva u Beogradu, izjavila je da je ”nedopustivo da bilo ko bude optužen za ratni zločin kao ni za drugi zločin, bez dokaza”. Tužilac Vukčević odgovara da je itekako bilo dokaza da je u pitanju ratni zločin.

Ova zakasnela polemika deluje apsurdno: nasilnom izdvajanju i odvođenju putnika bošnjačke nacionalnosti iz voza Beograd –Bar. 27 februara 1993. prisustvovali su brojni putnici srpske nacionalnosti, službenici železnice i zvanična lica. Po pisanju Politike neki od putnika komentarisali su izvođenje muslimana iz voza rečima: ”Vodite balije, streljajte ih”. Jedini koji se suprotstavio bio je Hrvat Tomo Buzov, koji je takvom svojom reakcijom potpisao sebi smrtnu presudu.

Jasno je da za pravu istragu i hapšenje počinilaca nije postojala ”politička volja”, čime se može objasniti i nemar policije, tužilaštva, nesprovođenje prave i temeljne istrage. A postoje i ozbiljne indicije koje za direktno ili indirektno učešće u otmici optužuju sam vrh tadašnje vlasti. Za istragu je svakako i ponašanje Milene Inić – Drecun koja bi o tome mogla mnogo više da kaže od onoga što je dosada rekla.

Advokat Todorović zaključuje kako Dobrica Ćosić nije učinio ništa da spreči ovaj zločin nad civilima, građanima svoje zemlje, i da je ova akcija izvedena ”uz njegovu potpunu saglasnost i odobrenje”, te da zato ima puno osnova da odgovara pred Haškim tribunalom. Ovi podaci govore o stvarnoj i kriminalnoj opstrukciji pre i posle počinjenog zločina koji zauzima sramno ”počasno” mesto u istoriji beščašća počinjenih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije. Takva istorija, verujemo, jednom će biti napisana, a još uvek se ne piše jer za to nema ”političke volje”

Predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Sandžaka Šefko Alomerović podneo je tužilaštvu Haškog tribunala prijavu da je u kabinetu Dobrice Ćosića isplanirana i organizovana otmica u Štrpcima. Ćosić ga je tužio sudu, ali je kasnije odustao od tužbe.

Godine 2002. advokat Dragoljub Todorović u tekstu o odgovornosti tadašnje srpske vlade, pošto je proučio postojeću dokumentaciju, takođe tvrdi da su u otmicu na stanici Štrpci ”nesumnjivo bili upleteni prsti Dobrice Ćosića”.

Karakterističan je podatak da je 1. februara 1993. visoki funkcioner železnice obavestio generalnog direktora ŽTP Beograd kako postoji saznanje ”da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd-Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”.

Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić nalazio se istovremeno na položaju Vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije i o najavi ove otmice bio je obavešten mesec dana pre nego što se ona dogodila.

Advokat Todorović zaključuje kako Dobrica Ćosić nije učinio ništa da spreči ovaj zločin nad civilima, građanima svoje zemlje, i da je ova akcija izvedena ”uz njegovu potpunu saglasnost i odobrenje”, te da zato ima puno osnova da odgovara pred Haškim tribunalom.

Ovi podaci govore o stvarnoj i kriminalnoj opstrukciji pre i posle počinjenog zločina koji zauzima sramno ”počasno” mesto u istoriji beščašća počinjenih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije. Takva istorija, verujemo, jednom će biti napisana, a još uvek se ne piše jer za to nema ”političke volje”.

Parada za Putina

Autor: Filip David / 12.10.2014. Leave a Comment

Već je sada jasno da će mesec oktobar proteći u znaku učvršćivanja srpsko-ruskih odnosa u različitim oblastima kulture, politike, a po svemu sudeći i vojne saradnje.

Počelo je dolaskom u Republiku Srpsku, prema izveštajima Federalne televizije BiH, ”sto četrdeset i osam ruskih specijalaca i obaveštajaca”, za koje u Republici Srpskoj tvrde da je reč o ”tri folklorne grupe kozaka iz Rusije” koji su došli da obeleže godišnjicu Prvog svetskog rata. Predvodi ih kozak Nikolaj Đakonov, pripadnik grupe ”Velika vojska Dona” koja se nalazi na crnoj listi Evropske unije zbog učešća u borbama u Ukrajini.

Istovremeno u Beogradu gostuje poznati ruski filmski reditelj Nikita Mihalkov, lični prijatelj Vladimira Putina. Mihalkov je u Beogradu organizovao svetsku premijeru svog novog filma ”Sunčanica”. Premijera je održana u Sava centru pred više hiljada specijalno pozvanih gledalaca. Karte se nisu pojavile u slobodnoj prodaji.

Povodom Putinovog dolaska u Srbiju i vojne parade među srpskim nacionalistima razvila se ozbiljna polemika: treba li da u paradi učestvuju i predstavnici četničkih organizacija sa svojim obeležjima

Više od samoga filma pažnju su privukle izjave Mihalkova o Ukrajini, ruskom Krimu, bratstvu srpskog i ruskog naroda, ”večnom prijateljstvu” i kritici Zapada i Evropske unije.

Ova premijera i ova poseta, to je svakome jasno, predstavljaju samo uvod u glavni oktobarski događaj – dolazak Vladimira Putina 16. oktobra i veliku vojnu paradu u njegovu čast kojom će se obeležiti godišnjica oslobođenja Beograda.

Po pisanju dnevnog lista Politika predsednik Srbije Tomislav Nikolić uručiće tom prilikom ruskom kolegi Putinu najviše srpsko odlikovanje ”Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici”. Reč je o ordenu prvog stepena, a Putin će biti prvi, za sada i jedini, kome se ovo najviše priznanje dodeljuje.

Taj orden, ustanovljen još 2009. godine, uručuje se predsednicima država ili vlada za ”naročite zasluge učinjene za srpsku državu i narod”. Nije sasvim poznato koje su to velike zasluge Vladimira Putina za srpsku državu i narod. Ali dodela ovog najvišeg odlikovanja treba da bude poruka koja ide dalje od Putina i Rusije.

Posebno je zanimljivo da će na paradi učestvovati i ruska vojna grupa ”Striži” sa avionima Mig 29.

Putinova poseta i parada koja se organizuje njemu u čast ne baštine antifašističko nasleđe, nego uspostavljaju nove temelje reviziji istorije, jednako prisutne u Rusiji kao i u Srbiji. A to znači obnavljanje globalne strategije ”hladnog rata”. Rusiji su potrebni novi saveznici, a Srbiji zaštitnici

Paradom i prisustvom ruskog predsednika, kako se zvanično saopštava, obeležava se i godišnjica pobede nad fašizmom.

Putinovoj poseti Beogradu, što je svojevrsni paradoks, najviše se raduju i najviše je podržavaju one političke struje, grupe i organizacije koje su poznate po svom desnom ekstremizmu, nacionalističkoj orijentaciji, i koje najmanje imaju veze sa bilo kakvim antifašizmom. Naprotiv. Oni oslobađanje Beograda vide kao novu okupaciju, a suprotstavljanje Hitleru i nacizmu kao istorijsku grešku. Njih za Putinovu Rusiju vezuju pravoslavlje, panslovenizam i otpor Zapadu i Evropskoj uniji. Uostalom, te veze sa Srbijom svakom prilikom ističu i Nikita Mihalkov i Vladimir Putin.

Povodom Putinovog dolaska u Srbiju i vojne parade među srpskim nacionalistima razvila se ozbiljna polemika: treba li da u paradi učestvuju i predstavnici četničkih organizacija sa svojim obeležjima. ”Pravda zahteva da i četnička obeležja budu u paradi jer su i oni učestvovali u pobedi nad fašizmom.. Ako se ovo ne ostvari u ovogodišnjoj paradi, onda treba da se ostvari u nekim budućim paradama”, kaže Oliver Antić, savetnik predsednika Tomislava Nikolića.

Uskoro se očekuje sudska rehabilitacija Draže Mihailovića koji nikada o sebi i svome pokretu nije govorio kao o antifašistima. U arhivama, a i na internetu, mogu se pronaći brojni dokumenti i fotografije koje svedoče o bliskoj saradnji Nemaca i četnika, a zločini koje su za vreme Drugog svetskog rata počinile četničke jedinice u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori nad civilnim stanovništvom zauzimaju posebno, neslavno mesto u istoriji zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.

Sadržina nekadašnjeg antifašizma je ispražnjena, ostale su samo floskule i krhotine onoga što je nekada bio. To je tužan kraj jedne važne istorijske priče u kojoj se u jednom kritičnom i tragičnom periodu svetske istorije ujedinio veliki deo čovečanstva braneći tekovine civilizacije od novog varvarstva

Iako se Putin deklariše kao antifašista, taj antifašizam treba samo da pokrije ideološko rasulo u kojem se Rusija danas nalazi. Jedan od najpoznatijih savetnika ruskog predsednika Aleksandar Dugin zagovornik je geopolitike, inače zvanične doktrine Hitlerove Nemačke. Dugin je već duže vreme uzor srpskim pronacističkim grupama.

Duginove teorije o Evroaziji danas su u zvaničnom programu Rusije. Srpski fašista Dragoš Kalajić, koji se ponosio svojim fašizmom, bio je veliki poklonik Aleksandra Dugina, često ga citirao i uveo u srpski politički prostor.

Iza sadašnje priče o antifašizmu maskiraju se mnoge veoma opasne i problematične teze. Zato treba biti oprezan prema onome što se govori i širi kroz medijsku propagandu. Putinova poseta i parada koja se organizuje njemu u čast ne baštine antifašističko nasleđe, nego uspostavljaju nove temelje reviziji istorije, jednako prisutne u Rusiji kao i u Srbiji. A to znači obnavljanje globalne strategije Hladnog rata’. Rusiji su potrebni novi saveznici, a Srbiji zaštitnici.

Sadržina nekadašnjeg antifašizma je ispražnjena, ostale su samo floskule i krhotine onoga što je nekada bio. To je tužan kraj jedne važne istorijske priče u kojoj se u jednom kritičnom i tragičnom periodu svetske istorije ujedinio veliki deo čovečanstva braneći tekovine civilizacije od novog varvarstva.

Istorija se na neki način ponavlja, da li ovoga puta samo kao farsa?

Smrt u prisustvu vlasti

Autor: Filip David / 31.08.2014. Leave a Comment

Kolumna je prvotno bila objavljena na autografu.hr 4. svibnja 2014.

U petak, 18. aprila, u dvorištu svoje kuće u Šimanovcima pored Beograda preminuo je Mirko Đorđević. Umro je pod neobičnim okolnostima, treba ih zabeležiti.

Saradnik mnogih časopisa, novina, televizijskih i radio stanica u zemlji i inostranstvu, odličan prevodilac, učesnik na mnogim međunarodnim simpozijumima i naučnim skupovima u zemlji i svetu Mirko Đorđević je svojom stručnošću, svojom hrabrošću, svojim znanjem i energijom predstavljao ono svetlije i uspešnije lice evropske Srbije.

Njegove političke analize, naučni i stručni radovi, naročito o problemima crkve i religije, često su citirani. Đorđević ide u red onih intelektualaca poput Konstantinovića, Bogdana Bogdanovića i advokata Srđe Popovića čijim je odlaskom ona bolja, drugačija Srbija mnogo izgubila. Đorđević je bio prava “hodajuća enciklopedija”, čovek velikog znanja.

Po rečima prijatelja koji je pratio Mirka Đorđevića razgovor sa istražiteljem, kako je preneo sam Đorđević, više je delovao kao da je optužen Mirko, a ne vođa “Naših”, pisac spiska. Istražitelj je Mirka ispitivao šta misli o Nikolaju Velimiroviću, pravoslavnom svecu, osobi veoma kontraverzne biografije, čije divljenje prema Hitleru, od koga je dobio i orden, nije nikakva tajna. Mirko je govorio o antisemitizmu Nikolaja Velimirovića, prijateljstvu sa Ljotićem, citirao rečenice iz tekstova Nikolaja Velimirovića

Njegovo široko obrazovanje i interesovanje svrstavali su ga među one danas sve ređe intelektualce koji nisu radi regionalnih, lokalnih i ličnih interesa izdali neke univerzalne vrednosti na kojima se zasniva svaka pravedna i pravično uređena društvena zajednica. Mirko Đorđević kao istaknuta javna ličnost dokumentovano i analitički ukazivao je na deformacije sistema, na pojave ekstremnog ponašanja u institucijama i van njih, zbog čega je više puta bio meta raznih grupa i pojedinaca sklonih nasilju i ekstremizmu. Uprkos tome, uprkos pretnjama, Mirko Đorđević nije zaćutao, njegov glas i njegovo pero do poslednjeg dana bili su u službi istinitog prikazivanja srpske stvarnosti.

Čudne su, teško razumljive i nesretne okolnosti koje su uticale na smrt Mirka Đorđevića. Nalazio se na spisku “izdajnika” koji su objavili “Naši”, srpska filijala ultranacionalističke ruske organizacije. Tužilac je pokrenuo postupak protiv vođe “Naših” za ugrožavanje sigurnosti jer su sa raznih strana stizale pretnje “srbormrscima” i “izdajnicima” sa spiska. I umesto da sam spisak bude dovoljan dokaz da se sastavljači spiska optuže i osude, tužilac je na opšte iznenađenje počeo da poziva na saslušanje u tužilaštvo ličnosti sa ovog sramnog spiska.

Neodazivanje pozivu u svojstvu svedoka zaprećeno je visokom novčanom kaznom i prinudnim dovođenjem. Tužilac je to obrazložio potrebom da se svako pojedinačno izjasni da li se zbog pretnji oseća bezbedno. Mnogima od onih koji su od javnog tužioca dobili takav poziv bilo je sasvim nejasno šta se od njih očekuje. Zar i bez tog gotovo isledničkog propitivanja javnom tužiocu nije bilo jasno, kao što je to bilo jasno dobrom delu javnosti, da je objavljivanjem spomenutog spiska počinjeno krivično delo.

Uz sve to, nije ovo prvi put da se “Naši” nalaze pred sličnom optužbom. Ustavni sud je u decembru 2012. godine odbacio predlog republičkog tužilaštva da se zabrani rad udruženja “Naši” zbog izazivanja nacionalne, verske i seksualne mržnje i diskriminacije.

U četvrtak, 17. aprila Mirko Đorđević se pojavio u sudu u svojstvu svedoka. Tužilac nije imao razumevanja za njegove godine, Mirko ih je napunio sedamdeset sedam, ni prema njegovoj bolesti. Bolovao je od srca, a samo pre nekoliko godina ležao je više meseci u bolnici i njegov oporavak predstavljao je, po rečima lekara, pravo čudo.

Sledećeg dana je preminuo. Niko iz tužilaštva nije izrazio saučešće. Niko iz vlasti nije izrazio saučešće. Samo dva dana posle sahrane Mirka Đorđevića na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom gostovao je vođa ‘‘Naših“. Govorio je veoma ružno o Mirku Đorđeviću. To je kratka istorija jedne smrti, slobodno se može reći smrti “u prisustvu vlasti“

Mirkovo svedočenje u ovom slučaju bilo je suvišno, nepotrebno, jer je tužilac imao već dovoljno materijala da na osnovu i nekih prethodno datih iskaza, a i svoga uverenja, podigne optužnicu protiv vođe “Naših”.

Po rečima prijatelja koji je pratio Mirka Đorđevića razgovor sa istražiteljem, kako je preneo sam Đorđević, više je delovao kao da je optužen Mirko, a ne vođa “Naših”, pisac spiska.

Istražitelj je Mirka ispitivao šta misli o Nikolaju Velimiroviću, pravoslavnom svecu, osobi veoma kontraverzne biografije, čije divljenje prema Hitleru, od koga je dobio i orden, nije nikakva tajna. Mirko je govorio o antisemitizmu Nikolaja Velimirovića, prijateljstvu sa Ljotićem, citirao rečenice iz tekstova Nikolaja Velimirovića.

Mirko Đorđević je iskreni vernik, ali istovremeno i veliki kritičar zloupotreba Crkve u političke svrhe i zatamnjenih mesta crkvene istorije.

Tužilac je Mirkovo prisustvo na tom famoznom spisku “srbomrzaca” i “izdajnika” očevidno doveo u vezu sa Mirkovim kritičnim odnosom prema svecu i episkopu Srpske pravoslavne crkve Nikolaju Velimiroviću. Na pitanje da li traži kaznu za vođu “Naših” odgovorio je da kaznu ne traži jer je navikao da ga nazivaju izdajnikom. Uvek je govorio samo istinu, što niko nikada nije mogao da demantuje, a u našoj zemlji etiketiranje ljudi, pa i nazivanje izdajnicima, postalo je svakodnevni način komuniciranja.

Čitavo ovo ispitivanje u tužilaštvu očevidno je mučno delovalo na Mirka Đorđevića. Kada se okončalo, a poprilično je trajalo, i kada se ponovo pridružio svome prijatelju i pratiocu, zamolio je za predah. Loše se osećao.

Toliko znamo o toj njegovoj poseti tužilaštvu. Sledećeg dana je preminuo. Niko iz tužilaštva nije izrazio saučešće. Niko iz vlasti nije izrazio saučešće. Samo dva dana posle sahrane Mirka Đorđevića na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom gostovao je vođa ‘‘Naših“. Govorio je veoma ružno o Mirku Đorđeviću.

To je kratka istorija jedne smrti, slobodno se može reći smrti “u prisustvu vlasti“.

Kule i gradovi

Autor: Filip David / 13.07.2014. Leave a Comment

U ovome času čini se da postoje dve Srbije. Jedna Srbija u velikim planovima o izgradnji monumentalnog ”Beograda na vodi”, istorijskog projekta izgradnje kanala Dunav-Morava-Vardar, nove beogradske železničke i autobuske stanice, koridora 10, metroa. Druga Srbija je ona većinska, sirotinjska, s ogromnim brojem nezaposlenih, najgorom ekonomijom u Evropi, predviđanjima da se od oktobra smanjuju ionako mizerne plate i penzije. Ona prva Srbija, sva u obećanjima, treba po svoj prilici da smiri i uteši onu drugu koja grca u nemaštini i bori se za goli život, da preživi.

Zapravo, gledajući u vremenskoj perspektivi, to nije ništa novo. Godinama, bolje reći decenijama, živi se od stalnih obećanja. Sada nije dobro, ali za koju godinu će biti bolje. Komunizam koji je na kraju puta predstavljaće raj na Zemlji. Zato vredi izdržati, ne pokleknuti pred mnogim nevoljama, jer budućnost je grandiozna, tu je na dohvat ruke, a kada dođe, sve muke biće zaboravljene i naplaćene.

Problem novog ekonomskog i političkog poretka koji u punoj meri osećaju današnje generacije, ali i one koje dolaze, jeste opšta nesigurnost i nedostatak humane perpektive. U tom pogledu horizont očekivanja je zamračen. Ništa se ne obećava osim jedne opšte nesigurnosti

U međuvremenu, komunizam je sišao sa istorijske scene.

Današnja obećanja samo su promenila formu. Ako je nekada sveopšta ravnopravnost predstavljala socijalni i politički ideal, danas se takve ideje nazivaju ”uravnilovkom”, a ističe se da je socijalna neravnopravnost posledica nejednakih mogućnosti različitih ljudi, da je prirodna pojava i da je stoga sasvim razumljivo i prihvatljivo da ima onih koji poseduju mnogo i onih koji imaju malo ili ništa. Što je više onih najbogatijih, bolje je za državu, jer će država biti jaka, ekonomski stabilna, pa će i najsiromašniji od toga imati neke koristi.

Problem novog ekonomskog i političkog poretka koji u punoj meri osećaju današnje generacije, ali i one koje dolaze, jeste opšta nesigurnost i nedostatak humane perpektive. U tom pogledu horizont očekivanja je zamračen. Ništa se ne obećava osim jedne opšte nesigurnosti. Nesigurnost da će se sačuvati radno mesto, da će se otvoriti nova radna mesta, da će se isplatiti ono što je zarađeno, nepoverenje u državu koja je sve više talac finansijskih krugova moći i nesolidnih i prevarantskih ”biznismena”.

Kako se mora osećati stanovnik države koja počiva na toliko nesigurnosti? Mogu se obećavati, pa i podizati kule i gradovi, sve je uzalud ako nema ni u čemu stabilnosti. Ako se u jednome danu iluzije stvaraju, ali i ruše i ako je zabrinuti čovek sa ulice ili seljak sa njive nemoćan da utiče na svoj život u unapred izgubljenom sukobu sa nezajažljivim i surovim kapitalom.

Bez jasnog horizonta budućnosti život u Srbiji se odvija između megalomanije i očajanja. Megalomanija podseća i na neka ne tako davna vremena kada se u gotovo beznadežnoj ekonomskoj situaciji, pod međunarodnim sankcijama, govorilo o ”velikoj kineskoj četvrti”. Pristalice Miloševićevog režima, pisci i patriote prognozirali su tada kako će Srbija ubrzo postati ”druga Švajcarska”. Govorili su i pisali o tome upravo dok se Srbija urušavala i raspadala

Gde i u čemu pronaći sigurnost koja daje smisao ljudskoj egzistenciji kao i uverenje da iščekivanje bolje budućnosti ipak ima smisla? Kako ubediti gubitnike da je politički i ekonomski sistem u kojem žive pored svih nepravdi ipak najbolji sistem od svih postojećih?

Postavlja se ozbiljno pitanje može li goli pragmatizam zameniti sve vrste ideala. Da li su blagodeti budućih, stvarnih ili izmišljenih megaprojekata namenjeni vrednom radniku i očajnom hranitelju porodice koji je izgubio posao ili ga nikada nije ni imao ili su namenjeni uživanju onih sa veoma dubokim džepovima? Najveća kula na Balkanu i superluksuzni apartmani prave se za neki drugi svet koji ova naša sirotinja može gledati samo u američkim filmovima.

Ali ima i drugih nedoumica. Hoće li zaista svetski bogataši nagrnuti u Beograd i pokupovati skupe apartmane. Beograd nije baš centar sveta niti pruža one vrste usluga i zabave koje takva klijentela može naći u mnogim drugim svetskim prestonicama. Kakvu vrstu naročitog i skupog zadovoljstva mogu otkriti u Beogradu?

Zato se još uvek čini da je san o megapolisu na vodi velika šarena laža. Za sada se ta priča sa najvećom zebnjom očekuje u favelama ispod mostova i u perifernim delovima grada, gde hiljade porodica koje treba raseliti strepe kako će i kuda će.

A ako se, konačno, uprkos sumnjivcima ikada i sagradi ta najveća balkanska kula na obali Dunava, ona će, sudeći po sadašanjim prilikama ukupne srpske situacije, služiti jedino da se sa njenog vrha sagleda jedan tužni grad i sve ono oko njega dokle pogled dopire, u najtežim časovima svoje novije istorije.

Mnogi od onih koji se ovih dana dive maketi ”grada na vodi” već sutra ostaju bez posla, a mladi koji stižu s diplomama uzalud će pokušavati da pronađu prvo zaposlenje

Bez jasnog horizonta budućnosti život u Srbiji se odvija između megalomanije i očajanja. Megalomanija podseća i na neka ne tako davna vremena kada se u gotovo beznadežnoj ekonomskoj situaciji, pod međunarodnim sankcijama, govorilo o ”velikoj kineskoj četvrti”. Pristalice Miloševićevog režima, pisci i patriote prognozirali su tada kako će Srbija ubrzo postati ”druga Švajcarska”.

Govorili su i pisali o tome upravo dok se Srbija urušavala i raspadala. Naučili smo, dakle, da u psihologiji ovdašnjeg čoveka nekako istovremeno koegzistiraju upravo suprotna osećanja: veličine i poniženja, laži i istine, fantazije i fantazmagorije.

I ovoga puta uporedo se odvijaju ta dva procesa. Dok se priprema teren za ”velike projekte”, raseljavaju stanovnici favela, skidaju šine nekadašnje železničke pruge, radoznalom stanovništvu prikazuje se maketa budućeg velelepnog ”grada na vodi”. A za to vreme vodi se očajnička bitka da se koliko-toliko napuni ispražnjeni budžet za osnovno funkcionisanje države, za plate i penzije. Mnogi od onih koji se ovih dana dive maketi ”grada na vodi” već sutra ostaju bez posla, a mladi koji stižu s diplomama uzalud će pokušavati da pronađu prvo zaposlenje.

Život između krajnosti, obećanja i neispunjenja obećanja, našminkane budućnosti i sumorne svakidašnjice, to je pravi opis srpske stvarnosti.

Učiteljica života

Autor: Filip David / 17.02.2014. 1 Comment

Za istoriju se kaže da je učiteljica života. Teško je u to poverovati. Do istorijske istine nekada je nemoguće doći ili se prikriva. Istorije se pišu, u najvećem broju slučajeva, po ideološkim ili nacionalnim kriterijima ili po uputstvima vladajućih političkih garnitura. Prava istina je vrlo često skrivena, autentična dokumenta su nestala ili uništena, a umesto njih za dokaze se podmeću ona falsifikovana.

Kako vreme odmiče, smanjuje se broj svedoka, a to znači i mogućnost provere šta se stvarno događalo. Ali ni svedocima ne treba preterano verovati. Njihova istina ne mora biti istorijska istina, pišu i govore pod različitim pritiscima, istinu pretvaraju u laž, da bi sačuvali goli život ili živote svojih najbližih. A neretko iz “patriotskih uverenja“.

Svaka istorija, a posebno ona balkanskih naroda, puna je mračnih mesta, prećutanih, zaboravljenih, sa uverenjema da vreme donosi zaborav, a da će iskrivljena istina vremenom postati jedina istina. Mnogo toga može se staviti na dušu istoričarima koji pišu lažnu, a ne pravu i potpunu sliku o istorijskim događajima.

Kumanovo, Skoplje, Priština, Đakovica, Prizren, Drač, Debar su samo imena nekih gradova u kojima su Albanci doživeli pogrom. Članovi međunarodne komisije su zaključili da su balkanski ratovi bili inspirisani “megalomanskim” idejama Velike Grčke, Velike Bugarske, Velike Srbije. Izveštaj govori o brojnim kršenjima međunarodnih konvencija i zločinima koje su tokom rata činile vojske svih država učesnica, a praksu etničkog čišćenja opisuje kao “normalnu i tradicionalnu pojavu u svim balkanskim ratovima i ustancima”

Srpska istoriografija nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Mnogo je toga prećutano, bilo da je reč o daljoj prošlosti ili o ovoj savremenoj, pa i o događajima kojima smo i sami mogli da svedočimo. U poslednje dve godine državne institucije bile su angažovane u obeležavanju godišnjice donošenja Milanskog edikta koja zapravo nema nikakve stvarne veze sa srpskom istorijom i godišnjice Balkanskih ratova 1912. – 1913. koji jesu jedan od bitnih i važnih delova te istorije i čije se posledice protežu sve do današnjih dana.

Povodom Balkanskih ratova napisani su brojni prigodni i slavljenički tekstovi o vojničkom junaštvu i velikim pobedama srpske vojske. Prećutano je kako je zapravo izgledalo naličje tog “herojskog poduhvata“. O tome postoje verodostojni, različiti i nezavisni izvori koji bacaju pravo i puno svetlo na istinu o balkanskom vojevanju. To su, između ostalih, rad Karnegijeve komisije i njen izveštaj o ratnim zločinima, pisanje strane štampe, svedočenja Lava Trockog i Dimitrija Tucovića.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir poslala je 1913. godine svoju komisiju koju su uglavnom činili univerzitetski profesori iz Francuske, Velike Britanije, SAD-a, Nemačke, Austrije i Rusije na Balkan da proveri glasine o velikim zločinima koji se tamo događaju. Komisija je u svom izveštaju saopštila da su “kuće i čitava sela pretvorena u pepeo, nenaoružano stanovništvo je masovno masakrirano, zabeleženi su užasni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste – to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima“. Izbijanje Prvog svetskog rata sprečilo je donošenje međunarodnih sankcija počiniocima velikih zločina.

O zločinima vojnih i paravojnih jedinica objavljeni su brojni tekstovi u svetskoj štampi, francuskoj, austrijskoj, italijanskoj, nemačkoj, engleskoj, danskoj, rumunjskoj, ruskoj, američkoj i srpskoj opozicionoj. Mogu se pronaći u arhivama. To su svedočenja o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, uništenjima gradova i sela, pljački, silovanjima…

Kumanovo, Skoplje, Priština, Đakovica, Prizren, Drač, Debar su samo imena nekih gradova u kojima su Albanci doživeli pogrom.

Od istorije treba učiti. Oni koji ne uče ponavljači su, sa katastrofalnim posledicama. Skrivanje ili nepoznavanje tamnih mrlja u sopstvenoj istoriji višestruko se plaća. A zločini i njihove žrtve, ma koliko duboko bili pokopani, pre ili kasnije pojavljuju se na površini kao svedoci istine. Ta istina još uvek ne postoji u savremenim srpskim udžbenicima istorije, nema je u medijima, ni u govorima političara

Članovi međunarodne komisije su zaključili da su balkanski ratovi bili inspirisani “megalomanskim” idejama Velike Grčke, Velike Bugarske, Velike Srbije. Izveštaj govori o brojnim kršenjima međunarodnih konvencija i zločinima koje su tokom rata činile vojske svih država učesnica, a praksu etničkog čišćenja opisuje kao “normalnu i tradicionalnu pojavu u svim balkanskim ratovima i ustancima”:

Lav Trocki izveštavao je sa balkanskih bojišta za jedan ruski list. Zahvaljujući ‘‘jednom srpskom prijatelju“, dok je rat još trajao uspeo je da se probije do Skoplja nekoliko dana posle bitke kod Kumanova. Zastrašujući su njegovi opisi o postupanju vojske prema muslimanskom stanovništvu. “Cela albanska sela pretvorena su u vatrene stubove – daleke i bliske sve do železničke pruge…Nastambe, imovina sticana od strane očeva, dedova i pradedova nestala je u plamenu…

Dva dana pre mog dolaska u Skoplje, prva stvar koju su stanovnici izjutra videli, kada su se probudili, bila je gomila albanskih leševa sa odrubljenim glavama ispod glavnog mosta na Vardaru, u samom centru grada…U svakom slučaju bilo je jasno da ti ljudi odrubljenih glava nisu bili ubijeni u borbi…“ Takvih prizora užasa i strašnih zločina ima mnogo u zapisima Lava Trockog, ali i drugih stranih novinara.

Dimitrije Tucović, kritikujući osvajačku politiku prema Albaniji, piše da je ovakva imperijalistička politika “prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje“, potsećajući da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Tucović zaključuje da je “bezgranično neprijateljstvo“ albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat albanske politike srpske vlade…“da je izvršen pokušaj ubistva sa predumišljajem nad celom jednom nacijom što je zločinačko delo za koje se mora ispaštati“.

Od istorije treba učiti. Oni koji ne uče ponavljači su, sa katastrofalnim posledicama. Skrivanje ili nepoznavanje tamnih mrlja u sopstvenoj istoriji višestruko se plaća. A zločini i njihove žrtve, ma koliko duboko bili pokopani, pre ili kasnije pojavljuju se na površini kao svedoci istine.

Ta istina još uvek ne postoji u savremenim srpskim udžbenicima istorije, nema je u medijima, ni u govorima političara.

Memoari Proustove sobarice

Autor: Milan Vlajčić / 09.11.2013. Leave a Comment

Živeli smo u užasnim vremenima i samo još preživeli mogu da vidaju svoje rane i broje ožiljke – tako kaže jedan veliki pesnik i naš savremenik. Ljudska istorija je duga povesnica krvoprolića, ratnih razaranja i opšteg nasilja, od Hrista naovamo. I stoga valjda čovečanstvo živi u teološkom snu o pravdi koja će sa nebesa sići među napaćeni plebs. Ili, drugačije rečeno, o večnom životu, bez nepravde i ugnjetavanja, tamo negde u rajskim naseljima. Nudeći ovu nadu, hrišćanstvo i traje dva milenija (agnostici sve to drugačije vide, među njima i ja, ali nećemo sada o tome).

Elem, u stoleću koje se još nije završilo (to nije samo pitanje golih brojki), dve velike istorijske utopije, nacistička i komunistička, doživele su svoj krah, a san o društvu izobilja koji je nudila liberalistička filosofija zapadnog kapitalizma pokazao je svoje neprijatno naličje. Mi to svakog dana vidimo. A plodne alternative u društveno-političkim projektima nema jer istočne tiranije i satrapije, od Putinove vladavine tajkuna i ciničnih gubernatora koji usred Londona (gde i žive) kupuju engleske futbalske timove, najbolje londonske i crnogorske hotele i daju deo kapitala hazjaninju, do islamskih džamahirija (gde se žene preljubnice javno kamenuju, a misleći ljude progone smrtonosnom fatvom), ne nude ništa dobro.

Stoga nimalo nije čudno da su na svim stranama sveta najtraženije knjige memoara, javnih dnevnika, svedočenja o ličnim i javnim životima. Zvanična profesorska istorija ne nudi tako slikovite prikaze epohe kakve nalazimo u velikim memoarskim svedočenjima. Knjiga “Sećanja” velike nemačke redateljke Leni Riefenstahl prikazuje delovanje Hitlerovog režima iznutra, objašnjava fenomen koji zvanična istorija teško razume: zašto je fašizam bio fascinantan (izraz američke kritičarke Susan Sontag) za 90 odsto nemačkog naroda. Koji je kasnije platio visoku cenu ove svoje zablude. Slična je i memoarska knjiga Hitlerovog privatnog arhitekte i ministra naoružanja Alberta Speera “U senci Trećeg Reicha” (izdanje riječkog Otokara Keršovanija)

Memoarska knjiga jugoslovenskog pisca Abdulaha Sidrana “Otkup sirove kože”, objavljena prošle godine u Beogradu u čak četiri izdanja (uglavnom rasprodata), jedna je od najboljih knjiga ove vrste, sa potresnim svedočenjima o godinama ideološkog i fizičkog nasilja (Informbiro) sve do raspada Jugoslavije devedesetih nešto je najbolje što sam u životu pročitao

Veliki pisci današnjice poput Gabriela Garcije Marqueza, Ernesta Sabata, Czeslava Milosza, Witolda Gombrowicza, Aleksandra Solženjicina, Grahama Greena, Isaaka Bashevisa Singera, Güntera Grassa, Itala Calvina, Marija Vargasa Llose, da pomenemo samo neke, ostavili su veličanstvena svedočenja o svom vremenu, o epohi kojoj su doprineli koliko su mogli.

Nažalost, naši najznačajniji pisci nisu ostavili memoarske knjige. Šta bismo dali da smo dobili svedočenja Ive Andrića o godinama ambasadorskim na dvoru kralja Hitlera? Ili da je veliki pesnik Jovan Dučić, koji je i umro u emigraciji, napisao memoare o godinama koje je proveo u Bukureštu, Italiji i SAD-u? Miloš Crnjanski je u traljama ostavio svoj rukopis “Embahade” (objavljen sa značajnim redigovanjima posle njegove smrti), u kojem govori o godinama svog službovanjima u ambasadama Kraljevine Jugoslavije, ali samo na nižim pozicijama (kao šef pres-biroa), opanjkavajući nadređene, mudrujući kako je valjalo voditi visoku politiku zemlje.

Paradoksalno, najbolje memoare intelektualaca sa eks-jugoslovenskih prostora nisu napisala prva spisateljska pera (najčešće su se trudili da zabašure delove svoje podaničke biografije), već umetnici poput Mire Stupice, dirigenata Oskara Danona i Vojislava Bubiše Simića… Memoarska knjiga jugoslovenskog pisca Abdulaha Sidrana “Otkup sirove kože”, objavljena prošle godine u Beogradu u čak četiri izdanja (uglavnom rasprodata), jedna je od najboljih knjiga ove vrste, sa potresnim svedočenjima o godinama ideološkog i fizičkog nasilja (Informbiro) sve do raspada Jugoslavije devedesetih nešto je najbolje što sam u životu pročitao. Knjiga je u beogradskoj javnosti bezmalo prećutana, što dovoljno govori o provincijalnoj i nacionalističkoj atmosferi naše kulturne i medijske elite.

Poslednjih su godina neka poznata naša imena objavila memoarske knjige, sa otvorenim priznanjem da su delovi beletrizovani. E pa to je ono što su stari Latini nazivali: drveno gvožđe. Memoari inače ne nude konačne i neproverljive istine, već lično i subjektivno viđenje sveta i našeg doprinosa razumevanju vremena (vunenog ili olovnog, svejedno). Ali ako se tome pridoda nova žanrovska dimenzija, onda pridodata beletrizacija samo zamućuje prozni diskurs.

Elem, u stoleću koje se još nije završilo (to nije samo pitanje golih brojki) dve velike istorijske utopije, nacistička i komunistička, doživele su svoj krah, a san o društvu izobilja koji je nudila liberalistička filosofija zapadnog kapitalizma pokazao je svoje neprijatno naličje. Mi to svakog dana vidimo

Istorija je surova, ali kad jedna državna zajednica krene da se raspada, kao što se nama dogodilo u poslednjoj deceniji prošlog stoleća, sa mnogo ljudskih žrtava i krvoprolića na sve strane, onda valja biti obazriv. Slaba nam je uteha da su neke velike sile pripomogle konačnom rezultatu. Valjalo je na domaćem terenu imati zlotvora i tragičnog nesposobnjakovića (S. M.), koji im je išao na ruku, a cenu danas vidimo. Istorija nije pravedna i mala je uteha pozivanje na vekovna ognjišta i prava našeg naroda. Istorija je puna nepravdi i prekrajanja.

Setimo se da je antička grčka rođena tamo gde je danas zapadna obala Turske na Mediteranu. Ili, Kieev je stolećima bilo kolevka pravoslavne i velike Rusije, a gde je danas Kieev? Da ne pominjemo celu istočnu Poljsku, koja je otišla van današnjih poljskih granica. Ono što zamašan deo domaćih branitelja nacionalnog identiteta nudi kao objašnjenje nije usamljeno, većina članova SANU (sa “ocem nacije” Dobricom) ponavlja to neprekidno, ali od toga nema velike vajde. Prosulo se mleko, možda zvuči cinično, ali je nažalost nepopravljivo.

Koliko je područje memoarske književnosti nepredvidljivo, pokazuje meni jedna od najdražih knjiga, sa obiljem neočekivanih otkrića: “Gospodin Proust” (Monsieur Proust) autorke Celeste Albaret (američko izdanje New York Times Book review, 388 str., prevod s francuskoga Barbara Bray). Gospođa Albaret (1892. – 1984.), rođena u siromašnoj seoskoj porodici, bila je žena pariskog kočijaša koji je često prevozio Marcela Prousta. Kad mu se Proust jednom prilikom požalio da nema sreće sa kućnom poslugom, gospodin Odilon mu je predložio da zaposli njegovu ženu. Ova priprosta žena postala je čuvarkuća, potom sekretarica, bolničarka, a poslednjih godina piščevog života po diktatu je ispisivala završnicu “U potrazi za iščezlim vremenom” vodeći računa o izdavačkim poslovima, redakturi, korekturi, sve to ujedno. Pedesetak godina posle piščeve smrti neko iz izdavačke kuće Laffont setio se da postoji ovaj najpouzdaniji svedok Proustovog života. Georges Belmont, poznati prevodilac Anthonyja Burgessa, Grahama Greena, Henryja Greena, Henryja Jamesa i Henryja Millera, načinio je 70 sati snimljene ispovesti i potom sklopio ovu knjigu koja je neverovatno svedočanstvo o piscu, vremenima, pariškom životu i jednoj fantastičnoj posvećenosti.

Stotine proustologa ostale su zapanjene. Za usluge francuskoj kulturi gospođa Celeste Albaret dobila je zvanje komandira Francuskog reda umetnosti i književnosti. Ako se ova knjiga pojavi u našem prevodu, biće to vrhunska lekcija za sve one koji smatraju da bi imali nešto važno da posvedoče o sebi i svom vremenu.

Protiv uskosti nepromišljenih riječi koje ubijaju

Autor: Đorđe Matić / 07.11.2013. 1 Comment

Vraća mi se stalno jedan citat iz prve prozne knjige Đorđa Balaševića, Fragment, više puta zloupotrebljavan tijekom one užasne dekade. I redom od najgorih, a za blaćenje i obračun s autorom, pa bi čovjek zbog toga odmah i refleksno uzeo da ga obrani od takvih, bez obzira što pisao u navedenome dijelu.

Ali kad se sve to nečasno i tendenciozno što ga je blatilo razgrne, ostaje taj citat, ipak kakav jest, u svoj svojoj strasnoj, nesretnoj golotinji, kao nešto što ne može ni sto voda oprati, uz najbolju volju i najžešći pokušaj, najveću velikodušnost. Da ne budemo filistri, i moralni čistunci s naknadnom pameću: valja biti fer i uzeti u obzir da je, ako smo pošteni, to što tamo piše većina Jugoslavena mislila tada.

Autor je svoju knjigu pisao krajem osamdesetih, na ondašnjem, doimalo se, vrhuncu drame države u kojoj smo živjeli, i na vrhuncu krize koja se činila, naivno, kao najteža i najpersistentnija. Balašević piše o tadašnjoj našoj ”južnoj autonomnoj pokrajini”, kako joj se falš tepalo dugo, samom traumatičnom mjestu Jugoslavije; piše riječima koje su danas, nakon svega što smo proturili preko glave i bez ikakvog lažnog skandaliziranja, apsolutno zapanjujuće:

”Zlo je tamo. Nakotili se (sic!) došljaci iz susednog mraka”, pa dodaje, na ovaj užas – ”iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez slikara, balerina, violončelista”.

U doba kopanja i razvlačenja identiteta ljudi u najprljavije svrhe, svijest novonađena da čovjek može biti sastavljen i od raznih podrijetala, za znatiželjne i analitične mogla je biti put obrnut od onoga kamo je inače vodila takva praksa. Umjesto redukcije, kao kod nas, ka shvaćanju naprotiv, složenosti identiteta, ka shvaćanju da su kulturni i nacionalni korijeni, iako postoje, u kontekstu ipak samo još jedna točka, koliko god ogromna, teška i skoro nepremostiva, ali nikako cjelina čovjekova, sveodređujuća i daveća

Treba zapamtiti ove primjere, jedan po jedan, metafore (jer su to) kojima je, talentiran kakav jest, maštovito ilustrirao svoju glavnu pak metaforu ka kojoj retorički ide, a koja znači da je mjesto što ga opisuje tako mračno da u njemu naprosto nema osnovne civilizacije.

1. ”bez ptica…”

Beskrajno je ironično, najprvo i najočitije, ovo s pticama. To da je u metafori ono zemlja bez ptica, bez čitave životinjske vrste, znači preneseno, dakako, bez života. Čini mi se da se ovdje nije radilo ni o svjesnoj hiperboli jedino – izgleda da u onom trenu nije više primjećivao ni činjenicu da je topos dobio samo svoje ime po elegantnim i inteligentnim sjajnocrnim pticama. Izgleda da se autor zaista bio zaletio i stilski, ne samo etički, kako to biva kad krv uzvrije do točke od koje se onda pretvori u stravičnu, neljudsku hladnoću, u hladni bijes.

Ptice stoje i za pjev naravno, autoru još bliže jer preneseno stoje i za njegovu vlastitu ”sortu”, za poziv, i to je ovdje naročito interesantno. Nakon prve generalizacije, zapanjujuće tvrdnje da bi to bio kraj ”bez istorije” (!), nakon ovoga povezuje pak sve sljedeće vrste koje u svojoj prirodi imaju zajednički ključni sadržatelj – muziku: pjev ptica, slikarska ”muzika boja”, ples balerine, sviranje violončelista.

Kad to i tako kaže, autor nije mislio naravno na srpsku kulturu cjelokupne traumatske geografije, nego na njen dio samo, ”onaj drugi”, vječni drugi. Ali treba ovdje već stati: nećemo se više strukturno baviti zabludama, jednom strašnijom od druge, ne samo po njega nego i po nas ponižavajućim. Ovo ionako nije svođenje računa, to nije naš posao, nego samo jedna točka od koje se kreće drugdje: u lov na motive koji nas, ako se za njima pođe, kao tajna karta možda mogu dovesti do neočekivanih mjesta.

Umjesto društvene retorike, samo slobodna asocijativnost na kulturnu historiju, kao otpor i lijek na umor od neprestanog podsjećanja na korijene zla i njihov izraz toliko godina kasnije, nakon svega što nam je palo po glavama. Odmah, međutim, čim si čovjek postavi takav zabran da neće u dokaze i dokazivanje, asocijacije se javljaju mahinalno same od sebe, raštrkano i instantno, u inat, bačene odnegdje u svijest kao da je netko bacio zrnje pred ptice, pa se ipak, snagom kao magnetskom, te razbacane ideje povezuju u mozaik, u strukturu, ma kako neočitu.

Ne može drugačije, čak ni u šokiranosti i zamoru: jer na njih nemamo pravo, najprije – u tom citatu govori se iz jedne tako nam dobro poznate, svima nama poznate iznutra, iz vlastitih unutrašnosti – implicitne superiornosti. Ne samo tadašnje općejugoslavenske, nego onda šire u historiju, iz pozicije evropske, civilizacijske, te u suprotnom smjeru, centripetalno, uže, iz premisa i nasljedstva i ”prava” kulture, samozadane titule jedne austrougarske sjeverne ravničarske varoši.

A u toj kulturi, austrougarskoj, nastala je, da se podsjetimo, fascinacija stvorena na takvoj superiornosti, ali jednako odmah iz nje i iz znatiželje i čak zavisti – fascinacija Istokom, onaj prvi i početni impuls, kasnije zvan i znan kao orijentalistički.

Iz srca te kulture, u Beču, došla je u 18. stoljeću moda Istoka, opsesija Osmanskim Carstvom i istočnom, to jest balkanskom egzotikom. U istinskoj, fizičkoj prijetnji nevjerničkih krajeva probudila se čudna opijenost, upravo erotska ponekad, svime iza te granice, granice koju je Istok probijao stalno, i dolazio kao neman, kao ozbiljna prijetnja do pred samo to srce. Mozart, kao najveći i najkompleksniji zvuk i izraz toga carstva, i njegovo doba, u isti čas s modom, na njenoj liniji piše Cosi fan tutte. Opera, po Da Ponteovu libretu, u kojoj u ljubavnoj i igri zamjene identiteta dva mladića testiraju vjernost svojih djevojaka. Odlaze na put i vraćaju se s drugim identitetom, preobučeni u egzotične haljine. Preodjeveni su – u Albance. U nerazumljive, opasne i privlačne brkate lutalice, ptice nebeske u narodnom kostimu.

Malo kasnije, Byron, emblematski je romantik i personalizacija, utjelovljenje ranog orijentalizma. Byron u Grčkoj, Missolonghi, rat za nezavisnost, ali i svebalkanski oslobodilački ratovi protiv Turaka. Byron, nerazdvojiv od moderne Grčke, na najpoznatijem portretu pak nosi istu narodnu nošnju kao njegov albanski tjelohranitelj i ljubavnik. Kasnije: Byron i naši bajronisti, Nazor prije svih: prijevod Don Juana, nacionalni i seksualni identitet, naši mitovi, stvaranje nacije, sve prožeto i nerazdvojivo, unaprijed i unazad, u historiju i kulturu, tko zna pročitati.

I ovdje će nam, kao i inače u ovim pitanjima, u neuralgijama našim, valjati Rebecca West i njena najpoznatija knjiga. Knjiga koju kod nas u Hrvatskoj inače nitko ne čita – spomenuti nam ju je kontinuiteta radi, čisto da se neraskidiv lanac zabuna i tu, na ovoj razini, ne prekine. U ”Crnom janjetu i sivom sokolu” (Black Lamb and Grey Falcon) – toj maestralnoj i herojski promašenoj knjizi jednako, ona piše nešto što kao da je sam opis, objašnjenje, i uz to još jedna osveta kulturne ironije spram verbalne geste autora s početka.

Na početku poglavlja o ”Staroj Srbiji” – Kosovu, dakle, ”Constantine”, njen Virgilije po Jugoslaviji iza kojeg je ustvari tanko prikriveni Vinaver, žali se, on, državni cenzor Kraljevine, kako Zapadnjaci opisuju njegovu zemlju i kakve knjige pišu o njoj. Ljuti se na drskost i oholost (Zapadne) Evrope i Amerike, na pretenziju koja bi da ”našim narodim podari kulturu”, završavajući analogijom bez milosti: ”kao gadan seljak koji je naučio poneki trik što ga izdiže iznad drugih seljaka”, pa onda ”podigne bradu ka njihovoj mizeriji i kaže ‘kakav smrad!”’. Ne, nije ovo invektiva autoru s početka jedino. Grijeh je, tadašnji, svih nas.

2. ”bez violončelista…”

U mraku nema violončelista, znači, nema klasične muzike. I zaista, tko se tada ne bi zamislio barem nad ovim maštovitim, sugestivnim kontrastom – između plemenitog drveta s njegovim gustim, gustim zvukom u predubokim basovima i slika koje su dopirale do nas u ostatku zemlje.

Jedan od procesa bolnih u najgoroj dekadi, za mudre, ili moralne barem, bio je i proces učenja, doučavanja, saznavanja i iz njih ispravljanja, korekcije dotad po sebi jasnih pogleda, projekcija, tipologija i uvjerenja. Imam vlastiti korektiv već godinama, svaki put: sjetim se odmah Baškima Šehua, kompozitora, Prištevca i Puljanina, i uvijek pomislim na jedan njegov intervju gdje s beskrajnim taktom (!), skromnošću i udivljenjem priča o vlastitoj dugogodišnjoj fascinaciji Bachovom formalnom čistoćom i bahovskim kontrapunktom – formom fuge gdje se duboka logika i apstrakcija spajaju, gdje je struktura čelična rešetka i aleatorika u jednom. Baš kao što logika i slučajnost ionako igraju ulogu u samoj prirodi kulture.

3. ”bez slikara…”

Zamislimo ovo: film, kratkometražni – i jedna jedina definitivna snimka koja daje vizualni identitet čitavom muzičkom pravcu, čitavom osjećaju što je imanentan žanru.

Na crnoj pozadini, crno-bijelog kadra, iza titlova koji se spuštaju, u sredini dvije koncentrične kružnice, manja u većoj, kao zamračenje sunca. Krug se lagano pomiče, podiže nagore: vidimo da je obod crnog šešira snimljen u neočekivanoj perspektivi, u radijusu. Šešir plosnat – pork-pie hat kako Amerikanci zovu tip, i najpoznatiji šešir u džezu. Ispod njega je naravno Lester Young koji sjedi u sredini kadra, u crnom odijelu, s tenor-saksofonom pod legendarnim neobičnim kutom od 45 stupnjeva, i cigaretom iz koje se izvija nimbus dima, uglavljenom među prstima desne ruke na metalnim ključevima instrumenta, sve bez ijednog predmeta oko sebe, u bestežinskoj nematerijalnoj tami, sasvim ekspresionističkoj.

Kadar parcijalni, u reversu, Lester sleđa, u poluprofilu i u prvom planu desno u rubu kadra, a u plitkom fokusu u lijevom kutu – kontrabasist Red Callender pod okruglim crnim naočalima. Bend, crnih (i samo jednog bijelog) muzičara svira ”Midnight Symphony”, spori, senzualni noćni blues, potpuno laid back kako kažu džezeri, zvuk zračan i nematerijalan kao šare dima cigarete, i gust kao nafta.

Film ”Jammin’ the Blues”, iz kojega su izašli svi drugi jazz filmovi, sve snimke i fotografije, i kasnije svaki crno-bijeli videospot – to je ”šinjel jazza”, kako kaže spisateljica Ajla Terzić. 1939. dobio je Oskara za kratki metar. Snimio ga je Gjon Milli, iz Korče u Albaniji, grada 30 kilometara od grčke granice, i grada Cincara, Makedonaca, Grka i pravoslavnih Albanaca. Odatle je Milli otišao kao mlad čovjek – u Ameriku, dakako. Tamo će postati jedan od najvećih fotografa dvadesetog stoljeća, pionir fleš-fotografije i eksperimenata stroboskopije. Uslikat će Picassa na španjolskoj rivijeri i Adolfa Eichmanna u jeruzalemskom zatvoru.

I – ponovo ironija, možda najveća i od svih najviše ponižavajuća koja, odslikana, odbljesnuta u riječima užasnog fragmenta s početka, curi poput katrana: Gjon Milli napravit će čuvene mutne, atmosferske portrete Pabla Casalsa, uz Rostropoviča vjerojatno najvećeg čelista stoljeća. Milli ga fotografira – u egzilu, koji ga je dopao kao španjolskog republikanca, koji nije htio da nastupa ni u jednoj zemlji što je priznala Francov režim. Pablo – ili kako je iz svoga katalonskog nacionalizma insistirao – Pau Casals, muzičar je koji nam je otkrio (u doslovnom smislu) dva stoljeća zaboravljene Bachove svite za violončelo. Djela što su od eminentnih dokaza ljudske svjetlosti, počevši od veličanstvenog, duhovitog i strogog Prvog preludija iz Svite Br.1 – danas među najvoljenijim kompozicijama uopće, nešto što predstavlja čitavu ljudskost.

Ne, ne, nećemo ni ovo za retoričko oružje protiv citata s početka, nikako; to bi bilo prelako; svrstali bismo se u trenu u kolonu s mnogima što tako rade i tako uzvraćaju. Dok u svijesti odzvanja, kao pričinjeni glas, kao halucinacija, eho – ”bez violončelista, bez violončelista, bez violončelista…”, jedino vrućina u licu, zbog rečenice, jedino naš grijeh, svih nas kakvi smo bili. Jedino to valja: u crnilu riječi koje su omogućile nedjela, zacrveniti se. Makar za drugoga, u ime drugoga, kad neće, nije u stanju sam.

Ne znam, ali svi ti ljudi, stvarni ili kao priviđenja poručuju nam sada sve jasnije jedno: da su tamo došli živjeti, pod bilo kakvim uslovima, kojim god teretom i među ljudima nepoznatima i stranima – samo da se maknu od historije, od pritiska stisnutih čeljusti, škrguta zubi među onima sitnih razlika i stvarnog nasilja, zla od nesloge među sličnima, podozrivosti među istima koji će se zanavijek međusobno optuživati

Tri gornja imena, tri nepomirljive točke evropske historije, grupiraju se u metaforu koja je ključna jer nas, rukom, pojavom, značenjem figure čarobnjaka svjetla Gjona Millija, vraća (?), dovodi k jednome mjestu, suprotnom od Evrope i ovog nesretnog našeg neposrednog svijeta, i govori o tome mjestu u svakom smislu, fizičkom, kao stvarnoj geografiji, i onom simboličkom. Tamo gdje Milli snima svoj antologijski film, opijen zvukom koji ga uzdiže, umjetnički i dubinski, na ličnoj razini gdje se sastaju silno važne stvari.

4. ”bez istorije…”

Jazz, zvuk slobodnog Kontinenta i slobodnog svijeta, nastao je u New Orleansu. Rijetko koji grad u historiji imao je takvu mješavinu naroda i rasa, migracije i etniciteta, daleko ispred New Yorka, Pariza ili Istanbula. Prva asocijacija na grad, ona je dinamike između dvije rase, crne i bijele, te, naročito, što je tek tajna historija, “miješane”, meleza, takozvanih gens de couleur, koji dugo vremena nisu pripadali nijednoj.

Iza glavnih počinju tek substratumi drugih emigranata, evropskih, iz različitih Evropa, rubova i preko njih, odnosno na misterioznoj točki gdje se dodiruju čudne migracije, neobjašnjivi spojevi svjetova.

Francuzi, dakako prvi, koji su ga osnovali – ”novi Orleans”, u državi Lujzijani (napoleonovski nazvanoj istim imenom i u isto vrijeme kao i cesta u Gorskom kotaru) – sa svojim podjelama, između urbanih i ljudi iz močvara: njihovi cajuns, pa neizbježni Talijani i, naročito, Židovi, istočnoevropski, koji su posebna storija unutar storije. Španjolci i Latinosi, Nijemci, Englezi, Irci, Kinezi, Grci. Ali, u mističnoj (pri)povijesti koju tek treba jednom istražiti – i Slaveni, značajan korpus slavenskog, još uže i tajnovitije – južnoslavenskog življa.

Njihova imena – iz beskrajno uzbudljivog naslova već, knjige Milosa Vujnovicha ”Yugoslavs in Louisiana” – zvone kao priča iz neke nedodirljive prošlosti, likovi u isto vrijeme prisni i bliski i vječno izmičući, kao ona anonimna a nekako poznata lica s fotografija prekrivenih sepijom, jedna povjesnica duhova koji kao da nam svojim imenima nešto hoće reći:

Anthony and Nikola Cibilich, Joseph Jurisish, Luke Jurishish, Matthew Murina i Anthony Tomasovich iz sela Duba kraj Trpnja na Pelješcu; Nikola and Steven Matulich iz Postira na Braču; Peter Barich, Frank Benushi (!), Chedomir Severovich iz Kotora, i njegova žena, fantastičnog imena Agrippina Unkovich; Anthony Ozma Novich, Nicholas Tanovich… i beskrajni drugi.

Stigli su i stizali, već od 1850. na teritorije i topose koje znamo jedino kao nerazdvojive od filmova i historije jazza i popularne muzike: doselili se na ”Bayous” – rukavce – Mississippija; ”Bayou Cook”, ”Bayou la Chute”, ”Triumph”, ”Boothville”, ”Venice” (!). Tu žive naši zemljaci, i bave se, o usuda, uzgojem kamenica. I ribarenjem, sitnom brodogradnjom i šivanjem ribarskih mreža. Prave sami vlastito, lokalnima dotad nepoznato, vino od naranči.

Ništa ne podcrtava razlike između svjetova i doba kao Novi svijet kad ih sažme u sebe. Naši ljudi, potomci starovjeraca, puntara i bogumila, u Lujzijani stvaraju prva društva, svoje – ima li divnijeg i strašnijeg jezičkog, semantičkog kontrasta? – ”bratovštine”. 1874. osnivaju organizaciju, čudesno nazvanu ”United Slovenian (!) Benevolent Association”, društvo poznato među doseljenicima sa svoje ”plodne bratske i dobročiniteljske” uloge. Povijest se i tu nasmijala, dobrohotno ili zlobno, na svakome je od nas da odluči po vlastitoj duši: stotinu i trideset pet godina kasnije društvo još postoji, samo preimenovano. Danas se zove ”The United Croatian Benevolent Association”.

Njihovi susjedi tada, sveprisutni su američki Talijani s kojima se miješaju po svim linijama. Ali smršenost veza još je veća. Mnogi od Talijana koji su došli u SAD početkom dvadesetog stoljeća, kao što znamo iz popularne mitologije i filmova, bili su sicilijanski emigranti. Šire područje New Orleansa imalo je veliku takvu zajednicu: u njoj su znatan dio činili – potomci pak albanskih izbjeglica, pristiglih u davnom 15. stoljeću na jug Italije. I tamo i u Novom svijetu očuvali su dijelom jezik kojim su govorili, arhaični toski albanski.

Ne znam, ali svi ti ljudi, stvarni ili kao priviđenja, njihova imena, djela i priče poručuju nam sada sve jasnije jedno, čini mi se: da su tamo došli živjeti, pod bilo kakvim uslovima, kojim kod teretom i među ljudima nepoznatim i stranim – samo da se maknu od historije, od pritiska stisnutih čeljusti, škrguta zubi među onima sitnih razlika i stvarnog nasilja, zla od nesloge među sličnima, podozrivosti među istima koji će se zanavijek međusobno optuživati. Zbog nedostataka, zbog viška, svejedno, stvari što im svima, manje ili više, nedostaju ili pretiču. U svojoj sirotinji i sljepilu spram bogatstva koje imaju u isto vrijeme, udarat će se oni što su ostali tada i radit će to do dana današnjeg, vidimo.

Golemost Kontinenta, golemost drugih identiteta i onog glavnog koji miješa kao u velikom kotlu sve razlike, koji će ih usisati – kao da je ipak to bilo bolje. Kao da poručuju, odavno nestali, ili vidljivi samo u fragmentima fragmenata, da su tamo napokon u miru, napokon zaštićeni. Kad već nije moglo ovdje, onda su tamo barem živjeli i žive blizu, namjereni jedni na druge. Možda na kraju, ako ništa, tonom jezika, stvarnog i prenesenog, koje razumije planeta, spojeni u jedno ritmom i harmonijom na koje nijedno mjesto na Kugli nije moglo ne reagirati.

Preci pak naši, i jednih i drugih, i sada potomci njihovi, srećom, odavno su na toj drugoj obali. Javljaju se, evo, kao iz sna, u kompoziciji, kroz kolaž zvukova i slika, sve smiješano, a opet nikad kao kakofonija: fleševi aparata, fotografije monokromne i one najmoćnijih boja, svirka, ritam, istinski razumljiv rijetkima, ali koji pomiče sve zemlje i sve kulture na svijetu. Uz njih malo dalje, ozbiljnost čelista koji pred očima raste skupa u veće, u kontrabasista. Pjev stotina ptica kao u divljini ili u velegradu u proljeće. Na svu tu muziku, neprestanu, koja nikad ne završava i ne ostaje ista – ples, školski, profinjen kao u balerina, i narodski, neukrotiv, tjelesan i najritmičniji od svih, ples napravljen od sto plesova sa sto strana svijeta, od svih rasa i geografija.

Mašu nam kao brodolomcima, da dođemo, da se spasimo, da još ima vremena. Ali mi ne znamo vidjeti. Pružamo prst, i tonemo, guta nas magla naših istorija. Nema nam pomoći.

Vraća mi se stalno jedan citat iz prve prozne knjige Đorđa Balaševića, Fragment, više puta zloupotrebljavan tijekom one užasne dekade. I redom od najgorih, a za blaćenje i obračun s autorom, pa bi čovjek zbog toga odmah i refleksno uzeo da ga obrani od takvih, bez obzira što pisao u navedenome dijelu

5. ”Blues-bratovštine”, epilog

Prošlo je ravno 30 godina od smrti Johna Belushija, tragičnog, merkurijalnog komičara, glumca i muzičara, glavnoga (iako rastom nižega) i poznatijeg od dvojice Blues Brothersa, lika u crnom odijelu, bijeloj košulji, s crnom kravatom, tamnim naočalama i pod fedora-šeširom. Blues Brother Jake Elwood nezaboravna je kreacija iz jednoga od valjda najvoljenijih filmova tih istih prošlih trideset godina, filma po kojem su se ovdje dugo, kao lozinkom u svojoj čistoj i dobroj naivnosti prepoznavali svi što ”kuže” (ili ”kapiraju”, ili ”kontaju”, ovisno gdje su bili), u odnosu na ostatak običnih.

A koliko nam je samo trebalo, šta se sve trebalo dogoditi, da tu dragu, duhovitu i iza komedije tragičnu figuru otkrijemo i s druge strane, ne kao sliku i projekciju – kao nešto nematerijalno, apstraktno i veliko, kao sve iz ”Amerike” uostalom, nego kao čovjeka, individuu – s kompliciranim, američkim, identitetom, svime što to podrazumijeva, lokalnu pripadnost, korijene i pozadinu. I da fizionomija, dotad u značenju nečega tako prisnog i poznatog, odjednom, kao u geštaltu, počne stajati za nešto drugo, da krenemo prepoznavati crte nečega što ranije nikada nismo.

Valjda su devedesete za to i služile uostalom, kako bi, naivni kakvi smo bili, vidjeli kompleksnost pojava koje smo uzimali kao jedno, kao integralno, čisto i od jednog komada.

U doba kopanja i razvlačenja identiteta ljudi u najprljavije svrhe, svijest novonađena da čovjek može biti sastavljen i od raznih podrijetala, za znatiželjne i analitične mogla je biti put obrnut od onoga kamo je inače vodila takva praksa. Umjesto redukcije, kao kod nas, ka shvaćanju naprotiv, složenosti identiteta, ka shvaćanju da su kulturni i nacionalni korijeni, iako postoje, u kontekstu ipak samo još jedna točka, koliko god ogromna, teška i skoro nepremostiva, ali nikako cjelina čovjekova, sveodređujuća i daveća. Da se – i to jedino kad se uzmu u obzir, kad se uključe u cijelu sliku, nikako pored njih, nikako zaobilazeći ih – ti takozvani korijeni jednom eventualno mogu nadvladati. Za to je pak potrebna specifična okolina, kultura i ideja u njenoj samoj suštini koja će omogućiti tu slobodu. Slobodu od okova korijena.

Kao kod mnogih u trenutku emigracije u SAD prezime obitelji Belushi drugačije je upisano od originalnog – svi pamtimo iz klasičnog filma kako i u što je preimenovan Vito Andolini iz Corleonea – obiteljsko ime moglo je biti Berisha ili pak Bellios, što zajedno s faktom da je im očevo puno ime bilo ”Adam Anastos”, još dodatno malo miješa stvari. Obitelj je stigla iz Kiteza, mjesta, kako bi drugačije, nedaleko od Millijeve Korče.

Dalje znamo: Chicago (”slatki dom”), talent koji se prelijeva, gluma, muzikalnost, eksplozija emisije Saturday Night Live, Blues Brothers s Danom Ackroydom, slava, uništavanje i smrt od heroina (trideset šest uboda u jednoj dramatičnoj noći) u trideset i trećoj godini.

I natpis na nadgrobnoj ploči: ”I may be gone, but Rock and Roll lives on”. Nije patetično, da odbijemo odmah endemske cinike, jasno je svakomu tko išta pamti o Belushiju: da, natpis je (očito s ledenim predskazanjem) izabrao svjestan velike geste, ali uvijek namigujući istovremeno spram nje, njenog uzvišenog tona. Svejedno – da, rokenrol, iznad svega.

Rokenrol, stvarni ili kao metafora, bilo puna značenja ili ispražnjena od njega danas, kao istinska vjera i zabluda. Jer on je – kao nasljednik jazza – jedini u stanju bio da učini nevažnim jedno i da podcrta: da je Belushijeva usna harmonika u bluz-tonalitetu važnija od porijekla, da ona oslobađa od porijekla. I spram umjetnikove najbliže okoline kao nositelja toga, obitelji, etničke manjinske zajednice – to naime da je od svih bratovština važnija bratovština bluesa – i nama naročito važno, oslobađa od onih koji bi da ga preradsudama, izvana, smanje do mračnog klišeja o nedostatku civilizacije. Ponovo: rokenrol – a ne (ionako uvijek prikriveno ideologizirana) papazjanija jednoga ”identiteta”, što se mjeri po krvi i lancima jedne jedine pripadnosti.

Zvuk, obećanje, radost, to da čovjek živi slobodno, da živi brzo, da bude ljudski torpedo ili kamikaza, igrač na žici i kao muzičar, i da u tom slobodnom letu, makar ovaj bio zapravo slobodan pad – i izgori. Neka u tome nezaustavljivom trku slobode, viška slobode, bude i samodestrukcija – ali neka bude svojom rukom, svojom voljom, a ne nametnutim pripadnostima, uskostima nepromišljenih riječi koje ubijaju, koje će jednom sigurno ubiti.

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!