Subota (24. maj) bila je jedan od onih obećanih dana kad se tobože sve vraća u normalu. Kad bismo se zezali. Jer ništa još zadugo neće biti normalno, ali ostavimo kategoriju normalnosti po strani. Hteo sam da saopštim da je prethodne noći isteklo vreme zvanične žalosti zbog žrtava poplave, koja je unesrećila prilične delove Srbije, Hrvatske i Bosne.

 

U tim danima zvanične žalosti logika birokratske osionosti i gluposti pokazala je svoje nakazno lice: sa mnogobrojnih tv kanala su uklonjene kretenske grand parade, raspojasana hedonistička atmosfera Ibarske magistrale, ali su uklonjeni iz kablovske ponude i programi HRT-a, kao da nesreća nije pogodila i susedni narod, pa čak i programi Mezzo (najbiranija klasična muzika), oba internacionalna programa History, Travel i slično.

 

U štampanim medijima je odmah ukazano na ovu suludu odluku providera, prozvana je RRA (Republička radiodifuzna agencija), koja se lako odbranila: pošto inače za desetak godina ništa nije učinila što bi se očekivalo, sada su korisno priznali da nemaju veze sa tom odlukom. Hvala Bogu! I sutradan su vraćeni svi pretplatnički paketi, čak i porno sadržaji. Hteli ste, evo vam, a nacionalna žalost? Nek’ žali kome je do toga.

U tim danima zvanične žalosti logika birokratske osionosti i gluposti pokazala je svoje nakazno lice: sa mnogobrojnih tv kanala su uklonjene kretenske grand parade, raspojasana hedonistička atmosfera Ibarske magistrale, ali su uklonjeni iz kablovske ponude i programi HRT-a, kao da nesreća nije pogodila i susedni narod, pa čak i programi Mezzo (najbiranija klasična muzika), oba internacionalna programa History, Travel i slično

 

Ali glupost cveta čak i u ozvaničenim danima tuge. Skinute su ozbiljne pozorišne predstave u glavnim teatrima. A u petak, već pomalo umoran od uvek istih obećanja sa zvaničnih medija da je sve pod kontrolom (ništa nije, a ni zadugo neće biti), skoknuo sam do obližnjeg sinepleksa da nešto pogledam. Pola bioskopske ponude je ukinuto, onako od oka. Da vas sada ne zamaram time da sam odgledao ”Godzilu”, mimo prvobitne namere, da se ne bih kao poklislo pseto vratio kući.

 

Ova celokupna pometnja me je dovela u neizvesnost: za subotu je danima bila najavljivana obnovljena predstava kultnog komada ”Kad su cvetale tikve”. Te večeri u Lisabonu se igrao finalni meč Lige šampiona, na internetu sam mogao da pratim prenos dodele Zlatne palme u Cannesu. Odabrao sam bez mnogo predomišljanja pozorište. Ali, pošto se sve u međuvremenu ispreturalo (pozorišni telefoni nisu reagovali, very zlokobno), odšetao sam sat ranije do Beogradskog dramskog pozorišta i otkrio: premijera će ipak biti održana. Pozorište se odreklo prihoda u korist humanitarne pomoći nastradalima i beskućnicima (lep gest, ima još takvih u opštom ludilu).

 

Ulaznice su bile rasprodate, ali snašao sam se i uspeo da uđem. BDP nije pomodno i fancy pozorište na glasu turbo i tajkunske publike koja po običaju puni Sava Centar i Narodno pozorište. Mnogo mladog sveta, koji nije ni bio rođen kad je u jesen 1969. drama Dragoslava Mihailovića ”Kad su cvetale tikve” skinuta sa repertoara posle petog izvođenja. Zapravo, posle užasnog pritiska partijskih organa da se predstava ne skine njihovom odlukom, već da odluku o skidanju donesu samo pozorište, glumački ansambl i partijska organizacija kuće.

 

BDP nikad nije bilo miljenče gradskih struktura kao što su to Atelje 212 ili Jugoslovensko dramsko pozorište, ali sada su sva u istom škripcu i potpunoj besparici. Nekadašnja norma od 6-8 premijera po sezoni sada se svela na jednu ili dve. A posle ove havarije sistema (problem nasipa, odvodnih kanala, regulacije slivova, to je prepušteno Bogu na istinu i ta istina nas je stigla) može se samo očekivati veće stezanje kulturnih davanja.

 

Osnovano početkom pedesetih, BDP je bilo svojevrsna najava budućeg Ateljea 212 hrabrom, za to vreme, repertoarskom politikom. Tu je prvi put izveden jedan tekst Tennessyja Williamsa. Sredinom decenije ”Mačka na usijanom limenom krovu”, sa senzualnom Oliverom Marković koja se šeta pozornicom u svilenom donjem vešu – to je bila ogromna senzacija. Odjek javnosti se mogao samo porediti sa pomamom za filmom ”Bal na vodi” sa senzacionalnom Esther Williams. Tada ste ulaznice mogli dobiti samo preko sindikata (!), a tapkaroši su se prvi put nametnuli kao važan kulturni znak velegrada.

BDP nikad nije bilo miljenče gradskih struktura kao što su to Atelje 212 ili Jugoslovensko dramsko pozorište, ali sada su sva u istom škripcu i potpunoj besparici. Nekadašnja norma od 6-8 premijera po sezoni sada se svela na jednu ili dve. A posle ove havarije sistema (problem nasipa, odvodnih kanala, regulacije slivova, to je prepušteno Bogu na istinu i ta istina nas je stigla) može se samo očekivati veće stezanje kulturnih davanja

 

U BDP je prvi put skinut sa repertoara jedan zabavni komad – ”Bal lopova” (iz 1938.) francuskog pisca Jeana Anouilha. Razlog – glumci su se pojavljivali u elegantnim odelima i sa žirardo šeširima, a sve je shvaćeno kao podleganje buržoaskoj propagandi! A nekoliko godina kasnije posle generalne probe skinuta je Beckettova drama ”Čekajući Godota”, jer se direkcija uplašila posle tmurne reakcije nekih viđenijih pisaca.

 

Nova premijera kultne drame ”Kad su cvetale tikve”, po istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, stiže posle blizu 45 godina od dramatičnog skidanja sa repertoara, koje je ostavilo bolne posledice na glumce, kulturnu javnost i atmosferu grada sa slobodarskom tradicijom.

 

Uoči nove premijere na sve strane je pisano da je lično Tito odlučio da ukine predstavu. Kao što rekosmo, stvari su mnogo zamršenije i podmuklije.

 

Premijera je izvedena 6. oktobra 1969. u JDP, u režiji Bore Draškovića; na kraju desetominutne ovacije, grad se tresao od uzbuđenja. Godinu dana ranije roman po kojem je nastala drama objavljen je u uglednom izdanju Matice srpske (Novi Sad).

 

Nešto kasnije u najstarijem srpskom književnom časopisu Letopis Matice srpske objavljena je dramatizacija, doslovno istovetna tekstu koji je omogućio predstavu. Kasnije sam ustanovio da je dramski tekst relativno suzio nekoliko referenci na Goli otok. Ali predstava je bila fantastična, izvrsno je nagoveštena atmosfera beogradskog predgrađa (Dušanovac) sa uličnim junacima, snagatorima i tabadžijama, koji samo pričaju o ribama (tada trebama) do kojih se stiže što milom, što silom. I tu, u tom živopisnom milieuu je mladi bokserski šampion Ljuba Sretenović, zvani Vrapče, kojem u opštoj sirotinji prividno sve ide od ruke: mlad, lep, vešt u plemenitoj veštini (boks).

 

Prvi put u jednom pozorišnom komadu videle su se prilično autentične scene boksa, prvi put se pojavljuju zlokobni ljudi u kožnjacima koji bez mnogo objašnjenja odvode ljude u mrak. Jer to su godine (1948.-53.) čudnog političkog preokreta, svaka dojava, lažna ili prava, dovodi do tragičnog preloma sudbina.

Ljubu je igrao Mihajlo Miša Janketić, koji se senzacionalno pojavljuje i u novoj postavci, 45 godina kasnije. Njegovog oca je igrao velikan Ljubiša Jovanović koji, kad se vrati iz pomrčine (neimenovani Goli otok), nosi neku beretku navučenu do očiju, povremeno je gužva i ne zna šta će sa njom, kao ni sa rečima koje i ne pokušava da nađe. U jednom trenutku kad se pojavi pukovnik OZNE (antologijska uloga Ljube Tadića) i kad cinično izaziva oca svog bokserskog ljubimca, Ljubiša (njegov lik, naravno) izgovara ključnu rečenicu: ”Gori ste od Nemaca”

 

Ljubu je igrao Mihajlo Miša Janketić, koji se senzacionalno pojavljuje i u novoj postavci, 45 godina kasnije. Njegovog oca je igrao velikan Ljubiša Jovanović koji, kad se vrati iz pomrčine (neimenovani Goli otok), nosi neku beretku navučenu do očiju, povremeno je gužva i ne zna šta će sa njom, kao ni sa rečima koje i ne pokušava da nađe. U jednom trenutku kad se pojavi pukovnik OZNE (antologijska uloga Ljube Tadića) i kad cinično izaziva oca svog bokserskog ljubimca, Ljubiša (njegov lik, naravno) izgovara ključnu rečenicu: ”Gori ste od Nemaca”.

 

Pouzdani izvori kažu da je ova rečenica prelila čašu. U prvom redu sedeo je visoki partijski dužnosnik K. G. koji je prilično ljutito reagovao. Otišao je kod Starog i saopštio mu da se pomalja osuda Golog otoka. Posle premijere bile su još tri reprize, a onda se iz Gradskog komiteta krenulo sa pritiscima. Iako su glavni kritičari dnevnih i nedeljnih novina Muharem Pervić i Vladimir Stamenković već objavili veoma pozitivne recenzije, krenulo se da se naknadnim, naručenim komentarima ospori valjanost predstave, da se ideološki osudi pisac.

 

To je teško išlo, premda izvršilaca takvih poslova uvek ima, nekad kao i danas. Nekoliko dana posle prve pozorišne recenzije najstariji list na Balkanu je ponovo objavio kritički prikaz premijere iz pera novog kritičara i sa drugačijim poentama. To se nikad ranije nije dogodilo.

 

I onda je uoči pete predstave, 25. Oktobra, Tito posetio poljoprivredni sajam u Zrenjaninu, ponuđeno mu je da kaže nešto o sajmu, a on je ugledao neku tikvu i smušeno (to je bio njegov oratorski manir) rekao kako imamo i neke koji pišu o ”tikvicama”, ”onaj Mikiz” (pobrkao je kritičara Mihiza, kome ni ime nije uspeo da izgovori kako valja, sa piscem Mihailovićem) i dodao ”to piše neko ko je bio na Mermeru, Golom otoku” (ti pojmovi ne postoje u dramskom tekstu). U prvoj verziji snimka Večernjeg dnevnika JRT-a to je išlo kroz celu Jugoslaviju, tako se čulo, a u kasnijoj verziji izbačena je blamaža oko ”Mikiza”!

 

Bio sam među gledaocima petog izvođenja, bilo je pakleno teško ući, svi smo znali da ”Tikava” više neće biti. Ništa još nije bilo javno saopšteno, pritisak je prenesen unutar pozorišta, uvek ima i onih koji pristaju na sve, čak su i neki učesnici predstave kasnije izjavljivali da se moglo i drugačije, uz neke intervencije u tekstu. Neki su priznavali da su uoči premijere predlagali Ljubiši Jovanoviću da izostavi onu svoju rečenicu o Nemcima, ali ovaj gorostas glume je znao da bi uz tu intervenciju njegov lik oca delovao kao nevažna, poremećena budala, a predstava bi izgubila tragičku supstancu.

Bio sam među gledaocima petog izvođenja, bilo je pakleno teško ući, svi smo znali da ”Tikava” više neće biti. Ništa još nije bilo javno saopšteno, pritisak je prenesen unutar pozorišta, uvek ima i onih koji pristaju na sve, čak su i neki učesnici predstave kasnije izjavljivali da se moglo i drugačije, uz neke intervencije u tekstu. Neki su priznavali da su uoči premijere predlagali Ljubiši Jovanoviću da izostavi onu svoju rečenicu o Nemcima, ali ovaj gorostas glume je znao da bi uz tu intervenciju njegov lik oca delovao kao nevažna, poremećena budala, a predstava bi izgubila tragičku supstancu

 

I, kako je sada izgledala predstava ”Kad su cvetale tikve”, u novoj postavci, sa mladim rediteljem Bobanom Skerlićem (autor odličnog filma ”Top je bio vreo”)? Vremena su se promenila, priča o tragičnim sudbinama nesrećnika sa Golog otoka odavno je prošetala kroz desetine dokumentarnih, ispovednih i polutabloidnih knjiga. Doslovna rekonstrukcija praizvedbe delovala bi anahrono; nešto slično se već pokušalo 1984. na sceni Narodnog pozorišta bez jačeg odjeka.

 

Skerlić je pokrenuo 36-eročlani ansambl, niko od njih nije svojim očima video verziju iz 1969. Koristeći svoje filmsko iskustvo, Skerlić je u retro stilu oživeo ambijent beogradskog predgrađa, bez igranja na kartu bljutave nostalgije, radnja se kao u filmu ponekad odigrava u dva-tri plana, po dubini i postrance, sve je urađeno sa poštovanjem znakova vremena i naivnom verom da je život tu negde, između ringa, zgodnih cura, golubova (golubarstvo je bila glavna zanimacija, osim jenki-filmova i sporta kao načina da se iskoči u neki veći svet).

 

Izvrsno je naznačena atmosfera malog hedonizma i prestravljenosti kad se pojave ”anđeli zla” u kožnjacima, sa pukovnikom OZNE Perišićem koji očinski brine o mladom bokseru, dok mu oca odvodi na ”zimsko letovanje” (da upotrebim čuveni Desničin naslov).

 

Subotnja predstava je donela sastojak koji čini celokupni postupak retko zanimljivim i, rekao bih, neponovljivim. U ulozi omatorelog Ljube Vrapčeta, Šampiona, koji se posle mnogo decenija vraća u zavičaj, javlja se nosilac iste uloge iz mitske predstave od pre 45 godina – Mihajlo Miša Janketić. On kao unutrašnji pripovedač otvara dramu svog života, povezuje pojedine epizode, neprekidno udarajući u bokserski džak, a povremeno nadovezujući rečenice novog Šampiona, Ljube iz mladosti – Miloša Bikovića (nova zvezda posle ogromnog uspeha filma i tv serije ”Montevideo, Bog te video”).

 

Janketićev doprinos se ispostavio kao ključan – povezao je dve epohe na maestralan način. A nama je odjekivala u glavi neumitna činjenica, on je jedini preživeli učesnik iz glavne glumačke podele onih dana. Zato su se te noći dugo izmenjivale emocije u predvorju dvorane. A tu je bio i glavni ”krivac” predstave, pisac Dragoslav Mihailović (1930.), nasmejan kao uvek, zasut pitanjima novinara i prijatelja. Nisam pratio izbliza šta se tu događa, ali po izrazu lica DM stekao sam utisak da je, parodirajući Kafkinog junaka, odgovarao u stilu: Možda je moja jedina krivica što sam to sve preživeo!